Savremeni svet | |||
Imanuel Kant u raljama liberalizma - između ratnog trofeja i „zlatnog teleta“ |
ponedeljak, 28. oktobar 2024. | |
Treba imati mnogo arogancije da bi se pisalo o Kantu i to je razlog što su o njemu najbolje pisali najarogantniji mislioci XIX veka, koji su, opet, ta pisanja pretočili u revolucionarna filozofska dela koja nemaju mnogo veze sa onim što je Kant hteo od filozofije, ali istovremeno predstavljaju najveći omaž njegovoj povesnoj veličini. Problem je u tome što je, kada se napusti nivo udžbeničkih fraza i mudrih citata, delo najslavnijeg Kalinjingrađanina toliko je kompleksno i delikatno, da prosto prinuđuje zainteresovanog čitaoca ili da mu pristupa apsolutno površno, ili da ga opsesivno i religiozno studira. Ni jedno, ni drugo, nažalost, nisu dobar osnov za popularne tekstove – ovako ili onako, veliki filozof biće uguran u jednu od dve prokrustove postelje: jednu koja njegovu misao banalizuje, i drugu koja je čini neprozirnom.
Dozvolite, stoga, da vas odmah na početku upozorim – ovaj tekst će biti banalan. On će se velikim filozofom baviti na nedvosmisleno nedostojan način, a mene lično diploma Filozofskog fakulteta ne čini ništa kompetentnijim da pišem o Kantu od svršenog gimnazijalca koji je imao sreće da mu filozofiju predaje nadahnut profesor. I verujte, nije u pitanju sokratska ironija – moja nekompetentnost na ovu temu je potpuno realna, ali, dozvolićete, nije posledica odsustva želje, volje i ljubavi prema predmetu. Zainteresovanima bih, na primer, mogao pokazati svoj primerak Kritike čistog uma, nad kojim sam proveo skoro godinu dana svojih studija i koji više liči na nešto što je kroz šake propustio DŽek Torans iz Kjubrikovog Isijavanja, nego student treće godine Filozofskog fakulteta. Hoću da kažem, volje i truda da razumem Kanta je bilo, ali u tome nisam imao neke opipljive rezultate. Jedini stručni rad koji sam ikada napisao o Kantu bio je jedan opširan seminarski rad o pojmu Stvari-po-sebi o kojoj svi znaju da se ne može reći ništa. I evo, mogu i ja da vam posvedočim – da mi život i filozofska karijera zavise od toga, ne bih vam sada mogao ništa reći o tom seminarskom radu. Njegova neuhvatljiva tema je i meni pobegla. „U redu, Nikola“ – reći će neko od vas – „Otkud onda potreba da uopšte pišeš o Kantu? Nije valjda samo iz arogancije?“ Verovatno malo i jeste. Ali pre svega: ove godine se obeležavaju okrugla tri veka od filozofovog rođenja, a ja volim da obeležavam okrugle datume i godišnjice. Takođe, imao sam prilike da posetim moderni Kalinjingrad („čuj čito, hodo!“) i poklonim se filozofu na njegovom večnom počivalištu, kao i da razgovaram sa njegovim novim sugrađanima i pokušam da razumem kako se odnose prema njemu. Ali lične idiosinkrazije i turistička iskustva na stranu, tristoti rođendan – bilo čiji! –nije beznačajna stvar. Malo je ljudi koji se mogu pohvaliti da su zadržali svoj značaj po čovečanstvo trista godina nakon svog rođenja, a da pritom tokom svog života nikoga nisu ubili, ništa nisu osvojili, nisu pobedili ni u jednoj velikoj bici, nisu nikoga oslobodili, niti ikoga porobili. Zvuči