Крај глобализације?

Крајем прошле године Морис Чанг, легендарни оснивач водећег тајванског (и свјетског) произвођача полупроводника, објавио је да је “глобализација скоро мртва”. У свијету у којем се функционисање глобалних ланаца снабдијевања ремети због ковида-19 и јачања кинеско-америчког ривалства, цијели низ коментатора понавља то мишљење, а многе компаније су кренуле у реоргранизацију и почеле да набављају робу из оближњих земаља. Али, било би погрешно закључити да је глобализација окончана. Многи детаљи из историје објашњавају зашто то није тако.

Глобализација је једноставно повећана међусобна зависност на међуконтиненталном а не на националном или регионалном нивоу. Сама по себи она није ни добра ни лоша, има многе димензије и, наравно, није нешто ново. Климатске промјене и миграције доприносе ширењу човјечанства по планети још од кад су наши преци почели да напуштају Африку прије више од милион година; многе друге врсте радиле су то исто.

Слични процеси увијек доводе до појачане биолошке интеракције и међузависности. Куга, која почела у Азији убила је трећину становништва Европе у периоду од 1346. до 1352. године. А када су Европљани стигли на западну полулопту у XV и XVI вијеку, њихови патогени десетковали су добар дио аутохтоног становништва. О војној глобализацији може се говорити бар од времена Ксеркса, а затим и Александра Великог чије се царство захватало три континента. И, разумије се, сунце никада није залазило у Британској империји XIX вијека. Паралелно су се на свим континентима шириле велике религије - то је била социокултуролошка форма глобализације.

У савременом добу нагласак је на економској глобализацији - интерконтинентални проток роба, услуга, капитала, технологије и информација. Тај процес такође није нов, али су се захваљујући промјенама у технологији јако смањили трошкови узроковани удаљеношћу и зато је данашња глобализација дубља и бржа

У савременом добу нагласак је на економској глобализацији - интерконтинентални проток роба, услуга, капитала, технологије и информација. Тај процес такође није нов, али су се захваљујући промјенама у технологији јако смањили трошкови узроковани удаљеношћу и зато је данашња глобализација дубља и бржа. Још у средњем вијеку “Пут свиле” повезивао је Азију и Европу, али он није ни сличан колосалним размјерама кретања савремених контејнерских бродова, да не говоримо о интернет-вези која омогућава повезивање континената у трену.

Иако је у XX вијеку глобализација посматрана првенствено као економски феномен, током 2000-их она је постала модерна, популарна ријеч у политици (и то и код њених присталица и код критичара). Када су демонстранти у Давосу разбили прозоре МцДоналда у знак протеста против услова рада у Азији, био је то примјер политичке глобализације.

Данашња глобализација се очигледно разликује од оне из XIX вијека, када је европски империјализам формирао значајан дио њене институционалне структуре, али је због високих трошкова знатно мањи број људи био укључен у њу директно. Западне компаније почеле су да се шире по читавом свијету још 1600-их, а до краја XIX вијека глобални обим директних страних инвестиција (СПИ) износио је приближно 10% свјетског БДП-а. До 2010. глобалне СПИ већ су укључивале инвестиције незападних компанија а њихов заједнички обим био је близу 30% свјетског БДП-а.

Године 1914, уочи И свјетског рата, степен глобалне међузависности био је веома висок и она се односила на проток људи, роба и услуга. Било је и неједнакости, зато што су се погодности економске глобализације дистрибуирале неравномјерно. Ипак, економска међузависност није засметала крупним трговинским партнерима да почну рат један против другог (управо су га зато људи у то вријеме и звали Велики рат). Након четири године погубног насиља и пустошења ниво глобалне економске међусобне зависности нагло је опао. Обими свјетске трговине и инвестиција вратили су се на ниво из 1914. тек 1960-их.

Може ли нешто слично да се догоди сада? Да, ако САД с једне, и Русија или Кина с друге стране, направе грешку и почну велики рат. Ипак, ако искључимо ту непредвиђену ситуацију, сличан слијед догађаја мало је вјероватан. Без обзира на све приче о економском “расцјепу” између САД и Кине, ти прекиди су за сада прилично селективни и непотпуни. Обими свјетске трговине робама и услугама нагло су повећани након пада у 2020. години, изазваног ковидом, иако до њиховог обнављања није дошло у свим правцима подједнако.

Овдје треба напоменути да нови правци азијске трговине са САД у реалности играју улогу посредника за кинеску трговину. Америка и њени савезници су, као и до сада, дубоко испреплетани са економијом Кине, што никада није био случај са СССР-ом у вријеме Хладног рата

Пошто Америка подиже нове баријере, које ометају проток одређених роба посебне важности у Кину и из Кине, обим америчког увоза из Кине порастао је за свега 6% у односу на ниво прије ковида, док је увоз из Канаде и Мексика порастао за више од 30%. Испада да у америчком случају регионализација очигледно побјеђује глобализацију у темпу постковид опоравка. Али ако погледате пажљивије, видјећете да је, без обзира на пад удјела Кине у америчком увозу са 21% на 17% у периоду 2018-2022, обим америчког увоза из Вијетнама, Бангладеша и Тајланда порастао за више од 80%. Те бројке јасно свједоче да глобализација није мртва.

Овдје треба напоменути да нови правци азијске трговине са САД у реалности играју улогу посредника за кинеску трговину. Америка и њени савезници су, као и до сада, дубоко испреплетани са економијом Кине, што никада није био случај са СССР-ом у вријеме Хладног рата. Западне земље могу да смање своје безбједносне ризике ако искључе кинеске компаније (нпр. Хуаwеи) из учешћа у изградњи телекомуникационих мрежа 5Г на Западу, али да при том не створе превелике трошкове у потпуности демонтирајући све глобалне ланце снабдијевања.

Једна од главних покретачких сила глобализације су технолошке промјене које умањују значај удаљености. Те промјене остају. Глобализација није завршена. Можда је само постала другачија од оне какву ми желимо

Осим тога, чак и ако би геополитичка конкуренција значајно ограничила економску глобализацију, у свијету би свеједно био сачуван висок ниво међусобне зависности због - еколошке глобализације. Пандемије и климатске промјене подложне су законима биологије и физике, а не политике. Ниједна земља не може да ријеши те проблеме сама. Ефекат стаклене баште у Кини може довести до високих трошкова због повећања нивоа мора или екстремних временских прилика у САД или Европи - и обрнуто.

Ти трошкови могу бити колосални. Према мишљењу научника, смртност у Кини и САД прешла је уобичајени ниво смртности од пандемије ковида-19 (која је почела у Вухану) за више од више од милион људи дијелом због тога што обје земље нису сарађивале у борби са њом. За успјех у борби са климатским промјенама или будућим пандемијама мора се признати постојање глобалне међузависности, чак и кад се то некоме не свиђа.

Једна од главних покретачких сила глобализације су технолошке промјене које умањују значај удаљености. Те промјене остају. Глобализација није завршена. Можда је само постала другачија од оне какву ми желимо.

Аутор је професор на Универзитету Харвард

(Вијести)