Kuda će Poljsku povesti nova elita

(Fond strateške kulture, 17.4.2010)

Posle pogibije dela predstavnika poljske političke vrhuške u avionskoj katastrofi kod Smolenska postavlja se logično pitanje: šta dalje? U kom će pravcu okrenuti Poljska, vođena novom elitom?

Postoje sve osnove za pretpostavku da će Jaroslav Kačinjski, nakon što mu mine bol zbog gubitka, iskoristiti situaciju i na talasu saosećanja običnih Poljaka prema žrtvama katastrofe potruditi se da mobiliše poljski elektorat. I to ne samo tradicionalne pristalice partije „Pravo i pravičnost“ („PiP“), nego i privrženike drugih političkih snaga, pre svega „Građanske platforme“ Donalda Tuska i Saveza levih demokratskih snaga (SLD) Gžegoža Naperalskog. Poljski birač u svom izboru prednost daje ličnosti i glasa za „ličnost“, a ne za konkretni partijski program. Poljski izbori uvek nose na sebi pečat personifikacije, i zato ličnost političara i sve što je s njim u vezi za Poljake je od ne malog značaja. Na toj pozadini saosećanje sa premijerom Kačinjskim može podstaći mnoge Poljake da mu podare svoje glasove kao kompenzaciju za pretrpljeni bol. Sada je evidentan naboj patriotskog raspoloženja u poljskom društvu i to raspoloženje, ako ne javno, a ono prikriveno, okrenuto je temi večite borbe Varšave protiv Moskve. U poljskoj etničkoj svesti Katinj 1940. godine i katastrofa kod Smolenska kao Katinj 2010. godine formiraju neprekinuti asocijativni niz. To ide na ruku pre svega partiji Jaroslava Kačinjskog, koji će se pozicionirati kao naslednik svog pokojnog brata.

Pobeda J.Kačinjskog na izborima neće pridodati Moskvi naročitog optimizma. Kao i Leh Kačinjski, Jaroslav će ostati veran izabranoj političkoj stazi okorelog rusofoba. Čak ako u početku njegove izjave budu blažeg i diplomatskijeg karaktera, kasnije će ih on zameniti oštrijim izjavama. J.Kačinjski će nastaviti delo svog brata, koji je 2006. godine izjavio o početku realizacije programa stvaranja Četvrte Žečpospolite (IV Republike ), što se direktno odnosi na Belorusiju i Ukrajinu, i neposredno zadire u interese Rusije u tim zemljama. Projekat pretpostavlja formiranje posebnog nacionalno-kulturnog miljea u mestima u kojima kompaktno živi poljska dijaspora u okvirima globalne konsolidacije poljske nacije.

Ideolozi stvaranja Četvrte republike uveli su pojam takozvane „Male Poljščizne“, koja uključuje pogranične zemlje, naseljene većinski etničkim Poljacima, ili pro-poljski raspoloženim katolicima iz reda Belorusa i Ukrajinaca. U datoj inicijativi sagledava se težnja da se stvori religiozno-kulturna sredina sa preovlađujućom poljskom kulturom i katoličanstvom rimskog obreda. Neki poljski eksperti i politolozi uporno savetuju da se pojača religiozna komponenta poljskog prisustva na teritorijama kako Zapadne Ukrajine, tako i Zapadne Belorusije, pozivajući katolički kler da obraća veću pažnju na politiku, a ne samo na duhovno pastirsko služenje svoje pastve. Uočavaju se pokušaji da se iskoristi katolicizam u geopolitičke i strateške ciljeve. Na primer, u Belorusiji poljski ksendzi (sveštenici) već čine 50 procenata katoličkog duhovništva republike, sa tendencijom povećanja njihovog broja.

