недеља, 22. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Кина у Персијском заливу
Савремени свет

Кина у Персијском заливу

PDF Штампа Ел. пошта
Пол Пилар   
субота, 21. јануар 2012.

(The National Interest, January 16, 2012)

Делегација кинеског премијера Вена потписала је мноштво споразума са Саудијском Арабијом, првом станицом на његовој блискоисточној турнеји. Један од њих се тиче помоћи Кине Саудијцима у развоју нуклеарне енергије

Када се ради о томе како друге силе реагују на најновије настојање да се појача притисак на Иран, треба бити пажљив са жељама да се исте не би оствариле. Поготово када је друга сила тако снажан конкурент као што је Кина. Кина од Ирана зависи за око једанаест одсто нафте коју увози. Стога идеја о придруживању де факто ембаргу на иранску нафту, кроз остракизам иранске централне банке, природно узнемирује Кинезе. Још увек није јасно како ће Пекинг одиграти ову игру, с обзиром на то да исход утиче како на његове односе са Сједињеним Државама, тако и на стање кинеске економије која вапи за енергентима. Здраворазумска реакција је да ће још снажније подупрети односе Кине са другим произвођачима нафте у Персијском заливу. То је у великој мери циљ текућег путовања кинеског премијера Вена Ђиабаоа у Саудијску Арабију, Катар и Уједињене Арапске Емирате.  

Кинеска дипломатија није нужно увек против америчких интереса, али генерални образац настојања Кине да себи обезбеди изворе енергије не охрабрује. Добављање нафте постаје битније од питања важних међународној заједници. Главна кинеска инвестиција у суданску нафтну индустрију (од које Кина добија још пет одсто увозне нафте) испречила се по питању било какве помоћи Кине око проблема у Дарфуру. (У новије време, међутим, након сецесије Јужног Судана, интерес за очување протока нафте може бити подстицај за допринос Кине. Пекинг је прошлог месеца послао посредника да помогне у решавању спора између Судана и Јужног Судана око споразума за извоз јужњачке нафте преко севера).

Постоји и други кинески интерес на Блиском истоку – снажан барем као онај нафтни – који Пекингу даје нови разлог да не буде од помоћи. У питању је интерес да никаква демократска револуционарна идеја Арапског пролећа не допре до кинеских глава. У Пекингу је нервоза по овом питању досегла такве екстреме да се производња јасмина такорећи сврстава у кријумчарење, због бојазни да би цвет који је постао симбол револуције у Тунису могао да одигра сличну улогу и у Кини. С обзиром на степен утицаја активне кинеске дипломатије на режиме Блиског истока, давање било каквих кинеских савета о томе како управљати народним незадовољством сигурно би представљало лоше саветовање у очима Запада. То би пре био савет како сузбити отпор и одржати диктатуру, него како трасирати пут ка демократскијој држави.

Делегација премијера Вена потписала је мноштво споразума са Саудијском Арабијом, првом станицом на његовој блискоисточној турнеји. Један од њих тиче се кинеске помоћи у развоју нуклеарне енергије у Саудијској Арабији. Ово је економски рационално за Саудијце, који више нафте чувају за извоз и продају него за домаћу потрошњу. Али ово је занимљив развој догађаја у светлу повремених тврдњи да нафтом богата земља са оне стране Персијског залива сигурно није истински заинтересована за нуклеарни програм првенствено у смислу производње енергије.

Не треба искључити могућност да нам Ријад и Пекинг спремају стратешка изненађења. То су чинили и пре, продајом кинеских балистичких ракета средњег домета CSS-2 Саудијској Арабији крајем осамдесетих година прошлог века. Иако нема јасних индиција да су ракете биле наоружане нуклеарним бојевим главама, њихова непрецизност им даје сумњив стратешки значај када су опремљене само конвенционалним бојевим главама.

Укратко, најскорија настојања да се појача притисак на блискоисточну земљу која никада и нигде ни близу неће представљати изазов америчкој моћи, представљају окидач управо за земљу која реално може постати активнија у региону и то тако што ће тежити да смањи релативни утицај САД и радити против америчких интереса. Овде имамо још један пример вршења притиска као да је то циљ по себи, без много промишљања о могућим последицама.

Пол Пилар (Paul R. Pillar) је директор студија безбедности на Универзитету Џорџтаун и бивши национални обавештајни официр за Блиски исток и Јужну Азију  

(Превод: НСПМ

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер