среда, 17. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Пропаст комунистичких федерација - сецесионизам под маском демократије
Савремени свет

Пропаст комунистичких федерација - сецесионизам под маском демократије

PDF Штампа Ел. пошта
Бранко Милановић   
среда, 28. фебруар 2024.

Сјајна књига „Колапс” Владислава М. Зубока представља хронику распада Совјетског Савеза. Почиње именовањем Јурија Андропова за генералног секретара КПСС 1982. године и завршава се распадом Совјетског Савеза и оставком Михаила Горбачова 25. децембра 1991. По квалитету писања, подсећа ме на „Руску револуцију” Ричарда Пајпса. У обе књиге читалац, наравно, зна коначан исход, али оне су тако вешто написане да се на многим кључним местима он готово запита којим путем ће историја кренути. Аутор читаоцу даје само оно што су и актери тада знали, не и  сазнања о догађајима који су потом уследили. Тиме читаоцу помаже да види догађаје онако како су се они одвијали и да из те перспективе много боље процењује одлуке које су донели главни актери.

Иако Зубок то не каже експлицитно, књига нам омогућава да јасно видимо како је свака од совјетских република следила идентичан приступ сецесији у три корака

Ако бих имао неку критику, то је да Зубок ретко даје судове о актерима. Али у неколико случајева када то ради, баратајући савршеном иронијом и оштрим коментарима, знамо да је то могао и чешће да ради, и то сигурно добро. Можда је Зубок одлучио да то чини ретко како би подвукао да његова књига даје непристрасан хронолошки преглед догађаја. Али, да дамо један историјски преседан, Тацит пишући сличну хронологију драматичне историје не бежи од доношења суда о актерима са строгошћу какву они заслужују.

Иако Зубок то не каже експлицитно, књига нам омогућава да јасно видимо како је свака од совјетских република следила идентичан приступ сецесији у три корака. Ово, морам рећи, за мене није била новост јер прилично добро познајем совјетски случај, пошто сам га помно пратио и читао доста о колапсу земље, а такође сам, радећи за Светски банку, доста пута путовао у Совјетски Савез, а затим и у Русију. Додатно, овај приступ у три корака је потпуно идентичан оном код југословенских република у њиховим (како се то тада еуфемистички називало) „раздруживањима“ једних од других.

Књига „Колапс” Владислава М. Зубока

Први корак био је стварање интелектуалне климе националних жалопојки, било да се ради о језичким правима, служењу у федералној војсци, уништавању животне средине или – пожељнији приступ – економској експлоатацији од стране других република

Први корак био је стварање интелектуалне климе националних жалопојки, било да се ради о језичким правима, служењу у федералној војсци, уништавању животне средине или – пожељнији приступ – економској експлоатацији од стране других република. Тај први корак трајао је годинама, ако не и деценијама. Изводили су га готово искључиво „меки“ или „тврди“ дисиденти из редова националиста. Меки дисиденти били су они попут Валентина Распутина у Русији, Добрице Ћосића у Србији или Димитрија Рупела у Словенији. Они су били су „меки“ дисденти јер су њихова дела објављивана, уживали су статус селебритија (често зарађујући притом и много новца ) и имали су моћне, ако не и отворено декларисане следбенике у структурама комунистичке партије своје републике. „Тврди“ дисиденти су били они попут Солжењицина који су били затварани или прогањани, а чија дела у земљи нису објављивана. 

Други корак долази када овакви ставови са политичке маргине постану прихваћени од стране руководстава републичких комунистичких партија. То не би било могуће без истовременог слабљења централних власти. У Југославији је нестанак центра, такозвана „демонтажа федерације“, почела Уставом из 1974. године. У Совјетском Савезу то је почело контрапродуктивним и непромишљеним Горбачовљевим реформама.

Михаил Горбачов и председници совјетских република 18. октобра 1991.

Наратив је био потпуно исти у свакој од совјетских република. Балтик је експлоатисала Русија; Русију су експлоатисали сви други јер је давала јефтин гас и нафту; Украјина је експлоатисана јер се њена храна продавала у бесцење; Казахстан никада није био довољно цењен због производње памука; Словенија је плаћала превише пореза; српска храна и струја биле су потцењене; туристички приходи Хрватске су трпели због прецењености националне валуте

Лидери републичких партија, често веште „политичке животиње“, осетили су како моћ центра еродира. У једнопартијском систему где се никада нису кандидовали за функције, била им је потребна алтернативна потврда легитимитета. Ово је тренутак када идеологије озлојеђености и жалби постају сврсисходне. Ако су људи незадовољни тренутном ситуацијом – како им говоре новопечени националистички лидери – то је зато што је њихова република годинама немилосрдно експлоатисана. Наратив је био потпуно исти у свакој од совјетских република. Балтик је експлоатисала Русија; Русију су експлоатисали сви други јер је давала јефтин гас и нафту; Украјина је експлоатисана јер се њена храна продавала у бесцење; Казахстан никада није био довољно цењен због производње памука; Словенија је плаћала превише пореза; српска храна и струја биле су потцењене; туристички приходи Хрватске су трпели због прецењености националне валуте.

У нетржишном окружењу, свако је могао да претпоставља да оно што производи треба да се продаје по ценама какве владају на „светском тржишту“, али да све што купује треба с правом да остане субвенционисано.

Фрањо Туђман, Михаил Горбачов и Слободан Милошевић у Москви, 15. октобра 1991.

Лидери, до јуче сви узорни комунисти, преко ноћи се претварају у националистичке трибуне. Борис Јељцин с лакоћом од партијског секретара у Свердловску и Москви постаје шампион слободног предузетништва; Леонид Кравчук, образац вештог совјетског манипулатора, постаје бранилац украјинског језика (којим никада раније није говорио); Хајдар Алијев се од високог званичника КГБ-а који хапси дисиденте претвара у верника у демократију; Слободан Милошевић од комунистичког банкара постаје шампион права Срба; Милан Кучан од комунистичког апаратчика у љубитеља дисидентске литературе. Пут је скоро савршен: сви прате исти сценарио.

Трећи корак је дефинитивни разлаз. Републичка комунистичка партија која контролише републички парламент одлучује да више неће поштовати савезне законе пошто их сматра штетним по републичке интересе. Она плени федералну имовину на својој територији и престаје да плаћа савезне порезе, или пак произвољно одлучује шта ће платити. (Јељцин са Горбачовом о томе преговара као на отоманској пијаци: „Платићу ти 10%. Добро, ти тражиш 15%, даћу ти 12,5%, али ни пару више.”)

"TraumaZone", филм Адама Кертиса (2022)

Од 1989. било је или се води дванаест ратова на територијама бившег Совјетског Савеза и Југославије. Сви осим једног били су ратови због граница.

Размера овог потеза одузима дах. Људи у бившим комунистичким федерацијама су осамдесетих живели навикнути на њих и таква препуцавања су се сматрала готово нормалним. Да би разумели шта она значе, узмите данашњи случај Каталоније или Шкотске. То би значило да каталонски или шкотски парламент најпре једнострано одлуче које ће законе од оних које прописују Мадрид и Лондон прихватити а које неће, а затим преузму контролу над војним јединицама стационираним у Каталонији, односно Шкотској. Све федералне полицијске снаге на њиховим територијама од тада би следиле наређења само из Барселоне или Единбурга. Полицијски и војни официри остали би у служби ако постану лојални покрајинској влади, или би у супротном били отпуштени. Покрајински парламент би онда преузео контролу над „јавним добрима“, као што су производња струје и електричне мреже, железнички систем, путна инфраструктура итд. Смањили би порезе које плаћају Мадриду или Лондону на ниво који они сматрају одговарајућим, или на нулу. Ако је потребно, они би, као што су то урадиле балтичке републике и Србија 1989. године, увела царине или ембарго на робу која долази из остатка земље.

Демонтажа федерације до тада делује веома цивилизовано – изузев у једној ствари: у територијалним споровима. Јељцин, који је свему подржавао балтички сецесионизам и у 90 од 100 случајева украјинску независност, ипак је два дана након неуспелог пуча у августу 1991. и свог де факто преузимања пуних овлашћења, изјавио да Русија неће прихватити произвољне границе са Украјином које је повукао Лењин, рекавши да нова граница треба да иде тачно оном линијом коју је дефинисао Путин у свом ратном говору фебруара 2022. и дуж које се две претходне године води рат. Идентични сукоби су избили у Азербејџану/Јерменији, Молдавији, Грузији, Хрватској, Босни и Србији. Од 1989. било је или се води дванаест ратова на територијама бившег Совјетског Савеза и Југославије. Сви осим једног били су ратови због граница.

 

Шентиљ, Словенија, Југославија, 2. јула 1991.

 Као што сам раније писао, у источноевропском контексту (не само у контексту етнички заснованих комунистичких федерација), то су биле револуције националног ослобођења (истинитог или не), а не демократске револуције, како су многи посматрачи у то време волели да их виде. Верујем да је ова лекција данас очигледнија: ратови и аутократије су је разјаснили.

Зубокова књига завршава се у децембру 1991. године и обухвата само неке од ових ратова. Али предзнаци онога што ће доћи били су недвосмислени: клизање у рат било је неизбежно.

Неко се може запитати: где је у свему томе демократија?

Демократија је тек пуки украс. На њу се гледа у националистичком светлу, као на покрет за самоопредељење и крај експлоатације од стране других. Национална заједница је јединствена и једногласна. Ако се појединац не слаже са тим једногласјем, онда он не може истински припадати националној заједници. Као што сам раније писао, у источноевропском контексту (не само у контексту етнички заснованих комунистичких федерација), то су биле револуције националног ослобођења (истинитог или не), а не демократске револуције, како су многи посматрачи у то време волели да их виде. Верујем да је ова лекција данас очигледнија: ратови и аутократије су је разјаснили.

(РТС)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер