недеља, 22. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Кина у западном огледалу
Савремени свет

Кина у западном огледалу

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Милошевић   
четвртак, 16. децембар 2010.

(Време, 16.12.2010)

Како се Американци односе према Кини види се по депешама исцурелим преко Викиликса, а како се према Пекингу односе амерички клијенти показала је афера везана за церемонију доделе Нобелове награде кинеском дисиденту на робији Лију Сјаобоу. Србија је, по традицији, на ветрометини решавала загонетку по принципу: Кина далеко, паре близу – Европска унија близу, али чланство у њој далеко

Хладни рат између Кине и западних земаља обновљен је накратко поводом доделе Нобелове награде за мир кинеском дисиденту на робији Лију Сјаобоу. То се, наравно, сасвим случајно, као у некој вежби, подударило с америчко-кинеским спором око курса јуан–долар, са корејском кризом и са јапанско-америчким морнаричким вежбама у Јужном кинеском мору.

Како то обично бива, Србијица се у тој афери нашла на ветрометини због питања да ли да њен званични представник присуствује или не – другим речима, да ли да наљути Кину која је физички далеко, али њен зајам изгледа близу, или да наљути представнике Европске уније, која је физички близу, али је улазак у њу временски далеко.

Представници Србије су последњих година гласно најављивали да улазе у стратешки аранжман са Кином. У контактима с Кинезима они понављају да централни геополитички положај на Балкану чини Србију местом сарадње свих земаља нашег региона, уз додатак да је Србија једина земља у Европи која има уговор са ЕУ, али и са Руском Федерацијом, Турском, Белорусијом, као и са регионом ЦЕФТА.

Кинези су, то се може претпоставити, пре тога подсетили Београд да они, прошли пут, на молбу Србије, нису присуствовали додели Нобелове награде мрском Мартију Ахтисарију.

Србија наравно мора бити пажљива пошто рачуна на подршку коју Кина даје њеним напорима око Косова у Савету безбедности, последњој брани коју Американци нису пробили у својој десетогодишњој акцији изградње, учвршћивања и међународног признања косовске државне творевине. На том нивоу рачуни су, додуше, чисти: Србија подржава политику Кине према Тајвану. Македонци су недавно покушали да се с тим играју, признајући Тајван, па су брзо одустали.

Представници Србије су последњих година гласно најављивали да улазе у стратешки аранжман са Кином. У контактима с Кинезима они понављају да централни геополитички положај на Балкану чини Србију местом сарадње свих земаља нашег региона, уз додатак да је Србија једина земља у Европи која има уговор са ЕУ, али и са Руском Федерацијом, Турском, Белорусијом, као и са регионом ЦЕФТА.

"Желим да нагласим да је Србија у протеклим годинама имала три стуба спољне политике, Брисел, Вашингтон и Москву. Сада могу са изразитим задовољством да потврдим да је Србија добила и свој четврти ослонац – Пекинг", поручио је недавно председник Србије Борис Тадић.

Ко и зашто бојкотује

Свака генерација политичара, наравно, сматра да историја почиње од њих, али она је обично мало дужа и замршенија. (види антрфиле "4000 званица") У тој нобеловској церемонијалној драми неке државе су, додуше, хтеле да покажу да им одговара кинеска прокламована политика немешања у унутрашње ствари других земаља – Чавез је, на пример, позив за Осло одбио повиком: "Вива Цхина!" Неке земље које су бојкотовале имају проблеме са сопственим дисидентима. Домаћа јавност која лако плане и лако заборави можда недовољно уочава да у овом случају Србија није била једина којој је био калкулатор пред очима.

Британски "Телеграф" је прилично прецизно насликао зашто је међу земљама које су бојкотовале ту церемонију било и неколико америчких штићеника: Филипини, којима су САД најмоћнији заштитник, нису имали представника у Ослу из страха да не би оштетили своју експандирајућу трговину с Кином. Египат, важан амерички не-Нато савезник који је 1975. добијао помоћ од 1,3 милијарде долара годишње, недавно, у марту 2010, с Кином је склопио споразум о војној сарадњи, а и египатска трговина с Кином је порасла на 5,86 милијарди долара у 2009. – нешто испод 7,4 милијарде долара вредног египатског бизниса са САД прошле године.

Нобела је бојкотовао и Мароко, чији је Кина главни купац фосфатних ђубрива. Бојкотовао је и Пакистан, важан не-Нато савезник САД, корисник њене помоћи од три милијарде долара у оквиру петогодишњег пакета помоћи од 2005. и купац авиона Ф-16 – вероватно зато што Пакистан и Кина сарађују на нуклеарним и војним програмима. Ни проамеричка влада Авганистана у ратном метежу не би да додатно узнемирава Кину. За Саудијску Арабију Кина је сада важан трговачки партнер. Судан има јаке економске везе с Кином, којој продаје велику количину своје нафте. Шри Ланка развија економске односе с Кином и рачуна на њену подршку и оружје за борбу са герилским Тамилским тигровима. У Алжиру, с којим је Кина склопила уговоре о изградњи путева и истраживањима везаним за енергију, постоји чак и Пекиншка авенија. Иран има важне уговоре с Кином у развоју његових нафтних и гасних капацитета, а и у напору да блокира јаче санкције против себе у Савету безбедности због нуклеарног програма.

Депеше које су процуриле преко Викиликса, како смо широко пренели у нашем интернет издању (види www.време.цом), говоре како се Американци мрште због односа Кине према, како они кажу, парија државама као што су Судан, Зимбабве, Бурма и Иран, односно због тога што је Кина и даље спремна да стави своје потребе за тржиштима и сировином изнад потребе да промовише "међународно прихваћене норме понашања" и напусти "застарелу реторику немешања". Предвиђају да ће Пекинг "поново калибрирати свој ранији некритички однос према међународним одметницима" кад се суочи с могућношћу сецесије у јужном Судану (где се у земљи налази много нафте) од репресивног Башировог режима у Картуму; или с "настраним третманом страних економских интереса" у Зимбабвеу Роберта Мугабеа; или са опасношћу коју за регионалну безбедност и стабилност поставља бурманска дисфункционална војна хунта; или кад се покаже да би претњу енергетској безбедности Кине могао представљати Иран наоружан нуклеарним оружјем...

Дијагноза моћи

Из докумената који су исцурили преко Викиликса види се да Американци о Кини као такозваној БРИК земљи (види антрфиле) говоре много пажљивије него што то чине неки од њихових експонената. Очито је да они властите односе с Кином сматрају најважнијим у протеклих тридесет година, а да не могу са сигурношћу да предвиде како би они могли изгледати за следећих тридесет година.

То се види у поверљивој депеши 09БЕИЈИНГ22 од 26. јануара 2009. америчког амбасадора у Пекингу Кларка Т. Ранта у којој се са доста уважавања описује 30 година реформи, отварања и запањујућег економског раста Кине, после кошмара Културне револуције и претходних 30 година братоубилачке анархије.

Полази се од тога да је године 1979. просечан урбани становник Кине преживљавао са у просеку пет долара месечно, а износи се прогноза да би у наредних петнаест година урбано становништво Кине могло порасти на скоро милијарду, што је повећање од 300 милиона људи, колики је тренутни број становника САД; да Кина планира да изгради 20.000 до 50.000 нових облакодера у наредне две деценије – што је као десет градова величине Њујорка. (види антрфиле "Топ 10 кинеских градова").

Депеше које су процуриле преко Викиликса, како смо широко пренели у нашем интернет издању (види www.време.цом), говоре како се Американци мрште због односа Кине према, како они кажу, парија државама као што су Судан, Зимбабве, Бурма и Иран, односно због тога што је Кина и даље спремна да стави своје потребе за тржиштима и сировином изнад потребе да промовише "међународно прихваћене норме понашања" и напусти "застарелу реторику немешања".

Каже како је грађевински бум током протекле деценије стимулисао раст тешке индустрије, како је Кина сада један од водећих произвођача челика и цемента (50 одсто годишње светске производње). Констатује се да су кинеска индустријска политика и политика девизног курса подстакле инвестиције у тешку индустрију у приморском региону Кине, који тренутно чини око 55 одсто укупне потрошње енергије у земљи.

Према америчком департману за статистику енергије, до 2030. удео Кине ће порасти на 20,7 одсто глобалне потрошње енергије. Према Међународној агенцији за енергију (ИЕА), кинеска потрошња нафте достићи ће 16,5 милиона барела дневно у 2030. ИЕА предвиђа да ће кинеска зависност од увозне нафте порасти са 50 одсто у овој години на 80 одсто до 2030, пошто ће домаћа производња нафте достићи свој пик почетком следеће деценије. За јачање будуће енергетске сигурности земље, кинеска влада подстиче националне нафтне компаније да стичу удео у капиталу страних произвођача нафте и гаса – кинески државни нафтни гиганти ЦНПЦ / Петро, ЦНООЦ и Синопец налазе се у Судану, Ирану, Казахстану,Венецуели, Анголи и у Каспијском басену.

Американци скрећу пажњу на то да је Кина између 1980. и 2006. постала највећи потрошач гвожђа, бакра и алуминијума на свету. Кинески конгломерати су свеприсутни у субсахарској Африци, где експлоатишу минерална богатства, а кинеско-мултинационалне компаније имају значајне инвестиције и у аустралијској производњи минерала и уранијума.

