Индија се мора припремити за рат на два фронта – са Пакистаном и Кином

 Велики метеж се направио око изјаве начелника индијског генералштаба генерала Бипин Раватa (Bipin Rawat), да Индија мора да буде спремна за рат на два фронта. Командант Западне армије генерал Суриндер Синг (Surinder Singh) каже, да рат на два фронта није баш добра идеја.

Стекао се утисак да командант Западне армије противречи шефу генералштаба. Али, помније истраживање открива да нема контрадикције, узимајући у обзир контекст у којем су две изјаве дате.

Говорећи на семинару под називом „Будући обриси и трендови у ратовању“, генерал Рават је указао на могућност рата на два фронта, подвлачећи да разилажења са Пакистаном изгледају непомирљива, јер он наставља да води „посредничке ратове“. Кина, рекао је он, наставиће да зановета око индијских територијалних захтева, тестирајући њен праг толеранције, што представља ситуацију која може да се претвори у сукоб. Пакистан би могао да се окористи од те ситуације, без обзира на нуклеарно наоружање које служи за одвраћање.

Да ли би такав рат остао ограничен или би се претворио у општи рат, тек би се видело. Али, рат је реалан, и Индија мора да буде спремна на борбу, и не може себи да дозволи да спусти гард, било према пакистанском, било према кинеском фронту.

У ствари, оно на шта је генерал Рават указао, јесте појачан „посреднички“ рат који би водио Пакистан, и експанзионизам Кине који угрожава територију Индије. То би, по свему судећи, резултирало конфронтацијом и могућом ескалацијом између два азијска гиганта.

То се не разликује од оног што је др Субхаш Бамре (Subhash Bhamre), индијски министар одбране изјавио раније – „на тренутној линији раздвајања са Кином (Line of Actual Control with China), ситуација је осетљива, а инциденти са патролама, преласци линије и окршаји имају потенцијал за ескалацију“. Са тим је спојена трансгранична подршка Пакистана стотинама терориста који чекају да се инфилтрирају у Кашмирску долину.

Имајући ово на уму, поставља се питање, може ли начелник генералштаба да каже било шта другачије од овог? Постоји врло реална могућност да се Индија суочи са ратом, који би започео од стране Пакистана, и/или „салама поступком“ Кине, када је у питању територија Индије (откидање делића територије, комад по комад, прим. преводиоца).

Генерал Суриндер Синг је говорио на конференцији на Универзитету Пенџаб, пледирајући за већу улогу војске у дипломатији. Његово спомињање рата на два фронта, имплицира конвенционални рат пуног обима, што нико, укључујући тренутног начелника генералштаба, не би сматрао мудрим предлогом.

Синг је такође говорио о потреби побољшања односа са Кином, како би се стекло преимућство над Пакистаном, што је пожељно. Али, да ли је то изводљиво или не, и до које мере, остаје да се види, узимајући у обзир кинеско-пакистанске односе.

Сингов фокус је био на војној дипломатији, коју Индија није развила преко заједничких војних вежби са другим земљама. Заједничке индијско-кинеске војне вежбе су биле извођене у прошлости. У вези Индије и Кине, министар унутрашњих послова Раџнaт Синг (Rajnath Singh) скоро је рекао, да две земље имају добре односе, и да ако има разлика око граничних питања, треба разговарати.

Али, двадесет рунди разговора о индијско-кинеској граници, није било плодоносно, и постоји потреба суочавања са проблемом ескалације од стране Пакистана, по налогу Кине. Ово такође рађа питање, да ли Кина утиче на спољну и одбрамбену политику Пакистана. Да ли је Пакистан постао de facto кинеска провинција, са кинеско-пакистанским економским коридором (China-Pakistan Economic Corridor) и иницијативом – Један пут, један појас? Трезвена анализа закључила би да је то реална могућност.

Извештаји кинеских медија пуни су претњи да би кинеска армија могла да уђе у индијску савезну државу Џаму и Кашмир, и да Кина може да дестабилизује индијски североисток и одвоји га од Индије.

Све у свему, Кина и Пакистан су један ентитет који који угражава Индију на више фронтова.

Веровање да Кина не жели конфликт због својих економских односа је наивно, јер она то не доводи у везу са стратегијским и територијалним амбицијама. Неки мисле да би Индија могла да прекине своје економске односе са Кином у случају сукоба. Али, Индија није чак повукла ни статус најповлашћеније нације за Пакистан.

Кина је вична у откидању територија, и следећи искуство кризе око Доклама, никада не тежи директном сукобу. Она једну територију назове „спорном“ и онда је заузме, проглашавајући је за кинеску територију. То је оно што по свој прилици ради са Индијом, посебно у њеној североисточној савезној држави Аруначал Прадеш (Arunachal Pradesh) коју Кина назива Јужним Тибетом. Ако дође до конфликта, Пекинг ће по свој прилици да окриви Њу Делхи.

Зашто би Кина то чинила? Миропомазујући себе, практично, за доживотног императора, Си Ђинпинг жури да оствари ,,кинески сан“. Одговор САД-а на Северну Кореју и кинеску милитаризацију Јужног кинеског мора само је охрабрио кинеске амбиције. Велики сукоб са Индијом ставио би на пробу индијско-америчко стратегијско партнерство, повукао индијске суседе у кинеску орбиту,  и допринео циљу Пекинга – синоцентричној Азији.

Могуће је да Кина планира такав потез у периоду до 2019. године, и општих избора у Индији. Кина и Пакистан никад нису били превише срећни због успона владе Нарендре Модија (Narendra Modi). Стратегијска конфронтација са циљем да се индијска влада осрамоти могла би да буде реална опција.

Си Ђинпинг је био секретар у кинеском Министарству одбране када је Кина напала Вијетнам 1979. године. Могуће је да ће да озловољи Индију, ескалирајући напетости на више фронтова. Индијски министар одбране указао је на вероватну ескалацију овог лета, али је могућа и зима, узимајући у обзир да је кинеска армија упала у област Тутинг упркос снегу.

Индија се мора припремити за рат на два и по фронта. Њене јединице морају да покрију области у којима су традиционално биле слабо присутне. Ургентно је потребно да се развије погранична инфраструктура, ангажовањем цивилних ентитета.

Такође је неопходно да се успостави свеобухватна осматрачка мрежа, и лансира више малих сателита преко Индијске организације за истраживање космоса (Indian Space Research Organization) који би надзирали линију раздвајања са Кином, по принципу 24 часа/7 дана. То значи такође потребу да се централизује њена гранична контрола на овој линији, и предузимање системских мера контроле раседних линија њених непријатеља. Ово је највећи стратегијски изазов са којим се суочава индијска влада.

Asia Times

Пракаш Каточ је генерал индијске армије у пензији

Превео са енглеског: Небојша Вуковић

Извор: http://www.atimes.com/india-must-prepare-two-front-war-pakistan-china/