banalno? Upozoreni ste. Ali Kant je figura koja ima neobičnu sudbinu u svetskoj javnosti, a ta sudbina, opet, delimično proizilazi i iz geografskog položaja njegove rodne Istočne Pruske, prostora koji je nakon ’45. godine prošlog veka zbrisan sa mape sveta temeljnije nego što su to Rimljani u svoje vreme učinili sa Kartaginom. Nemac, Rus, Prus – Kant Krajišnik i Kant ljakse Ovo geografsko utemeljenje Kanta u jednom provincijalnom, ali „krajiškom“ prostoru, igra značajnu ulogu u određivanju mesta (sic!) koje ovaj filozofski velikan danas zauzima u globalnom političkom diskursu. Provevši život kao podanik pruskog kralja (uz kratki period ruske okupacije tokom Sedmogodišnjeg rata tokom koga se – kako Rusi vole da naglase – celokupna gradska elita i profesori univeziteta na čelu sa dekanom Imanuelom Kantom zaklela na vernost ruskoj carici Jelisaveti Prvoj), Kant je duže od veka slovio za jedan od simbola prosvećenosti, duhovne zrelosti i civilizacijske veličine novoformirane nemačke nacije, da bi za vreme nacističkog režima bio skrajnut, budući da njegovi univerzalistički prosvetiteljski nazori nisu bili u skladu sa zvaničnom partijskom linijom. Vredi pomenuti da je Istočna Pruska bila simbolički važna za naciste, koja su ulagali milione rajhsmaraka u obnovu spomenika i reafirmaciju ikonografije Tevtonskog reda kao svojevrsnog militarističkog antipoda Hanzeatskom savezu. Dok su prvi osnovali Kenigsberg, za vreme drugih je doživeo svoj najveći procvat. Ali nacisti, kao što je poznato, nisu imali previše sluha za procvate koji nisu zasnovani na ognju i maču. Kenigzberg ili danas, Kalinjingrad Kada su Rusi konačno oslobodili Istočnu Prusku od nacizma (i praktično cele nemačke populacije) i preimenovali je u čast danas uglavnom zaboravljenog prvog predsednika Vrhovnog sovjeta SSSR Mihaila Kalinjina, nisu znali šta da rade sa uspomenom na najslavnijeg Kalinjingrađanina, koji jeste bio nosilac prosvetiteljske revolucije čije je tekovine baštinila i sovjetska država, ali je istovremeno bio buržujski mislilac, otvoreni liberal i – oh užasa! – idealista. Zakletva carici Jelisaveti, kao što možete da pretpostavite, kod nove uprave nije donosila nikakve olakšavajuće okolnosti.
Tek nakon pada Berlinskog zida, građani Kalinjingrada i okoline počeli su stidljivo da se osvrću na praistoriju grada (od pre ’45.), pojavile su se i prve inicijative da mu se vrati predratno ime. Tema pruskog nasleđa jedne graničarske oblasti u Ruskoj Federaciji predstavljala je delikatno pitanje koje je izazivalo dosta pažnje, a i ruske vlasti su po tom pitanju postepeno menjale raspoloženje. Tako je državni Baltički federalni univerzitet 2005. godine zvanično poneo Kantovo ime, ali je 2019. godine na glasanju za novo ime kalinjingradskog aerodroma Hrabrovo nakon veoma burne kampanje pobedu nad najslavnijim pruskim filozofom iznela njegov sizeren Jelisaveta Prva. Da je Kantovo nasleđe vruća tema u Rusiji povremeno su nas podsećale bizarne vesti iz te zemlje, kakve skoro nikada ne čujemo kada su u pitanju filozofi. Tako je neimenovani huligan (za koga je površna istraga ustanovila da definitivno nije bio Artur Šopenhauer) 2015. godine na zidovima malog spomen-muzeja „Kantova kućica“ (restaurirana kuća iz XVIII veka koja po svoj prilici sa samim Kantom nema nikakve veze) ispisao misteriozne reči KANT LOH (grubo prevedeno na srpski – „Kant ljakse“), koje su svojom bizarnošću i neprevodljivošću obišle celi svet. Incident iz Rostova-na-Donu 2013. godine imao je ozbiljnije posledice – u svađi oko Kantove filozofije dvojice ruskih mladića, jedan od njih je potegao bescevni samoodbrambeni pištolj „Osa“ i svom polemičkom suparniku pucao u glavu, poslavši ga da o svojim argumentima još jednom porazmisli u lokalnoj bolnici. Oštra filozofska nota – ratni plen i zlatno tele Zvuči apsurdno? Šta tek onda reči na pravi-pravcati diplomatski skandal koji je izbio u aprilu ove godine, nakon što se predsednik Rusije Vladimir Putin obratio učesnicima Međunarodnog kantovskog kongresa u Kalinjingradu, posvećenog upravo tristagodišnjici rođenja velikog filozofa. Putinov govor bio je kratak i suzdržan, ali blagonaklon – Kantovo nasleđe nazvao je „izvanredno bogatim, duhovnim i humanističkim“, samog filozofa „blistavim i jedinstvenim misliocem“, a Kantova dela – „istinski prodorom za svoje vreme i neprocenjivim doprinosom razvoju naučne misli, kulture i prosvetiteljstva“. Ruku na srce, Vladimir Vladimirovič se i nije baš pretrgao od pohvala, pogotovo ako se ima u vidu koliko je Kanta hvalio u svojoj liberalističkoj fazi, kada ga je čak proglašavao za svog „omiljenog filozofa“. Moguće da se pod stare dane vratio na sentimentalno vaspitanje iz svojih formativnih godina, ali svakako ima veze i to što se geopolitička uloga namenjena Kalinjingradu u međuvremenu sa ruskog Hong-Konga ponovo prebacila na ruski Gibraltar. Ali opet, sama činjenica da je predsednik superdržave u (ne baš zvanično) ratnom stanju izdvojio vreme da se obrati jednom filozofskom, akademskom skupu, bez sumnje predstavlja lep gest.
Razgovor Vladimira Putina sa studentima u Kalinjingradu Ne i za nemačkog kancelara Olafa Šolca, čija država takođe svojata pruskog mislioca. Šolc, za razliku od Putina, nije bio ni najmanje taktičan – u duhu germanskog ekskluzivizma koji je najodgovorniji za to što je Kantovo grobno mesto ostalo na teritoriji Ruske Federacije, kancelar je povikao da „Putin nema prava da citira Kanta“ i optužio ruskog predsednika za – ni manje, ni više – nego „krađu“ (anglojezični mediji potrčali su da ono nemačko vereinnahmen prevedu kao „aproprijacija“, što je u njihovom političkom žargonu jedna od neoprostivih kletvi) Kanta i njegovog dela. Šolcove ocene same Kantove filozofije nisu bile ništa manje površne – u naletu dijalektičke inspiracije, on je optužio Putina da „apsurdno izopačuje“ Kanta kada filozofov poziv da se „živi u skladu sa sopstvenim umom“ tumači u duhu nacionalnog samoopredeljenja Rusije, da bi sam nastavio da objašnjava kako Kant u O večnom miru ni manje, ni više, nego garantuje pravo Ukrajine na samoodbranu. Šta Kant kaže o pravu stanovništva Donbasa na samoodbranu, a šta o poštovanju uslova Minskih sporazuma, Šolc nije stigao da pojasni.
Govor Šolca povodom 300. godišnjice rođenja Kanta Hegelijansku tačku na ovu bizarnu (ne)diplomatsku razmenu stavio je tadašnji guverner Kalinjingradske oblasti Anton Alihanov (u međuvremenu je avanzovao do ministra privrede i trgovine Ruske Federacije), obrativši se istom skupu kome se obratio i Putin. U duhu sinteze, političar je bez uvijanja i snishodljivosti izjavio da je Kant „ruski ratni trofej“ i da Rusija ima obavezu da brine o njegovom nasleđu kao što brine o bilo kojoj drugoj dedovini. Pritom Alihanov nije pokušavao da nategne neki prigodan Kantov citat da mu se uklopi u temu, ustvrdivši umesto toga da ruski filozofi imaju obavezu da sa Kantom polemišu, umesto da ga pretvaraju u „zlatnog idola“ pred kojim se „ritualno pada ničice“. Tvrdnja da je Kant „ratni plen“ je verovatno nešto najfilozofičnije što smo u širokoj javnosti o velikom Keningzberžaninu mogli da čujemo decenijama. Ali čiji je, on, zapravo, ratni plen? I čije zlatno tele? Hjumovski piroman i vitgenštajnovski lestvičnik Kao što kaže još jedan bumerski vic o Muji (upozoreni ste!): „nekada nije loše zaostati za globalnim trendovima“. To svakako važi za srpski program nastave filozofije u gimnazijama i na filozofskim fakultetima, gde Kant zauzima svečano mesto tačke nuklearne fuzije tradicija francuskog racionalizma i engleskog empirizma, iz koje se uz fantastičan vatromet i ogromno oslobađanje energije rađaju dve blistave evropske filozofske revolucije – idealistička (romantičarska) i marksistička (naturalistička). U vreme kada su se autori naših filozofskih planova i programa (i naših najrelevantnijih spisa o istoriji moderne filozofije) idejno formirali, Kant je bio mislilac bez koga u Evropi nije mogao da se pojavi Hegel, bez koga, opet, nije mogao da se pojavi Marks. A ova dvojica su decenijama predstavljali sinonim za modernu filozofiju u Srbalja. Ako je danas situacija nešto drugačija, opet se niti koje dovode do tih novih „sinonima za filozofiju“ – Hajdegera, Vitegenštajna, Fukoa, Žižeka, Dugina, kako vam drago – mogu odmotavati sve dok nas ne dovedu do Kenigzberga druge polovine XVIII veka. U pitanju je jedno svečano shvatanje filozofije kao kovačnice ideja i velikog pokretača istorijskih procesa od koga je malokrvna zapadna akademija odavno odustala, ali koje i dalje živi među primitivnim plemenima na Balkanu i drugim varvarskim periferijama Evrope. Ovo uzvišeno shvatanje filozofije je važno, jer samo kroz njegovu prizmu možemo da dobacimo do tog starog, Velikog Kanta, Kanta-kartezijanskog-demonoubice, Kanta-premostitelja-eksplanatornog-jaza, Kanta-hjumovskog-piromana i Kanta-vitgenštajnovskog-lestvičnika. U pitanju je gromadni mislilac koji je sa intelektualnim poštenjem Platona, istraživačkom širinom Aristotela i pedanterijom Tome Akvinskog pohvatao niti rascepljene evropske filozofije (rastrzane između Neba i Zemlje, Duha i Tela, realizma i nominalizma, racionalizma i empirizma, nauke i poezije) i spleo ih u jedinstvenu pletenicu onog istog perčina kojim je Hegelov baron Minhauzen sebe izvukao iz živog blata. Taj Kant ne samo da je spojio nespojivo i pronašao Arhimedovsku tačku koja je u stanju da, opet hegelovski, izokrene svet, već je istovremeno izvršio katalogizaciju svih onih metafizičkih spisa koje je Hjum osudio na lomaču, kao što je podigao merdevine kojima će se Vitgenštajn popeti do svog konačnog ćutanja i baštovanskog egzila. Taj Kant je više od filozofa, on je – kako ga je nadahnuto krstio srpski filozof Dionisije Dejan Nikolić – mag. Ova slika opstaje unutar jednog arhaičnog shvatanja filozofije koje u njoj vidi oluju koja tutnji nebom revolucionarne Evrope, šaljući zagonetna znamenja carevima, narodima i tajnim društvima. Ta slika je – srećom ili nesrećom – veoma živa u našim „sreskim gradićima N“ na Balkanu i šire, ali živo odudara od filozofije kao akademske prakse na prestižnim univerzitetima visoko kotiranim na Šangajskoj listi. Problem je u tome što moć Velikog maga Kanta opstaje samo ako uopšte verujemo u magiju filozofije. Hegelijanci i romantičari su u nju verovali, verovali su i prosvetitelji, pozitivisti i istorijski materijalisti, marksisti su od te vere skoro napravili religiju, a njen plamen je tinjao dobrim delom dvadesetog veka i među fenomenolozima, hermeneutičarima, psihoanalitičarima i egzistencijalistima. Ali ako pristanemo na filozofiju kao „običan tehnički žargon“, ako u njoj vidimo samo jezički model, samo aproksimativni eksplanatorni sistem koji treba da parazitira nad pozitivnim naukama kao lord Voldemor na mučenom profesoru Kvirinusu Kvirelu, onda i Kantova filozofija ostaje samo bizarni istorijski kuriozitet, začetnik prevaziđenih teorija i odbačenih ideologija, pregažen valjkom pozitivnih nauka i osuđen na muzej zastarelih ideja sa etrima, flogistonima, pinealnim žlezdama, čarobnim brojevima i drugim kamenjem mudrosti. Iz nje se može iščeprkati poneki mudri citat da se opravda pravo Ukrajine na odbranu ili pravo prosvećenih i zrelih naroda da prosvećuju one druge, zaostale u razvoju, ali u celini, poruka je jasna: ako je poluga polomljena, ni od arhimedovske tačke nema neke vajde. Ishodišna tačka i najmanji zajednički sadržalac A opet – čak i ako usvojimo to malokrvno, bezglutensko poimanje filozofije, nije teško primetiti da Kant među filozofima – takvim kakvi su danas – zauzima posebno mesto. U suštini, može se reći da je on poslednji veliki filozof u višemilenijumskoj istoriji ove duhovne discipline koga svi i dalje doživljavaju kao „svog“. On je relevantan i neomarksistima, i neoliberalima, i neokonzervativcima, i neoromatičarima. Iako danas malo ko mimo akademaca i studenata ima strpljenja da se posveti celini Kantove misli, na sve strane možemo naći što nabeđene, što samoproglašene, što iskrene „kantovce“. Ovo je pogotovo slučaj sa etikom, gde Kantova deontološka teorija već dva veka uspešno odoleva talas za talasom novih i svežih konsekvencijalista i utilitarista kao Tolkinovi junaci u odbrani Helmovog Ponora. Estetičari su, naravno, svet za sebe – oni su još više zaljubljeni u prošlost od Srba, pa je i njihov odnos prema Kantu najorganičniji – povezan sa drugim misliocima epohe i u jakoj vezi sa evropskom kulturom i umetnošću na vrhuncu. Ali bez obzira kom akademskom kružoku i filozofskoj sektici pripadamo, Kant ostaje utešna figura nekoga ko predstavlja našu direktnu, entuzijastičku vezu sa istorijom stare, „velike“ filozofije. On je poslednji u nizu onih Platonovih namagnetisanih prstenova, preko koga nešto malo privlačne snage od muze Kaliope stiže i do naših nejakih mišica. On predstavlja „sačuvano stanje za sistemski bekap“ na koji filozofija uvek može da se vrati, ako želi da ponovo bude ono što je nekad bila – čim se među nama ponovo pojave filozofi koji su dovoljno arogantni da za svoje ideje stave glavu na panj. A kada se pojave, čitalačka i interpretatorska disciplina koju studenti na fakultetu stiču izučavanjem Kantovih dela i praćenjem njegovih nemoguće kompleksnih kategorijalnih mreža i argumentativnih nizova svakako predstavlja conditio sine qua non. Možda će se u budućnosti velika filozofija saopštavati na TikToku u video-zapisima od jednog minuta, ali ako pretenduje da zaista bude velika filozofija, a ne lajfoučevsko šarlatanstvo, iza tih jednominutnih videa moraće stajati godine čitanja prave literature. I obavezno Kanta. Imanuel Kant Kant za svačiji džep Ipak, pre nego što nam perspektiva pretvaranja TikToka u novu atinsku Agoru (ili bar Hajd park) potpuno zamagli pogled, vratimo se onome što filozofija – a sa njom i Kant – predstavljaju za moderno globalno društvo. Taj odnos je blago rečeno ambivalentan, nešto oštrije rečeno paradoksalan, a ako hoćemo da budemo potpuno iskreni sa sobom i drugima – apsurdan i samoprotivrečan, kao, uostalom, i sve ostalo što ima veze sa filozofijom u ova varvarska vremena. Sa jedne strane, ništa nije toliko prezreno u modernom redukcionističkom i scijentističkom pogledu na svet koliko klasični idealizam koji niče upravo iz semena koje je zasadio Kant. Doduše, to ne sprečava moderne redukcioniste da, jelte, redukuju Kanta na njegovu (arhaičnu) logiku i (uvrnutu) transcendentalnu estetiku, kako bi – nakon što su ga otrgnuli od tanke niti koja je celu njegovu konstrukciju i dalje uzemljavala u transcendenciji – kroz beskrajne analize modernih akademskih filozofa, pedantno, relevantno, uz propisne citatne indekse, uzimajući u obzir najnovije radove objavljene u referentnim međunarodnim časopisima, pokazali koliko, zapravo, greši. Sa druge strane, jedan aspekt Kantove misli održava ovom filozofu relevantnost koja skoro da doseže visine do kojih ga uzdižu srpski gimnazijalski profesori. U pitanju je – paradoksalno ili ne – potpuno periferan deo njegovog filozofskog sistema, u kome ima najmanje originalnih filozofskih uvida, i koji skoro da nemaju nikakve organske veze sa revolucionarnim prodorima koje je načinio u svojim velikim delima. U pitanju je, naravno, Kantova politička filozofija, a ona je toliko jednostavna da čak i Olaf Šolc (skoro) može da je razume. Svakako ste imali prilike da čujete mnogo krupnih reči koje se u političkoj filozofiji vezuju za Kanta – sloboda, autonomija, filozofija prava, društveni ugovor, prosvećenost, kao i nezaobilazni „večni mir“. Nije samo stvar u tome što su u pitanju relativno kratka dela koja nije teško ni iščitati, ni razumeti (probajte tako da protrčite kroz Kritiku čistog uma), pa je samim tim to idealan način da neki ambiciozni politikolog – budući partijski ili NVO aktivista – pojača svoj intelektualni profil stavkom „čitao Kanta“. Prorok libealne zombi-apokalipse Vraćamo se na priču o ratnom trofeju i zlatnom teletu. Ako spadamo u one koji i dalje veruju u veliku filozofiju, onda znamo i da se u XX veku, pored niza tradicionalnih ratova, vodio i veliki rat za dušu Evrope. Taj rat je Evropa izgubila, a njena najveća žrtva bila je njena filozofija, nekada jedinstvena u svetu. Ona je prvo degradirana do nivoa ideologije, a zatim unižena, silovana, oskrnavljena, ubijena, raščetvorena, a zatim preparirana, mumificirana i pretvorena u – marketing. I to ne bilo kakav marketing, nego upravo marketing naopakih ideja koje su suprotne svemu onome za šta su se borili evropski revolucionari, što opet ne sprečava moderne trgovce da svoju robu lažno deklarišu i krivo reklamiraju. U toj igri mrtvih duša i senki na zidu, kao što dobro znamo, brendiranje je sve. A Imanuel Kant, kao što smo već rekli, predstavlja jedan izuzetno jak filozofski brend. U tom smislu nema ništa razumljivije i ništa prostije od potrebe da se veliko ime istorije filozofije priveže za mračnu ideologiju koja nas danas duhovno, tehnološki i fizički podjarmljuje. To nije čak ni tako nategnuto – jer Kant je na kraju ipak bio liberal. Liberal i prosvetitelj. Iz mora genijalnih nemačkih umova koji su izrodili romantizam i komunizam, koji su redefinisali naše poimanje antike i klasike, iz kojih su potekli i Helderlin, i Vagner, i Šubert, i Šliman, iz generacija mislilaca koji su na oči svojih savremenika transformisali celi svet i pretvorili ćiftinsku i kolonijalnu Evropu u ideal za podražavanje, trijumfalni globalisti odabrali su onog jednog koji se po svojim idejama ni po čemu bitnom ne razlikuje od svojih francuskih, a pre svega engleskih prethodnika. Problem je što Kantove uzvišene političke ideje – o individualnim slobodama i metafizički utemeljnoj ličnoj autonomiji, o izlasku čovečanstva iz samoskrivljene nezrelosti, o civilizaciji utemeljenoj na pozitivnom pravu, univerzalnoj prosvećenosti i opštim principima razuma, o međunarodnim odnosima zasnovanim na dijalogu i idealu „večnog mira“ – trpe istu sudbinu kao i njegova ostala filozofija. Ako je filozofija svedena na tragikomične jagnjeće brigade majstora uporednih analiza i kraljeva lista citiranosti koji na svoje kulture i države imaju manje uticaja od prosečnog influensera sa Instagrama, onda i Kantova međaška pozicija kao oca savremene filozofije nije bogznašta. Mutatis mutandis (visokoparna fraza po kojoj znate da je ovo filozofski tekst), ako je globalno društvo slobode, bratstva i jednakosti, društvo univerzalnih ljudskih prava i međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima ovo što gledamo, onda se i Kant iz humanističkog vizionara i lučonoše doba razuma i napretka pretvara u proroka liberalističke zombi-apokalipse koju trenutno živimo od Bangladeša do Bejruta i od Apalačkih planina do Prokletija. Večni pokoj za najveći mirovni projekat Pišući svoju slavnu frazu zum ewigen Frieden („prema večnom miru“), Kant zapravo duhovito referira na natpis koji je pročitao na krčmi preko puta groblja, da bi se onda založio za ideju „večnog mira“ koji ne bi podrazumevao da se cela Evropa pretvori u masovnu grobnicu. Nigde se kao na tom pojmu ne vidi koliko su Kanta pogrešno razumeli njegovi kulturni baštinici, koji su u traganju za „pravima, slobodama i autonomijom“ Evropi priredili dva svetska rata, baš kao što danas – sve propovedajući ko sme, a ko ne sme da citira Kanta – svesrdno rade da joj prirede i treći. Ova prosvećena, sekularna elita vekovima nije bila u stanju da prodre u Kantovu jednostavnu igru reči – der ewige Friede može izgledati kao Čemberlenov nesrećni peace for our time na čiji oltar uvek treba prinositi nove ljudske žrtve (Čemberlen mu je te 1938. prineo Čehoslovačku), ali on pre ili kasnije vodi „prema večnom miru“ (u smislu staroslovenskog „vѣčnый pokoй“) sa one „grobljanske“ table. U tom smislu moderna Evropa zaista jeste „najveći mirovni projekat u istoriji sveta“ – groblje ideja, groblje duha, groblje uma, groblje kultura i groblje civilizacija, a ako se nastavi kako se krenulo, biće i obično groblje. Kao što im je Kant i prorokovao. Kant-po-sebi i Kant-za-nas Bivši guverner i sadašnji ministar Anton Alihanov bio je u pravu: Kant jeste ratni trofej, ali ne ruski. Crvena armija je osvojila Kantovu domovinu i Kantove zemne ostatke, ali i dalje nema franšiznu dozvolu da „citira Kanta“, kako je Vladimira Putina netaktično, ali ispravno upozorio Olaf Šolc. Kant je trofej u velikom ratu ideja koji se vodio za dušu Evrope otkako su zapucali topovi na Marni pa sve dok bageri slavodobitno nisu porušili Berlinski zid. U tom ratu je globalni liberalizam – kako se ispostavilo – samo privremeno pobedio svoje ideološke protivnike, ali rok trajanja te pobede možda stiže prekasno za Evropu. Nova transatlantska merkantilna imperija pretvorila je Evropu u dijamant u svojoj kruni i uzjahala je na način na koji ni Britanska imperija nije jahala Indiju, niti španski konkvistadori Južnu Ameriku. I sasvim je moguće da Evropa kakvom je mi znamo (ili pre kakvom je zamišljamo) tu pobedu neće preživeti.
A ako je cela Evropa ratni plen u jednom globalnom ratu, da li ikoga zaista može da iznenadi što je jedan od njenih najvećih modernih filozofa oboren sa pijedestala muze Kaliope i pretvoren u zaštitno lice vladajuće ideologije u bloku političkog marketinga? Ako cela Evropa od najraskošnije svetske civilizacije može da bude svedena na indijanski rezervat, zašto onda i Kant umesto prethodnika Hegela, Šelinga, Marksa i Huserla ne bi postao prethodnik Karla Popera, Fransisa Fukujame i Bernara Anri-Levija? Jer u mrtvoj Evropi mrtvih ideja nema više filozofskih bogova – postoje samo zlatna telad i prazni idoli. Da li je sve to fer prema Kantu, pitate me? Ne, naravno da nije. U pitanju je, kao što sam vam i najavio, jedan vrlo površan i nekompetentan pogled na Kanta. Ali šta drugo očekivati u vreme ratnih trofeja i zlatne teladi, u vreme u kome je idejni rat zamenjen grobljanskim mirom? Vek nakon Kantovog rođenja, o njegovoj filozofiji polemisali su Fihte, Šeling i Hegel, dva veka nakon njegovog rođenja o njemu su polemisali Huserl, Hajdeger, Lenjin i Vitgenštajn, a danas polemišu Olaf Šolc i Vladimir Putin. Dobro, u redu, slažem se, nisam fer: polemišu i hiljade i hiljade akademskih filozofa u sve boljim i relevantnijim kompilacijama kritičkih tekstova, čime se Kantov indeks citiranosti podiže do nebesa. Samo, eto, nešto sad ne mogu da se setim nijednog imena. Nije do njih, do mene je. Putin i Šolc u Moskvi Možda je ovakav prikaz jednog od najvećih mislilaca moderne Evrope na tristagodišnjicu njegovog rođenja nezaslužen, ciničan i, da, malo arogantan od moje strane (za veliku aroganciju nemam kapaciteta). Ali, vredi ponoviti: Kantova sudbina kao velikog filozofa ista je kao sudbina velike filozofije. U ovom slučaju – Kantove velike filozofije. Filozof koji je na planu duha ponovio podvig Nikole Kopernika (poput Kopernika kopajući dosta po arhivama, ali to je druga tema) – i koji je spojio u jedno svet koji je po nekima na dva dela pocepao Dekart, dok je po drugima rođen podvojen još u vreme Parmenida, sada se suočava sa fundamentalnim problemom sopstvene transcendentalne dijalektike. Postoji, naime, Kant-za-nas i Kant-po-sebi. Kanta-za-nas možemo da razumemo samo u kontekstu prostora i vremena u kome živimo, takvih kakvi jesu. A o Kantu-po-sebi, kako se ispostavlja, ne možemo da znamo ništa. Za sada. (Opseg.rs) |