Zato istovremeno sa izborom J.Kačinjskog treba očekivati značajnu aktivizaciju katoličkog nadiranja na Istok, uz angažovanje ne samo katoličkih redova, nego i poljskih NVO (Poljski institut u Kijevu, civilna mreža „Potpora“, Fond „Stefan Batorija“ i drugi). Poljskoj spoljnoj politici svojstvena je tradicionalna simetričnost: čim Rusija aktivizira svoju politiku na istoku Ukrajine, Poljska podstiče katolički prozelitizam na zapadu, sa pokušajima širenja katoličkog uticaja u dubini zemlje. J. Kačinjski je apologeta katoličke sugestivnosti. U slučaju da postane predsednik, Ukrajinu čeka „beloruska“ varijanta razvoja događaja, gde su se katolici istakli nizom krupnih uspeha na polju informativno-prozelitističke borbe protiv Pravoslavlja.

U vezi sa naznačenim za 20. juni prevremenim izborima za predsednika Poljske nastaje problem kandidata „drugog ešalona“, koji se faktički ne mogu za tako kratko vreme pripremiti za izbore na valjan način. U složenoj situaciji našao se v.d. predsednika Bronislav Komorovski, predstavnik partije Donalda Tuska „Građanska platforma“. Stavljen pred neophodnost da izvrši naimenovanja državnih funkcionera na ključne funkcije umesto poginulih, Komorovski se pribojava da će načiniti pogrešan korak, što će odmah iskoristiti njegovi politički protivnici. Svaka greška preti mu da izgubi simpatije određenog dela birača. Pošto je premijer Tusk dao preliminarnu izjavu da odustaje od učešća u predsedničkoj trci, Komorovskog smatraju kao osnovnog pretendenta na položaj šefa poljske države, u čemu će biti konkurent J.Kačinjskom, ukoliko ovaj takođe odluči da istakne svoju kandidaturu.

U ništa manje složenoj situaciji nalazi se partija Gžegoža Naperalskog. Posle pogibije Ježi Šmajdzinskog SLD se do danas nije odredila u pogledu svog kandidata. Sam Naperalski otvoreno priznaje da će biti teško naći zamenu za Šmajdzinskog. Pošto se politički pogledi Naperalskog na ukupno poljsko-sovjetsko nasleđe mogu označiti relativno lojalnim, partija SLD je spremnija za razumni dijalog sa Moskvom nego „PiP“.

U celini uzev, poljski politolozi su jedinstveni u mišljenju da će predstojeći izbori biti manje agresivni i da se ni jedna od političkih partija neće osmeliti da spekuliše na temu smolenske avionske nesreće. Pred svakim kandidatom stoji nimalo lak zadatak da u svoju korist apostrofira razliku od drugih, pa će tako učesnici predizbornog takmičenja biti oprezniji u izjavama.

Poznati poljski istoričar, profesor Jagelonskog univerziteta Anžej Novak izneo je sumnje u mogućnost fundamentalnog preloma u poljsko-ruskim odnosima. Glavnom preprekom Novak smatra ne težnje Varšave da pomeri svoj uticaj iza istočnih granica Poljske, već težnju Kremlja da pretvori slabašni postsovjetski prostor u jedinstveni i čvrsti politički organizam. Po njegovom mišljenju, bez fundamentalnih promena ideološkog stanja ruskog društva dugoročnije pomirenje Varšave i Moskve će ostati fikcija.

Nisu ostali po strani ni Amerikanci. Savetnik Baraka Obame, etnički Poljak Zbignjev Bžežinski pozvao je poljsko rukovodstvo da pretvori grob Leha Kačinjskog u mesto poklonjenja, na kome bi se svaki Poljak mogao još jednom setiti poljskih oficira, streljanih u Katinju (!?). Podsećanja na to da su SAD i Poljska davnašnji strateški saveznici čula su se i iz usta potpredsednika DŽoa Bajdena. To je signal Varšavi o nepoželjnosti (sa aspekta Vašingtona) zbližavanja sa Rusijom. Kandidatura J.Kačinjskog za predsednika Poljske za Amerikance je najprihvatljivija.

Pre zlosrećne katastrofe 53 procenta Poljaka prednost je davalo premijeru Tusku, dok se Leh Kačinjski mogao pohvaliti tek sa 27 procenata glasova. Pogibija poljskog predsednika zasigurno će pridodati kandidatu „PiP“ određeni broj saučestvujućih glasova. Ali za sada se ne može govoriti o tome da je pobeda Jaroslava Kačinjskog predodređena.

Vladislav Guljevič (Ukrajina)

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2937