Куда ће Пољску повести нова елита

(Фонд стратешке културе, 17.4.2010)

После погибије дела представника пољске политичке врхушке у авионској катастрофи код Смоленска поставља се логично питање: шта даље? У ком ће правцу окренути Пољска, вођена новом елитом?

Постоје све основе за претпоставку да ће Јарослав Качињски, након што му мине бол због губитка, искористити ситуацију и на таласу саосећања обичних Пољака према жртвама катастрофе потрудити се да мобилише пољски електорат. И то не само традиционалне присталице партије „Право и правичност“ („ПиП“), него и приврженике других политичких снага, пре свега „Грађанске платформе“ Доналда Туска и Савеза левих демократских снага (СЛД) Гжегожа Напералског. Пољски бирач у свом избору предност даје личности и гласа за „личност“, а не за конкретни партијски програм. Пољски избори увек носе на себи печат персонификације, и зато личност политичара и све што је с њим у вези за Пољаке је од не малог значаја. На тој позадини саосећање са премијером Качињским може подстаћи многе Пољаке да му подаре своје гласове као компензацију за претрпљени бол. Сада је евидентан набој патриотског расположења у пољском друштву и то расположење, ако не јавно, а оно прикривено, окренуто је теми вечите борбе Варшаве против Москве. У пољској етничкој свести Катињ 1940. године и катастрофа код Смоленска као Катињ 2010. године формирају непрекинути асоцијативни низ. То иде на руку пре свега партији Јарослава Качињског, који ће се позиционирати као наследник свог покојног брата.

Победа Ј.Качињског на изборима неће придодати Москви нарочитог оптимизма. Као и Лех Качињски, Јарослав ће остати веран изабраној политичкој стази окорелог русофоба. Чак ако у почетку његове изјаве буду блажег и дипломатскијег карактера, касније ће их он заменити оштријим изјавама. Ј.Качињски ће наставити дело свог брата, који је 2006. године изјавио о почетку реализације програма стварања Четврте Жечпосполите (IV Републике ), што се директно односи на Белорусију и Украјину, и непосредно задире у интересе Русије у тим земљама. Пројекат претпоставља формирање посебног национално-културног миљеа у местима у којима компактно живи пољска дијаспора у оквирима глобалне консолидације пољске нације.

Идеолози стварања Четврте републике увели су појам такозване „Мале Пољшчизне“, која укључује пограничне земље, насељене већински етничким Пољацима, или про-пољски расположеним католицима из реда Белоруса и Украјинаца. У датој иницијативи сагледава се тежња да се створи религиозно-културна средина са преовлађујућом пољском културом и католичанством римског обреда. Неки пољски експерти и политолози упорно саветују да се појача религиозна компонента пољског присуства на територијама како Западне Украјине, тако и Западне Белорусије, позивајући католички клер да обраћа већу пажњу на политику, а не само на духовно пастирско служење своје пастве. Уочавају се покушаји да се искористи католицизам у геополитичке и стратешке циљеве. На пример, у Белорусији пољски ксендзи (свештеници) већ чине 50 процената католичког духовништва републике, са тенденцијом повећања њиховог броја.

Зато истовремено са избором Ј.Качињског треба очекивати значајну активизацију католичког надирања на Исток, уз ангажовање не само католичких редова, него и пољских НВО (Пољски институт у Кијеву, цивилна мрежа „Потпора“, Фонд „Стефан Баторија“ и други). Пољској спољној политици својствена је традиционална симетричност: чим Русија активизира своју политику на истоку Украјине, Пољска подстиче католички прозелитизам на западу, са покушајима ширења католичког утицаја у дубини земље. Ј. Качињски је апологета католичке сугестивности. У случају да постане председник, Украјину чека „белоруска“ варијанта развоја догађаја, где су се католици истакли низом крупних успеха на пољу информативно-прозелитистичке борбе против Православља.

У вези са назначеним за 20. јуни превременим изборима за председника Пољске настаје проблем кандидата „другог ешалона“, који се фактички не могу за тако кратко време припремити за изборе на ваљан начин. У сложеној ситуацији нашао се в.д. председника Бронислав Коморовски, представник партије Доналда Туска „Грађанска платформа“. Стављен пред неопходност да изврши наименовања државних функционера на кључне функције уместо погинулих, Коморовски се прибојава да ће начинити погрешан корак, што ће одмах искористити његови политички противници. Свака грешка прети му да изгуби симпатије одређеног дела бирача. Пошто је премијер Туск дао прелиминарну изјаву да одустаје од учешћа у председничкој трци, Коморовског сматрају као основног претендента на положај шефа пољске државе, у чему ће бити конкурент Ј.Качињском, уколико овај такође одлучи да истакне своју кандидатуру.

У ништа мање сложеној ситуацији налази се партија Гжегожа Напералског. После погибије Јежи Шмајдзинског СЛД се до данас није одредила у погледу свог кандидата. Сам Напералски отворено признаје да ће бити тешко наћи замену за Шмајдзинског. Пошто се политички погледи Напералског на укупно пољско-совјетско наслеђе могу означити релативно лојалним, партија СЛД је спремнија за разумни дијалог са Москвом него „ПиП“.

У целини узев, пољски политолози су јединствени у мишљењу да ће предстојећи избори бити мање агресивни и да се ни једна од политичких партија неће осмелити да спекулише на тему смоленске авионске несреће. Пред сваким кандидатом стоји нимало лак задатак да у своју корист апострофира разлику од других, па ће тако учесници предизборног такмичења бити опрезнији у изјавама.

Познати пољски историчар, професор Јагелонског универзитета Анжеј Новак изнео је сумње у могућност фундаменталног прелома у пољско-руским односима. Главном препреком Новак сматра не тежње Варшаве да помери свој утицај иза источних граница Пољске, већ тежњу Кремља да претвори слабашни постсовјетски простор у јединствени и чврсти политички организам. По његовом мишљењу, без фундаменталних промена идеолошког стања руског друштва дугорочније помирење Варшаве и Москве ће остати фикција.

Нису остали по страни ни Американци. Саветник Барака Обаме, етнички Пољак Збигњев Бжежински позвао је пољско руководство да претвори гроб Леха Качињског у место поклоњења, на коме би се сваки Пољак могао још једном сетити пољских официра, стрељаних у Катињу (!?). Подсећања на то да су САД и Пољска давнашњи стратешки савезници чула су се и из уста потпредседника Џоа Бајдена. То је сигнал Варшави о непожељности (са аспекта Вашингтона) зближавања са Русијом. Кандидатура Ј.Качињског за председника Пољске за Американце је најприхватљивија.

Пре злосрећне катастрофе 53 процента Пољака предност је давало премијеру Туску, док се Лех Качињски могао похвалити тек са 27 процената гласова. Погибија пољског председника засигурно ће придодати кандидату „ПиП“ одређени број саучествујућих гласова. Али за сада се не може говорити о томе да је победа Јарослава Качињског предодређена.

Владислав Гуљевич (Украјина)

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2937