Kрај новог светског поретка

(Гардијан, 19.10.2012)

Позног лета 2008, један за другим, два догађаја су означила крај Новог светског поретка. У августу је марионетска држава Америке – Грузија, била смрвљена у кратком, али крвавом рату, када је напала руске снаге на спорној територији Јужне Осетије.

Бивша совјетска република Грузија је била миљеник вашингтонских неоконзервативаца. Њен ауторитарни председник је из петних жила лобирао за укључење Грузије у НАТО због ширења на исток. У безочном извртању реалности, амерички потпредседник Дик Чејни је напао реакцију Русије (Russia's) као “агресију“ која “не сме да прође без одговора“. Још свеж, после отпочињања свог катастрофалног рата против Ирака (Iraq) , Џорџ Буш је прогласио ту руску “инвазију једне суверене државе“ за “неприхватљиву у 21. веку“.

Код завршетка борби, Буш је упозорио Русију да не призна независност Јужне Осетије. Али Русија је учинила баш то, а амерички ратни бродови су били ограничени само на пловидбу око Црног мора. Тај конфликт је био знак међународне прекретнице. Амерички блеф је био откривен, њен војни замах је био поткопан ратом против терора, и у Ираку и Авганистану. Пошто је две деценије, као неки џин, јахала на свету – године насавладиве моћи Америке су постале прошлост.

Три недеље после тога, један други, и још далекосежнији догађај је угрозио срце глобалног финансијског система којим је доминирала Америка. До коначне ерупције кредитне кризе дошло је 15. септембра колапсом четврте по величини инвестиционе банке Америке – Лиман брадерс. Банкрот те банке је гурнуо западни свет у најдубљу економску кризу од 30-их година.

Прва деценија 21. века је протресла међународни поредак и наглавце преокренула стечене мудрости глобалних елита, а 2008. година је представљала развође у томе. Окончањем хладног рата, сва велика политичка и економска питања су, како нам је бар речено, била сређена. Либерална демократија и капитализам слободног тржишта су тријумфовали, а социјализам је одгурнут у историју. Политичке контроверзе ће од тада бити ограничене на област културних сукоба и цењкања око царина и трговине.

Џорџ Буш Сениор је 1990. године прогласио завођење Новог светског поретка који се заснива на ненадмашивој америчкој војној надмоћи и на западној економској доминацији. То је требало да буде униполарни свет – без иједног ривала. Регионалне силе ће поклекнути тој новој светској империји. Било је речено да је и самој историји тако дошао крај.

Али, тај глобални поредак се окрунио у периоду између напада на Светски трговински центар у Њујорку, и пада Лиман брадерса. У томе су од највеће важности била два фактора. Пред крај те децније непрекидног ратовања, Америци је пошло за руком не да покаже своју моћ, него баш ограниченост своје војне моћи. А и неолиберални капиталистички модел који је суверено владао током целе једне генерације је био скрхан.

Баш она реакција Америке на “11. септембар“ је била та која је разбила осећај непобедивости те прве, истински глобалне светске империје. Катастрофално лоше прорачуната реакција Бушове владе је претворила оне грозне злочине из Њујорка и Вашингтона у најуспешнији терористички напад у историји.

Није само то да је Бушов рат, вођен по његовим сопственим правилима, проширио тероризам у свету, а његова кампања убистава, мучења и киднаповања дискредитовала западњачке тврдње да је он чувар људских права, него су америчко-британске инвазије Авганистана и Ирака оголитиле неспособност тог светског џина да наметне своју вољу народима који си спремни да се боре и одупру. То се претворило у стратешки пораз Америке и њених најближих савезника.

Овај крај униполарности је била прва од четири одлучујуће промене које су трансформисале свет набоље – и то у неким пресудним аспектима. Друга је била низ последица из слома 2008. године, последична криза капиталистичког поретка под доминацијом Запада, што је убрзало пад моћи САД.

Та криза је била “made in America“, а продубљавала се под притиском огромних трошкова њених бројних ратова. Свој најпогубнији ефекат је имала на оне економије чије су елите најхалапљивије загризле у неолибералну правоверност нерегулисаних финансијских тржишта и необуздане моћи корпорација.

Прождрљиви модел капитализма кљукан свету као једини начин вођења модерне економије, по цену набујалих неједнакости и уништавања животне средине је био дискредитован, а једино је спасен од колапса помоћу највеће државне интервенције у историји. Жалосни близанци: неоконзервативизам и неолиберализам су испробавани – све до њиховог слома.

Њихов неуспех је само убрзао успон Кине, што представља трећу епохалну промену раног 21. века. Не само да је драматичан пораст те државе извукао из сиромаштва стотине милиона људи, него је и њен модел инвестиција руковођених државом преживео опадање Запада и извргао руглу тржишну правоверност, стварајући тако нови центар глобалне моћи. То је повећало и маневарски простор мањим државама.

Раст Кине је проширио простор таласу прогресивних промена који је преплавио Латинску Америку, што је четврти глобални напредак. Широм тог континента, на власт су дошле социјалистичке и социјалдемократске владе, који су напале економске и расне неједнакости, градећи регионалну независност и преузимајући ресурсе од контроле корпорација. Пошто смо две деценије били убеђивани да неолиберални капитализам нема алтернативу, Латиноамриканци их остварују.

Ове судбоносне промене, наравно, долазе уз велику цену и ограничавања. САД остају за догледну будућност највећа војна сила; њихови делимични порази у Ираку и Авганистану су плаћени огромним бројем смрти и рушења, а и мултиполарност доноси сопствене ризике од сукоба. Неолиберални модел је био дискредитован, али владе су покушале да га одржавају на површини помоћу грозних програма строге штедње. Успех Кине је плаћен високом ценом неравноправности, кршењем грађанских права и уништавањем животне средине. А и елите Латинске Америке, које уживају подршку САД, и даље су одлучне да преобрну социјалне успехе, као што су и успеле у државном удару у Хондурасу 2009. године. Сличне контрадикције оптерећују и револуционарне покрете који су обухватили арапски свет 2010–2011, што је и био још један преокрет на глобалном нивоу.

До тада је Бушов рат против тероризма постао толика брука да је влада САД била приморана да му име промени у “прекоморске операције из нужде“ (over seas contingency operations). Рат у Ираку скоро сви виде као катастрофу, а Авганистан као подухват осуђен на пропаст.

Али такав пречишћен реализам је немерљиво далек од онога како се у главним западним круговима на те операције гледало онда када су тек започињане.

Вратимо се сада на оно што је уобичајено било говорено од стране политичара САД и Британије после “11. септембра“ и пребацимо се у паралелни свет уобразиље. Тада су се улагали сви могући напори да се дискредитују они који су били против инвазије и окупације и за које се тек касније показало да су били у праву.

Мајкл Гоув (Michael Gove), који је сада конзервативни министар, тада је бљувао отров на Гардијан и оптуживао га као “Прада-Мајнхоф банду петоколонаша“[1]. Лист Сан Руперта Мардока проклињао је оне који су упозоравали против рата да су “антиамерички пропагандисти фашистичке левице“. Када је режим талибана био збачен, Блер је издао тријумфалну осуду оних (у које сам био и ја укључен) који су се противили инвазији Авганистана и рату против терора. Изјавио је да је “доказано да су грешили“.

Деценију касније, има мало оних који би још сумњали у то да је баш Блерова влада била та која је “доказано грешила“, и то још са катастрофалним последицама. Критичари су прогнозирали да САД и савезници неће бити у стању да покоре Авганистан, да ће сам рат против тероризма проширити тероризам, као и да ће кршење грађанских права имати тешке последице, а окупација Ирака бити крвава катастрофа.

“Експерти“ те ратне странке, као онај бивши “вицекраљ Босне“ Педи Ешдаун су извргавали руглу упозорења да ће инвазија Авганистана водити “дуготрајној герилској кампањи“, тврдећи да су она “продукт фантазирања“. Више од 10 година доцније, оружани отпор у Авганистану је био јачи но икада, а тај рат је постао најдужи рат америчке историје.

Слична је била и прича о Ираку, мада је опозиција од тада дала себи гласа са милионима људи на улицама. Они који су се противили инвазији су још увек били оптуживани као “помирљивци“. Амерички министар одбране Доналд Рамсфелд је прогнозирао да ће рат трајати шест дана. Већина англо-америчких медија је очекивала да ће отпор сам од себе после кратког времена спласнути. Тешко су погрешили.

Написао сам да ће окупација Ирака у колонијалном стилу већ у првој недељи „да се суочи са одлучним герилским отпором који ће трајати и дуго пошто Садама Хусеина више неће бити“, као и да ће окупатори бити “протерани“. И заиста, британске трупе су биле суочене са непрекидним нападима, све док нису биле приморане да се 2009. повуку – а тако су прошле и америчке трупе, све док нису биле повучене 2011.

Међутим, противници Новог светског поретка нису само у погледу рата против терора добили за право, док су његови хвалоспевци лупетали тешке бесмислице. Током 30 година, западне елите су инсистирале на томе да једино дерегулисање тржишта, приватизације и ниско опорезивање богатих доводи до раста и благостања.

Још дуго пре 2008. године модел “слободног тржишта“ се нашао под снажним нападима: неолиберали су предавали моћ банкама и корпорацијама које нису никоме биле одговорне. Противници глобализма су тврдили да то само даје подстицај сиромашењу и социјалним неправдама, врши харакири демократије, као и да је како економски, тако и еколошки неодрживо.

Насупрот политичарима новог лабуризма, који су тврдили да је “пораст и експанзивност“ ствар прошлости, њихови критичари су као апсурд одбацивали идеју да се капиталистички трговински циклус може прекинути. А у ствари, дерегулација, финансијализација (financialisation)[2] и безглаво пропагирање спекулација уз кредите ће бити то што је довело до кризе.

Велика већина економиста који су прогнозирали да неолиберални модел иде према пропасти су, наравно, били левичари. И тако, док су главне политичке странке Британије подржавале “благе регулације“ финансија – противници су дуго тврдили да либерализација лондонског Ситија угрожава економију у целини.

Критичари су упозоравали да ће приватизација јавних служби коштати више, смањивати примања и погоршавати услове рада, а потхрањивати корупцију, а тачно се то и догодило. А у самој ЕУ, у којој су привилегије корпорација и правоверност тржишту чврсто уговорно укотвљене, резултат је био разоран. Комбинација либерализованог банкарства са недемократском, несиметричном и дефлаторном валутном унијом, за коју су и леви и десни критичари увек тврдили да у себи носи ризик распада, била је катастрофа која је само чекала када ће ударити. Онај банковни слом јој је био окидач.

Став против неолибералног капитализма, као и опозиција против инвазивних и окупаторских ратова САД су се углавном формирали на левици. Међутим, левица је била упадљиво спора у коришћењу свог добијања за право у тим најважнијим контрадикцијама ере. То, можда, и не треба да изненађује ако се узме у обзир њен губитак самопоуздања услед изборних пораза, као и због њених сопствених социјалних алтернатива у 20. веку.

Међутим, ако се те катастрофе не желе поновити, неопходно је из њих извући поуке. Јер, чак и после Ирака и Авганистана, рат против терора се настављао преко напада беспилотним летелицама, од Сомалије до Пакистана, који су довели до покоља цивила. Западне силе су одиграле одлучујућу улогу у збацивању либијског режима, наводно у име заштите цивила, који су затим у хиљадама гинули у грађанском рату потпириваним од стране НАТО, док је Сирија разарана конфликтима, угрожавана интервенцијом, а Ирану се прети нападом на свим фронтовима.

И тако – мада је неолиберализам дискредитован, западне владе су користиле кризу у покушајима да га ојачају. Не само да је смањивана стопа запослења, нестајале наднице и социјална права као никад раније, ипак је појачавана приватизација. Наравно, бити у праву никада неће само по себи бити довољно. Неопходан је политички и социјални притисак који је довољно снажан да ствари преокрене.

Протест и гађење против дискредитоване елите и њеног пропалог социјалног и економског пројекта се све више појачавао после 2008. године. Док се терет кризе све више товарио на већину, ширење протеста, штрајкова и изборних промена су показали да је притисак за стварне промене тек отпочео. Одбацивање моћи корпорација и похлепе су постали логика ове ере.

Историчар Ерик Хобсбаум је слом из 2008. године окарактерисао као “неку врсту еквивалента Берлинског зида десници“. Често се истицало да после имплозије комунизма и традиционалне социјалдемократије, левица више нема неку понуду алтернативе. Међутим, ниједан социјални модел не долази “готов за употребу“, сви су они: од совјетске власти, и Кејнезијанске државе благостања, до Тачерско-Реганистичког неолиберализма израсли из идеолошке импровизације, под специфичним историјским околностима.

То исто би могло важити и у последичном времену кризе неолибералног поретка, док је потреба за обновом сломљене економије на темељу демократскије, и равноправније основе почела да диктира одрживију алтернативу. Економска и еколошка криза је захтевала друштвено власништво, друштвену интервенцију и прерасподелу богатства и моћи. Реални живот је давао подстицаја у правцу напредних решења.

Пертурбације првих година 21. века су отвориле могућност за нову врсту глобалног поретка и за истинску социјалну и економску промену. Како су већ комунсти научили 1989. године, а заступници капитализма открили 20 година доцније, ништа никада није дефинитивно сређено.

Са енглеског посрбио Василије Клефтакис