Kraj novog svetskog poretka

(Gardijan, 19.10.2012)

Poznog leta 2008, jedan za drugim, dva događaja su označila kraj Novog svetskog poretka. U avgustu je marionetska država Amerike – Gruzija, bila smrvljena u kratkom, ali krvavom ratu, kada je napala ruske snage na spornoj teritoriji Južne Osetije.

Bivša sovjetska republika Gruzija je bila miljenik vašingtonskih neokonzervativaca. Njen autoritarni predsednik je iz petnih žila lobirao za uključenje Gruzije u NATO zbog širenja na istok. U bezočnom izvrtanju realnosti, američki potpredsednik Dik Čejni je napao reakciju Rusije (Russia's) kao “agresiju“ koja “ne sme da prođe bez odgovora“. Još svež, posle otpočinjanja svog katastrofalnog rata protiv Iraka (Iraq) , DŽordž Buš je proglasio tu rusku “invaziju jedne suverene države“ za “neprihvatljivu u 21. veku“.

Kod završetka borbi, Buš je upozorio Rusiju da ne prizna nezavisnost Južne Osetije. Ali Rusija je učinila baš to, a američki ratni brodovi su bili ograničeni samo na plovidbu oko Crnog mora. Taj konflikt je bio znak međunarodne prekretnice. Američki blef je bio otkriven, njen vojni zamah je bio potkopan ratom protiv terora, i u Iraku i Avganistanu. Pošto je dve decenije, kao neki džin, jahala na svetu – godine nasavladive moći Amerike su postale prošlost.

Tri nedelje posle toga, jedan drugi, i još dalekosežniji događaj je ugrozio srce globalnog finansijskog sistema kojim je dominirala Amerika. Do konačne erupcije kreditne krize došlo je 15. septembra kolapsom četvrte po veličini investicione banke Amerike – Liman braders. Bankrot te banke je gurnuo zapadni svet u najdublju ekonomsku krizu od 30-ih godina.

Prva decenija 21. veka je protresla međunarodni poredak i naglavce preokrenula stečene mudrosti globalnih elita, a 2008. godina je predstavljala razvođe u tome. Okončanjem hladnog rata, sva velika politička i ekonomska pitanja su, kako nam je bar rečeno, bila sređena. Liberalna demokratija i kapitalizam slobodnog tržišta su trijumfovali, a socijalizam je odgurnut u istoriju. Političke kontroverze će od tada biti ograničene na oblast kulturnih sukoba i cenjkanja oko carina i trgovine.

DŽordž Buš Senior je 1990. godine proglasio zavođenje Novog svetskog poretka koji se zasniva na nenadmašivoj američkoj vojnoj nadmoći i na zapadnoj ekonomskoj dominaciji. To je trebalo da bude unipolarni svet – bez ijednog rivala. Regionalne sile će pokleknuti toj novoj svetskoj imperiji. Bilo je rečeno da je i samoj istoriji tako došao kraj.

Ali, taj globalni poredak se okrunio u periodu između napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku, i pada Liman bradersa. U tome su od najveće važnosti bila dva faktora. Pred kraj te decnije neprekidnog ratovanja, Americi je pošlo za rukom ne da pokaže svoju moć, nego baš ograničenost svoje vojne moći. A i neoliberalni kapitalistički model koji je suvereno vladao tokom cele jedne generacije je bio skrhan.

Baš ona reakcija Amerike na “11. septembar“ je bila ta koja je razbila osećaj nepobedivosti te prve, istinski globalne svetske imperije. Katastrofalno loše proračunata reakcija Bušove vlade je pretvorila one grozne zločine iz Njujorka i Vašingtona u najuspešniji teroristički napad u istoriji.

Nije samo to da je Bušov rat, vođen po njegovim sopstvenim pravilima, proširio terorizam u svetu, a njegova kampanja ubistava, mučenja i kidnapovanja diskreditovala zapadnjačke tvrdnje da je on čuvar ljudskih prava, nego su američko-britanske invazije Avganistana i Iraka ogolitile nesposobnost tog svetskog džina da nametne svoju volju narodima koji si spremni da se bore i odupru. To se pretvorilo u strateški poraz Amerike i njenih najbližih saveznika.

Ovaj kraj unipolarnosti je bila prva od četiri odlučujuće promene koje su transformisale svet nabolje – i to u nekim presudnim aspektima. Druga je bila niz posledica iz sloma 2008. godine, posledična kriza kapitalističkog poretka pod dominacijom Zapada, što je ubrzalo pad moći SAD.

Ta kriza je bila “made in America“, a produbljavala se pod pritiskom ogromnih troškova njenih brojnih ratova. Svoj najpogubniji efekat je imala na one ekonomije čije su elite najhalapljivije zagrizle u neoliberalnu pravovernost neregulisanih finansijskih tržišta i neobuzdane moći korporacija.

Proždrljivi model kapitalizma kljukan svetu kao jedini način vođenja moderne ekonomije, po cenu nabujalih nejednakosti i uništavanja životne sredine je bio diskreditovan, a jedino je spasen od kolapsa pomoću najveće državne intervencije u istoriji. Žalosni blizanci: neokonzervativizam i neoliberalizam su isprobavani – sve do njihovog sloma.

Njihov neuspeh je samo ubrzao uspon Kine, što predstavlja treću epohalnu promenu ranog 21. veka. Ne samo da je dramatičan porast te države izvukao iz siromaštva stotine miliona ljudi, nego je i njen model investicija rukovođenih državom preživeo opadanje Zapada i izvrgao ruglu tržišnu pravovernost, stvarajući tako novi centar globalne moći. To je povećalo i manevarski prostor manjim državama.

Rast Kine je proširio prostor talasu progresivnih promena koji je preplavio Latinsku Ameriku, što je četvrti globalni napredak. Širom tog kontinenta, na vlast su došle socijalističke i socijaldemokratske vlade, koji su napale ekonomske i rasne nejednakosti, gradeći regionalnu nezavisnost i preuzimajući resurse od kontrole korporacija. Pošto smo dve decenije bili ubeđivani da neoliberalni kapitalizam nema alternativu, Latinoamrikanci ih ostvaruju.

Ove sudbonosne promene, naravno, dolaze uz veliku cenu i ograničavanja. SAD ostaju za doglednu budućnost najveća vojna sila; njihovi delimični porazi u Iraku i Avganistanu su plaćeni ogromnim brojem smrti i rušenja, a i multipolarnost donosi sopstvene rizike od sukoba. Neoliberalni model je bio diskreditovan, ali vlade su pokušale da ga održavaju na površini pomoću groznih programa stroge štednje. Uspeh Kine je plaćen visokom cenom neravnopravnosti, kršenjem građanskih prava i uništavanjem životne sredine. A i elite Latinske Amerike, koje uživaju podršku SAD, i dalje su odlučne da preobrnu socijalne uspehe, kao što su i uspele u državnom udaru u Hondurasu 2009. godine. Slične kontradikcije opterećuju i revolucionarne pokrete koji su obuhvatili arapski svet 2010–2011, što je i bio još jedan preokret na globalnom nivou.

Do tada je Bušov rat protiv terorizma postao tolika bruka da je vlada SAD bila primorana da mu ime promeni u “prekomorske operacije iz nužde“ (over seas contingency operations). Rat u Iraku skoro svi vide kao katastrofu, a Avganistan kao poduhvat osuđen na propast.

Ali takav prečišćen realizam je nemerljivo dalek od onoga kako se u glavnim zapadnim krugovima na te operacije gledalo onda kada su tek započinjane.

Vratimo se sada na ono što je uobičajeno bilo govoreno od strane političara SAD i Britanije posle “11. septembra“ i prebacimo se u paralelni svet uobrazilje. Tada su se ulagali svi mogući napori da se diskredituju oni koji su bili protiv invazije i okupacije i za koje se tek kasnije pokazalo da su bili u pravu.

Majkl Gouv (Michael Gove), koji je sada konzervativni ministar, tada je bljuvao otrov na Gardijan i optuživao ga kao “Prada-Majnhof bandu petokolonaša“[1]. List San Ruperta Mardoka proklinjao je one koji su upozoravali protiv rata da su “antiamerički propagandisti fašističke levice“. Kada je režim talibana bio zbačen, Bler je izdao trijumfalnu osudu onih (u koje sam bio i ja uključen) koji su se protivili invaziji Avganistana i ratu protiv terora. Izjavio je da je “dokazano da su grešili“.

Deceniju kasnije, ima malo onih koji bi još sumnjali u to da je baš Blerova vlada bila ta koja je “dokazano grešila“, i to još sa katastrofalnim posledicama. Kritičari su prognozirali da SAD i saveznici neće biti u stanju da pokore Avganistan, da će sam rat protiv terorizma proširiti terorizam, kao i da će kršenje građanskih prava imati teške posledice, a okupacija Iraka biti krvava katastrofa.

“Eksperti“ te ratne stranke, kao onaj bivši “vicekralj Bosne“ Pedi Ešdaun su izvrgavali ruglu upozorenja da će invazija Avganistana voditi “dugotrajnoj gerilskoj kampanji“, tvrdeći da su ona “produkt fantaziranja“. Više od 10 godina docnije, oružani otpor u Avganistanu je bio jači no ikada, a taj rat je postao najduži rat američke istorije.

Slična je bila i priča o Iraku, mada je opozicija od tada dala sebi glasa sa milionima ljudi na ulicama. Oni koji su se protivili invaziji su još uvek bili optuživani kao “pomirljivci“. Američki ministar odbrane Donald Ramsfeld je prognozirao da će rat trajati šest dana. Većina anglo-američkih medija je očekivala da će otpor sam od sebe posle kratkog vremena splasnuti. Teško su pogrešili.

Napisao sam da će okupacija Iraka u kolonijalnom stilu već u prvoj nedelji „da se suoči sa odlučnim gerilskim otporom koji će trajati i dugo pošto Sadama Huseina više neće biti“, kao i da će okupatori biti “proterani“. I zaista, britanske trupe su bile suočene sa neprekidnim napadima, sve dok nisu bile primorane da se 2009. povuku – a tako su prošle i američke trupe, sve dok nisu bile povučene 2011.

Međutim, protivnici Novog svetskog poretka nisu samo u pogledu rata protiv terora dobili za pravo, dok su njegovi hvalospevci lupetali teške besmislice. Tokom 30 godina, zapadne elite su insistirale na tome da jedino deregulisanje tržišta, privatizacije i nisko oporezivanje bogatih dovodi do rasta i blagostanja.

Još dugo pre 2008. godine model “slobodnog tržišta“ se našao pod snažnim napadima: neoliberali su predavali moć bankama i korporacijama koje nisu nikome bile odgovorne. Protivnici globalizma su tvrdili da to samo daje podsticaj siromašenju i socijalnim nepravdama, vrši harakiri demokratije, kao i da je kako ekonomski, tako i ekološki neodrživo.

Nasuprot političarima novog laburizma, koji su tvrdili da je “porast i ekspanzivnost“ stvar prošlosti, njihovi kritičari su kao apsurd odbacivali ideju da se kapitalistički trgovinski ciklus može prekinuti. A u stvari, deregulacija, finansijalizacija (financialisation)[2] i bezglavo propagiranje spekulacija uz kredite će biti to što je dovelo do krize.

Velika većina ekonomista koji su prognozirali da neoliberalni model ide prema propasti su, naravno, bili levičari. I tako, dok su glavne političke stranke Britanije podržavale “blage regulacije“ finansija – protivnici su dugo tvrdili da liberalizacija londonskog Sitija ugrožava ekonomiju u celini.

Kritičari su upozoravali da će privatizacija javnih službi koštati više, smanjivati primanja i pogoršavati uslove rada, a pothranjivati korupciju, a tačno se to i dogodilo. A u samoj EU, u kojoj su privilegije korporacija i pravovernost tržištu čvrsto ugovorno ukotvljene, rezultat je bio razoran. Kombinacija liberalizovanog bankarstva sa nedemokratskom, nesimetričnom i deflatornom valutnom unijom, za koju su i levi i desni kritičari uvek tvrdili da u sebi nosi rizik raspada, bila je katastrofa koja je samo čekala kada će udariti. Onaj bankovni slom joj je bio okidač.

Stav protiv neoliberalnog kapitalizma, kao i opozicija protiv invazivnih i okupatorskih ratova SAD su se uglavnom formirali na levici. Međutim, levica je bila upadljivo spora u korišćenju svog dobijanja za pravo u tim najvažnijim kontradikcijama ere. To, možda, i ne treba da iznenađuje ako se uzme u obzir njen gubitak samopouzdanja usled izbornih poraza, kao i zbog njenih sopstvenih socijalnih alternativa u 20. veku.

Međutim, ako se te katastrofe ne žele ponoviti, neophodno je iz njih izvući pouke. Jer, čak i posle Iraka i Avganistana, rat protiv terora se nastavljao preko napada bespilotnim letelicama, od Somalije do Pakistana, koji su doveli do pokolja civila. Zapadne sile su odigrale odlučujuću ulogu u zbacivanju libijskog režima, navodno u ime zaštite civila, koji su zatim u hiljadama ginuli u građanskom ratu potpirivanim od strane NATO, dok je Sirija razarana konfliktima, ugrožavana intervencijom, a Iranu se preti napadom na svim frontovima.

I tako – mada je neoliberalizam diskreditovan, zapadne vlade su koristile krizu u pokušajima da ga ojačaju. Ne samo da je smanjivana stopa zaposlenja, nestajale nadnice i socijalna prava kao nikad ranije, ipak je pojačavana privatizacija. Naravno, biti u pravu nikada neće samo po sebi biti dovoljno. Neophodan je politički i socijalni pritisak koji je dovoljno snažan da stvari preokrene.

Protest i gađenje protiv diskreditovane elite i njenog propalog socijalnog i ekonomskog projekta se sve više pojačavao posle 2008. godine. Dok se teret krize sve više tovario na većinu, širenje protesta, štrajkova i izbornih promena su pokazali da je pritisak za stvarne promene tek otpočeo. Odbacivanje moći korporacija i pohlepe su postali logika ove ere.

Istoričar Erik Hobsbaum je slom iz 2008. godine okarakterisao kao “neku vrstu ekvivalenta Berlinskog zida desnici“. Često se isticalo da posle implozije komunizma i tradicionalne socijaldemokratije, levica više nema neku ponudu alternative. Međutim, nijedan socijalni model ne dolazi “gotov za upotrebu“, svi su oni: od sovjetske vlasti, i Kejnezijanske države blagostanja, do Tačersko-Reganističkog neoliberalizma izrasli iz ideološke improvizacije, pod specifičnim istorijskim okolnostima.

To isto bi moglo važiti i u posledičnom vremenu krize neoliberalnog poretka, dok je potreba za obnovom slomljene ekonomije na temelju demokratskije, i ravnopravnije osnove počela da diktira održiviju alternativu. Ekonomska i ekološka kriza je zahtevala društveno vlasništvo, društvenu intervenciju i preraspodelu bogatstva i moći. Realni život je davao podsticaja u pravcu naprednih rešenja.

Perturbacije prvih godina 21. veka su otvorile mogućnost za novu vrstu globalnog poretka i za istinsku socijalnu i ekonomsku promenu. Kako su već komunsti naučili 1989. godine, a zastupnici kapitalizma otkrili 20 godina docnije, ništa nikada nije definitivno sređeno.

Sa engleskog posrbio Vasilije Kleftakis