Нова улога

Пекиншком депешом долази упозорење Вашингтону да треба пажљиво пратити кинески национализам који расте и представља један од два главна стуба пост-Маове владавине Комунистичке партије Кине (други је одрживи економски раст).

Лимит

Међутим, упозорава се и на то да сплет околности који је омогућио импресиван кинески раст после 1979, када је напуштена заблудна Маова политика, можда више неће постојати у будућности, да је Кина постигла лимит у подизању продуктивности кроз рационализацију државне планске економије. Каже се да амерички Тхе Ецономист Интеллигенце Унит очекује да ће се годишњи раст Кине успорити са око 10 одсто у последњих 30 година на 4,5 одсто до 2020. После 2015. трошкови радне снаге ће брже расти. То ће све друге земље, као што су Индија и Вијетнам, учинити атрактивнијим за радно-интензивне инвестиције.

Кина ће, по поменутој америчкој дијагнози, морати да управља економијом чији раст ће све више зависити од домаће потрошње и услужних делатности. Већ сада урбани Кинези купују 1000 нових аутомобила дневно, а Кина је највеће тржиште интернет-производа и луксузне робе. Кинези у све већем броју путују у иностранство. До 2025. Кина ће имати најбројнију средњу класу на свету и највероватније ће од земље већином сеоског становништва постати земља с већинским градским становништвом. Ови потрошачи сутрашњице вероватно ће нагрнути на производе из целог света као што њихове северноамеричке, европске и јапанске колеге раде данас.

Каже се да је вероватно да ће кинеска средња класа, као, уосталом, и образовано градско становништво у другим земљама, вршити притисак на владу да побољша лош учинак на заштиту животне средине, хране и безбедности производа, пошто се већ данас види повећан јавни активизам у вези с тим питањима.

Замка 4-2-1

У наредних тридесет година Кина ће се суочити са изазовом подстицања урбане потрошње и питањима једнакости, посебно у сеоској средини, где преко 200 милиона људи и даље живи са мање од једног долара дневно.

Кина ће такође морати да пронађе начин да се побољша положај између 150 и 230 милиона радника миграната који данас морају да оставе своју децу и старе родитеље код куће у селу и да путују у индустријске центре у приморским регионима и да раде у фабрикама или на грађевинским пројектима.

Поред тога, радници ће морати да издржавају све већи број пензионера. Рано пензионисање у комбинацији са политиком "једно урбано дете" ствара такозвану "4-2-1" социјалну дилему: просечан радник мораће да издржава четири бабе и деде, два родитеља и једно дете.

Уочава се да је од најзагађенијих светских градова најмање половина у Кини, да је сеоско становништво под утицајем загађења вода и несташице воде која се често преусмерава за индустријску употребу.

Уочава се повећање респираторних болести узрокованих загађењем ваздуха, које убијају 656.000 кинеских грађана сваке године, а и то да се 95.600 смртних случајева годишње приписује загађењу воде за пиће.

У депеши америчког амбасадора из Пекинга прогнозира се да до немира и повећаног политичког активизма могу довести растућа незапосленост оних који су недавно завршили школу, растуће незадовољство због повећања разлика између богатих и сиромашних, урбаних и сељака, као и незадовољство у маси радника миграната.

Око 140 милиона незапослених пољопривредних радника лута земљом тражећи посао. Светска банка очекује да тај број може да нарасте на 200 милиона људи. Кинеска држава не успева да обезбеди здравствено осигурање и образовање тих људи, чиме демонстрира банкротство Комунистичке партије Кине и поткопавање њеног легитимитета.

И у неким другим пројекцијама помиње се могућност да Кина уђе у негативан сценарио.

Професор Лери Ворцел (Фондација Херитиџ) каже у једном сведочењу пред одбором америчког Сената да се Кина суочава с великим проблемима који ће се увећати када она прихвати обавезе као чланица Светске трговинске организације. Он уочава да данас скоро половина кинеских компанија у државном власништву не прави профит, а да нико не зна колико је зајмова, које су дале кинеске банке, тешко отплативо. Претпоставља да их је можда око 46 процената.

Војни перископ

Што се војне улоге тиче, у депеши се каже да ће Кина можда бити задовољна тиме да остане само регионална сила, али се позива на опрез и подсећа на једну максиму Денг Сјаопинга, да Кина треба да сакрије своје способности док не дође њено време.

Кинески политички лидери повремено "климну главом" кад се помене потреба за политичким реформама и повећањем демократије, па и указују да, с једне стране, ауторитарност има своје слабе тачке, али не обећавају довољно попуштање партијске контроле, како би се креирао динамичнији стабилнији политички поредак на дуге стазе.

Упозорава се на то да ће у годинама које долазе амерички стручњаци за одбрану морати пажљиво да прате кинеске планове и да користе сваки дипломатски и стратешки алат да се Кина спречи да не крене према Тајвану. У наредним годинама, кинеске одбрамбене способности ће наставити да се побољшавају: за тридесет година Кина ће вероватно имати софистицирано оружје против сателита, савремене генерације авиона, носаче авиона и моћ стратешке поморске силе.

Да ли ће се Кина радије фокусирати на то да постане трговачка нација него главна војна сила, и да реформише своје правне и финансијске институције? То питање разматрано је 2003. пред Комитетом за међународне односе Сената САД, а када је професор Лери Ворцел сведочио о "ефектима и консеквенцама нове Кине: "Могуће је да ћемо видети Кину у хаосу, с колапсом легитимитета њене владајуће партије и плутајућом радном популацијом што може да поцепа ту земљу. Могуће је да ће кинеска држава имати снажне снаге војне принуде које ће претити не само својим суседима, већ и Сједињеним Државама. Закључак: иако су САД пригрлиле политику која охрабрује први исход, оне морају да јачају своју војну оштрицу и могућност да одбране америчке интересе у случају овог другог исхода", сугерише се у том сведочењу.

Занимљиво је и виђење америчких пекиншких дипломата да су у последњих тридесетак година кинески званичници имали извесне предности у Источној Азији које произлазе из америчког војног присуства у Пацифику, посебно у оној мери у којој је оно било алтернатива за робусније јапанско војно присуство. Кажу и да претње по безбедност Кине, коју представља учешће Јапана у ракетној одбрани, или од будућих високотехнолошких америчких војних технологија, могу да изазову кинеске сутрашње лидере да промене своју процену и да изврше економски притисак на америчке савезнике као што су Тајланд или Филипини да бирају између Пекинга и Вашингтона. Претпостављају да и мирно решавање корејског конфликта може изазвати Кину да затражи да се затвори америчка база на Корејском полуострву.

Каже се да ће без обзира на стање будућих односа са Кином, Американци морати да знају више о кинеској војсци.

Људска права

Само један, тридесет трећи, пасус цитиране дипломатске депеше посвећен је људским правима у Кини, теми коју је (посебно у Србији) актуелизовао Нобелов комитет у тренутку када је та депеша обелодањена: подсећа да се пре тридесет година кинеска држава мешала у готово сваки аспект живота својих грађана, да су "радне јединице" појединцима обезбеђивале становање, образовање, здравствену негу и сахрану, да су "састанци преваспитања" били уобичајени, да су цркве и храмови били затворени, да просечни грађани нису имали приступа спољном свету, а да данас Кинези имају далеко већу могућност да путују, читају стране медије и да се моле. Кажу и да је савремени растући кинески "кадар" добро образован, урбан, да је, како изгледа, више заинтересован за моду и конзум него за идеологије, али да тај недостатак активизма није константа.

Веома бираним речима амерички амбасадор у том контексту констатује да је, ипак, укупно стање људских права у Кини испод међународних норми. Долази се до закључка да кинеска влада и даље одговара бруталном силом на било који друштвени, верски, политички или идеолошки покрет и да га доживљава као потенцијалну претњу. Кинески политички лидери повремено "климну главом" кад се помене потреба за политичким реформама и повећањем демократије, па и указују да, с једне стране, ауторитарност има своје слабе тачке, али не обећавају довољно попуштање партијске контроле, како би се креирао динамичнији стабилнији политички поредак на дуге стазе.

Кинеских "топ 10" градова који се најбрже развијају

Бр. 1 Шангај

18,88 милиона становника
Доходак по глави становника 10.529 долара
око 100 истраживачких институција

Бр. 2 Пекинг

16,95 милиона становника
Доходак по глави становника 9229 долара
83 универзитета.

Бр. 3 Тјенцин

11,15 милиона становника
Доходак по глави становника 8122 долара
42 универзитета

Бр. 4 Гуангџоу

10,05 милиона становника
Доходак по глави становника 3077 долара
10 познатих универзитета у Универзитетском граду

Бр. 5 Хангџоу

7,97 милиона становника
Доходак по глави становника 10.370 долара
10 универзитета

Бр. 6 Ченгду

11,25 милиона становника
Доходак по глави становника 3883 долара
20 универзитета

Бр. 7 Нанкинг

6,25 милиона становника
Доходак по глави становника 7449 долара
600 образовних институција

Бр. 8 Фуџоу

2,90 милиона становника
Доходак по глави становника 2783 долара
31 универзитет

Бр. 9 Чангша

6,47 милиона становника
Доходак по глави становника 69.040 долара
82 образовне институције

Бр. 10 Јинан

6,58 милиона становника
Доходак по глави становника 30.895 долара
44 универзитета

Извор: "Жермин жибао" ("Народни дневник") онлине

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер