среда, 30. новембар 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Ко добија, а ко губи у Украјинском рату - два опречна погледа
Савремени свет

Ко добија, а ко губи у Украјинском рату - два опречна погледа

PDF Штампа Ел. пошта
Мирослав Самарџић   
четвртак, 30. јун 2022.

Иако је од почетка руског напада на Украјину прошло више од четири месеца мало ко од политичких или војних аналитичара се усуђује да прогнозира исход. Крајем марта Путин је одустао од свог првобитног плана да заузме Кијев и инсталира марионетску владу, а руска војска је своје операције углавном ограничила на исток и југоисток суседне државе. Од тада она постиже тактичке успехе и вероватно ће у наредном периоду под своју контролу ставити тај део Украјине. Западни војни стучњаци и даље истичу да је руска оружна сила показала изненађујућу неефикасност и да није трансформисана у модерну армију.

Много је компликованија ситуација када треба оценити ко у овом рату добија, а ко губи. Иако формално ратују две државе, драстично неједнаких ресурса, број индиректих учесника у сукобу далеко је већи

Много је компликованија ситуација када треба оценити ко у овом рату добија, а ко губи. Иако формално ратују две државе, драстично неједнаких ресурса, број индиректих учесника у сукобу далеко је већи. Актуелна фаза рата није почела 24. фебрара ове године. Сукоб траје од 2014. и до пре неколико месеци углавном је имао форму замрзнутог и тињајућег конфликта. Наравно, ратно стање у Донбасу никад није ни престајало.

Најутицајнији западни медији и даље следе крајње једностран приступ и претворени су пропагандни сервис својих влада. У Русији је систем и раније био ауторитаран, али међске и политичке слободе сада су готово потпуно укинуте. Све у свему, нема превише озбиљних и објективних анализа о узроцима и последицама највећег рата у Европи после 1945.

У овом чланку покушаћу да прикажем ставове двојице великих критичара савременог неолибералног глобализованог каптиализма. Један је Мајкл Хадсон (Мицхаел Худсон), амерички економиста и финансијски аналитичар, а други водећи руски марксиста Борис Кагарлицки. 

Мајкл Хадсон – САД су потстакле рат у Украјини да би очувале своју светску доминацију

Амерички економиста тврди да је у питању рат САД против Русије и Европе, нарочито Немачке. САД су престале да буду средиште светског економског раста и стварања богатства. Једини начин да оне одрже своје позиције у светском капиталиситчком систему је да богатство присвајују од других

Амерички економиста тврди да је у питању рат САД против Русије и Европе, нарочито Немачке. САД су престале да буду средиште светског економског раста и стварања богатства. Једини начин да оне одрже своје позиције у светском капиталиситчком систему је да богатство присвајују од других.

Једно од главних оруђа америчке контроле светске економије у периоду после Другог светског рата била је нафтна индустрија и контролисање светске трговине енергијом. Уколико САД изгубе контролу над том граном привреде а друге државе је преузму, америчка хегемонија би озбиљно била доведена у питање. Сврха санкција је блокирање европске трговине енергентима и другим производима са Русијом и економских односа са Кином. 

Одвајање од доларизованог финансијског система и обављање транскација у другим валутама јеисто што и објава рата Сједињеним Државама, тврди Хадсон. На чему почива америчка стратегија? Ако Русија буде искључена из светске трговине, цене енергије и пољопривредних производа ће порасти, што ће повећати приходе Сједињених Држава због тога што су оне и велики извозник хране. Последица ће бити погоршање дужничка кризеу земљама Трећег света чији дугови долазе на наплату. А Сједињене Државе могу да искористе њихову неповољну финансијску ситуацију како би их приморале да наставе са приватизацијом и продајом своје јавне имовине америчким купцима. Амерички пропагандисти означавају као аутократске све владе које контролишу своје природне ресурсе преко државних монополских предузећа. Бити „демократа“ значи дозволити америчким фирмама да преузму командне секторе привреде и да буду ослобођене од домаћих прописа и опорезивања. 

Ратне амбиције Русије су много веће од полтичке контроле над Украјином или присаједињење делова њене територије. Према Хадсону, Путинов циљ је реструктурирање међународног поретка. То значи стварање институционалне инфраструктуре која би представљала алтернативу ММФ-у, Светској банци и поретку заснованом на правилима које диктирају САД.

Ратне амбиције Русије су много веће од полтичке контроле над Украјином или присаједињење делова њене територије. Према Хадсону, Путинов циљ је реструктурирање међународног поретка. То значи стварање институционалне инфраструктуре која би представљала алтернативу ММФ-у, Светској банци и поретку заснованом на правилима које диктирају САД

План ЕУ у последњих двадесет година био је да се обогати улагањем у Русију и Кину и трговином са њима.Таква стратегија угрозила је интересе САД. Претила је опасност да се формира евроазијски економски блок који би довео до губитка хегемоније још увек најмоћније светске силе. Да би такав, по њих неповољан сценарио спречиле, САД су за само неколико недеља зауставиле настанак тог потенцијално конкурентног савеза држава и вратиле Европу у вазални положај. Европска унија сведена је на економско крило НАТО-а, који је постао политичка власт у Унији.

У предстојећем периоду државе чланице ЕУ мораће да поново предузимају мере штедње и да трпе велике штете због санкција наметнутих Русији, тврди Хадсон. Уместо улагања у свој привредни и друштвени развој, европске владе мораће дакупују америчко наоружање како би се одбраниле од тобожње руске опасности и тако ће обезбедити екстрапрофите за војно-индустријски комплекс САД и пунити њихов буџет. Циљ Сједињених Држава је да опорезују Европу и да је претворе у економског сателита. Експлоатација можда није тако отворена као америчко отимање венецуеланских, авганистанских и руских девизних резерви. Стратегија САД вероватно ће укључивати поткопавање аутономију ЕУ како би земље чланице постале економски зависне од Сједињених Држава. У том случају оне ће моћи да запрете овим државама реметилачким санкцијама уколико ове буду настојале да своје националне интересе ставеизнад америчких.

Евро је већ постао сателитска валута Сједињених Држава. Земље чланице ЕУ не могу да управљају домаћим буџетским дефицитом, јер су војно зависне. Трошкове Хладног рата 2.0 сносе европске државе које спонзоришу САД. Због тога је америчким неолибераланим космополитским елитама потребно да контролишу европску политику, како би спречили државе чланице ЕУ да делују у интерсу својих привреда и народа.

Од тога да ли ће бити формиран руско-кинески савез зависи да ли ће настати нова биполарна подела света. Уколко он буде настао, сматра Хадсон, ове две државе постаће озбиљан конкурент САД у Азији, Африци и Јужној Америци, али само уколико земљама у поменутим регионима буду понудиле боље аранжмане од оних које су им до саданаметале САД. Такав блок постао би контрахегемон уколико би се њихова међусобна трговина обављала изван доларског домена. Несврстане земље нису биле у стању да се саме 1970-их изборе за такву позицију јер су им недостајали потенцијали за производњу хране, енергије и сировина. Али сада, када су Сједињене Државе деиндустријализовале своју економију и пренеле производњу у Азију, ове земље имају могућност да се ослободе зависности од САД и њених савезника.

Попут већине других аутора и Хадсон мисли да је за САД кључни проблем како савладати Кину. Оне се надају да ће успети да је поделе на мање државе, рецимо ослањањем на незадовољство Ујгура. Да би се то постигло, потребно је спречити да Кина добије руску војну и сировинску подршку

За Сједињене Државе је проблем како одржати глобални југ – Латинску Америку, Африку и многе азијске земље – у орбити САД/НАТО. Санкције Русији утичу на нарушавање трговинског биланса ових земаља због наглог подизања цена нафте, гаса, хране, као и многих метала које оне морају да увозе. У међувремену, растуће америчке каматне стопе привлаче штедњу и банкарске кредите у хартије од вредности деноминиране у америчким доларима. 

Попут већине других аутора и Хадсон мисли да је за САД кључни проблем како савладати Кину. Оне се надају да ће успети да је поделе на мање државе, рецимо ослањањем на незадовољство Ујгура. Да би се то постигло, потребно је спречити да Кина добије руску војну и сировинску подршку. 

Санкције су уведене у нади да ће оне живот Руса учинити толико непријатним што ће их приморати да подрже промену режима. Ефекат је супротан од очекиваног. Разочарење у Запад у Русији расте, али не само због актуелног рата. Руси памте шта су им урадили “момци са Харварда” деведесетих када је, током транзиције, створена клептократска каста која је опљачкана национална богатства пребацила на Запад. 

Рат у Украјини осмишљен је тако да војно исцрпи Русију. Украјинци служе као топовско месо на које Руси троше своје резерве наоружања и муниције.

Постоји општа сагласност да се Русија дугорочно окреће ка Истоку. Ефекат америчких санкција и војног супротстављања Русији је стварање политичке и економске гвоздене завесе која Европу држи у зависном положају од Сједињених Држава, док се Русија повезује са Кином, уместо да од ње буде одвојена, што је амерички циљ.

Санкцијена руску нафту, гас и храну доносе велику корист америчким добављачима течног гаса (ЛНГ) и извозницима пољопривредних производа. Сједињене Државе су убедиле Европу да не купује на тржишту са најнижом ценом, већ да плати чак седам пута више за амерички ЛНГ и да потроши пет милијарди долара на проширење лучких теминала, зашта су потребне године. Али, због неизбежног скока цена, у Европи може настати јака антиамеричка опозиција. Можда ће се појавити нови покрет “Yankee go home”. 

Дугорочно, санкције САД/НАТО усмерене су углавном против Европе, изричит је Хадсон. А чини се да Европљани чак и не виде да су они примарне жртве овог новог економског рата САД за контролу над енергијом, храном и за финансијску доминацију

Проамеричку политику у ЕУ воде леволибералне политчке елите, али питање је до када ће оне имати велики утицај. Социјалдемократске и различите “зелене”партије су у основи буржоаске странке чије присталице се надају да ће се издићи у рентијерску класу, или барем постати мали акционари. Европски неолиберализам предводили су Тони Блер у Британији и његове колеге у другим земљама. “Зелени” се залажу за очување животне средине и против су глобалног загревања, а истовремено хушкају на рат. Против неолиберализма и американизма су углавном само десне странке и конзервативни покрети.

Дугорочно, санкције САД/НАТО усмерене су углавном против Европе, изричит је Хадсон. А чини се да Европљани чак и не виде да су они примарне жртве овог новог економског рата САД за контролу над енергијом, храном и за финансијску доминацију. 

У основи, национални парламенти су сада потчињени НАТО-у, тј. Вашингтону. Цена коју ће Европа платити је пад курса евра у односу на амерички долар. Европски инвеститори ће вероватно преусмерити своја улагањаиз Европе у Сједињене Државе како би повећали капиталну добит и избегли пад цена. 

Попут многих других радикалних критичара америчког империјализма и Хадсон потцењује војне, економке, политчке и кулутурне ресурсе којима САД и даље располажу и које могу употребити да би спречиле, или бар успориле губитак хегемоније у светском систему

Попут многих других радикалних критичара америчког империјализма и Хадсон потцењује војне, економке, политчке и кулутурне ресурсе којима САД и даље располажу и које могу употребити да би спречиле, или бар успориле губитак хегемоније у светском систему. Такође, Хадсон потцењује и дестуктивно деловање санкција на руску економију.Осим тога, иако америчка моћ опада, није још увек уочљив настанак алтернативног поретка. Државе које се нису придружиле НАТО санкцијама често имају супротстављене интерсе и не чине релативно интегрисани политички блок, налик западном. Русија због скромних капацитета своје економије не може да буде окосница алтернативног, контрахегемоног политчког савеза који би се супротставио доминацији све агресивнијих Сједињених Држава. Само Кина има такав потенцијал. Међутим, ни Русија ни Кина не располажу меком моћи којом би могли да парирају утицају западне културе и идологије.

Најзад, Хадсон погрешно оцењује Путинове мотиве због којих је он ушао у конфронтацију са САД. Његова амбиција је одувек била да буде ”предатор међу предаторима”, како је констатовао Пери Андерсон. Никад кремаљски владар није намеравао да ствара алтернативу каптиализму, већ да се избори за повољнију позицију пљачкашке руске буржаозије у светском капиталистичком систему. То се види и по томе што он не предлаже било какве прогресивне социјалне реформе у својој земљи. Због тога је и прихватио православље и руску културну ексклузивност као своју идеологију, која не доводи у питање постојање социјалних хијерархија, већ их оправдава.

Није тешко сложити се са овим америчким економистом када је ЕУ у питању. Она није држава и нема своју војску. Ослабљена унутрашњим расцепима и економском кризом, ЕУ је престала да буде самостални фактор у међународним односима. Такође, иако је и даље економска велесила, Немачка је у геоплитичким размерама враћена у статус који је имала пре уједињења 1989. Сједињене Државе су успеле да натерају најмоћнију европску државу да изврши економско самоубиство. 

Борис Кагарлицки – Путин не размишља и не делује стратешки

Руски марксисти углавном истичу да рат има претежно унутрашње узроке. Путинов режим је ауторитаран и штити интересе олигархијске клептократије. Његови ратни напори неуспешни су као и све друго што је он радио. Русија је периферна земља која служи као добављач сировина за европске државе.

Кагарлицки не дели мишљење многих западних аналитичара да су санкције неефикасне. Штета коју оненаносе Рсуији постала је видљива почетком лета. Први шок који се догодио у марту брзо је превазиђен. Његова главна последица био је колапс рубље, са којим се Централна банка изборила за око две недеље. После наглог пада почела је апресијација, коју је званична пропаганда представљала као доказ да руској економији не прети никаква опасност, а да ју је специјална операција  само ојачала.

Кагарлицки тврди да је рубља била потцењена у последњих пет година. То је правдано потребом да се стимулише извоз, а из спољнотрговинских прихода пунио се државни буџет. Да је руска влада спровела реиндустријализацију и супституцију увоза, било би оправдано јачање рубље. Девизни курс је требало да прати спровођење свеобухватних мера за промену структуре привреде, а не да их замени. Само по себи јачање рубље не доводи до индустријализације. 

До наглог раста рубље дошло је не само због мера Централне банке, већ и због масовног смањењем увоза: зашто гомилати девизе ако се њима ништа не може купити? Немогуће је, тврди Кагарлицки, бесконачно одржавати курс на садашњем нивоу инфлације и стања привреде. 

Покушавајући да поправи ситуацију и спречи настанак црног девизног тржишта Централна банка је крајем маја отпочела депресијацију рубље. Међутим, до тада су санкције већ почеле да утичу на производњу и извоз. И пре увођења шестог пакета санкција опала је потражња за руском нафтом. Кина и друге азијске земље захтевају попусте и до 40 посто. Иначе, производња „црног злата” у Русији много је скупља него на Блиском истоку, па чак и у Венецуели. Рударске компаније суочавају се и са технолошким проблемима, не могу да купе нову опрему, индустријска и комерцијална предузећа се жале да остају без залиха. 

Кагралицки истиче да санкције означавају почетак реструктурирања глобалне економије која ће имати дугорочне последице. Смањење употребе нафтних деривата и фосилних горива уопште је стратешки циљ који су владајући кругови Европске уније формулисали много пре избијања непријатељстава у Украјини

Кагралицки истиче да санкције означавају почетак реструктурирања глобалне економије која ће имати дугорочне последице. Смањење употребе нафтних деривата и фосилних горива уопште је стратешки циљ који су владајући кругови Европске уније формулисали много пре избијања непријатељстава у Украјини. Таква стратегија није повезана само са бригом за животну средину и спремношћу за борбу против глобалног загревања на планети, већ и са жељом да се оживи светска економија кроз масовно улагање у нову технологију. Није у питању одговор на захтеве еколога,већ начин да се оправда неизбежан и неопходан масовни повратак државнеинтервенције у економију, без идеолошког одбацивања принципа слободног тржишта и неолиберализма. Међутим, свако привредно реструктурирање је праћено значајним трошковима. Штавише, ако се један део владајуће класе нада да ће профитирати од промена, други се плаши губитка. Зато су неопходне структурне реформе тешке, споре, а понекад и блокиране. Ратови су добар начин да се оправдају интервенције државе у капиталистичкој привреди. А догађаји последњих месеци стварају срец́ну прилику за комбиновање обе опције. 

Трошкове везане за структурне промене у западној и светској економији сносиће Русија. Санкције не представљају само притисак на Кремљ, Запад на тај начин решава своје проблеме. Сукоби који су пратили координацију оваквих мера никако нису генерисани различитим ставовима према Русији, већ супротстављеним интерсима разних фракција владајуће класе у земљама ЕУ.

Према Кагарлицком, Русијаје нападом на Украјину омогућила Западу да убрза транзицију која је већ почела. Унапред се знало да ће извоз руских енергената у Западну Европу опасти. Али власти у Кремљу не само да нису предузеле никакве кораке да се припреме за такву ситуацију, већ су и погоршале проблем својим поступцима.То, међутим, није изненађујуће. Елита у земљи која живи од извоза сировина у принципу не може да размишља стратешки. Њени изгледи су у потпуности везани за спонтану динамику светског тржишта, на коју ресурсне силе могу утицати само уласком у међусобни картел, а Русија у том случају може да делује само као млађи партнер Саудијске Арабије. 

Кагарлицки, за разлику од запдних марксиста, потцењује одговорности САД и НАТО за избијање Украјинског рата. Он мисли да је ширење НАТО на Исток од мањег значаја у односу на унутрашње руске узроке

Пошто су трошкови експлатације нафте у Русији виши него у већини земаља извозница, изградња „енергетске суперсиле” је могућа само гушењем свих осталих индустрија, заправо уништавањем сопствене земље. Није изненађујуће што се иницијативе кремаљских стратега своде на смешне импровизације, иза којих нема ни трага стратешког размишљања. 

Русији је неопходна изградња нове економије. Али, тај циљ је немогуће постићу у оквиру постојећег политичког и друштвеног поретка. Руске владајуће елите на тако нешто нису спремне, закључује руски марксиста.

Кагарлицки, за разлику од запдних марксиста, потцењује одговорности САД и НАТО за избијање Украјинског рата. Он мисли да је ширење НАТО на Исток од мањег значаја у односу на унутрашње руске узроке. Левичари и на Истоку и на Западу држе се пароле да свако треба да удари по свом национализму и империјализму. Али, такав приступ може да осиромаши анализу и учини је мање политички релевантном.

Аутор је политиколог из Зрењанина 

 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер