Maskovo preuzimanje Tvitera između biznisa i politike - iz keca u "Iks"

Od trenutka kada je milijarder Ilon Mask najavio preuzimanje društvene mreže Tviter početkom 2022. godine, ta priča se odvijala kao svojevrsna telenovela. On je prvo pristao na vrtoglavu cenu od 44 milijarde dolara za sto odsto akcija kompanije, potom je počeo da se cenjka tvrdeći da su mu dostavljeni lažirani podaci o broju korisnika mreže, da bi na kraju pristao da preuzme kompaniju po dogovorenim uslovima. Odmah nakon ulaska u upravu, Mask je otpustio celo rukovodstvo korporacije "Tviter" i počeo da eksperimentiše sa sadržajima i organizacijom platforme – često na sasvim bizarne načine – što se sve završilo pre nekoliko nedelja neočekivanom odlukom da se u potpunosti ukine globalno prepoznatljivi Tviterov brend, a mreža preimenuje u X (Iks).

Za manje od godinu dana Tviter je prošao kroz veoma turbulentan period tokom koga su se algoritmi, demografija, ali i sama atmosfera na ovoj mreži, značajno izmenili. Za sve to vreme novi vlasnik eksperimentiše i testira strpljenje korisnika platforme (Srbi još uvek nisu postigli konsenzus o tome da li će ih ubuduće zvati "ikseri", "ekseri", ili "eks-tviteraši"), računajući da oni "nemaju gde da odu", ali i da će ih tu gde jesu zadržati inercija, radoznalost, ali i obećanje udela u prihodima od reklama.

U međuvremenu je sam Mask u velikoj meri postao "maskota Tvitera" na sličan način na koji je to ranije bio Donald Tramp.

Njegove direktne interakcije sa publikom i provokativne izjave istovremeno su izvor zabave, ali i mogućnost za običan narod da uspostavi neposrednu vezu sa osobom koja u američkom društvu raspolaže ogromnim bogatstvom i političkim uticajem, bez uobičajenog posredništva medija, a što je, prema Maskovom mišljenju, upravo ono što Tviter čini izvanrednim.

Nova digitalna agora

Hiroviti milijarder je u više navrata najavljivao planove da pretvori ovu platformu u ono što ona suštinski treba da bude – "tržnica ideja", mesto otvorenog dijaloga i slobode govora, svojevrsna "digitalna agora" na kojoj su svi ravnopravni i, bar teorijski, bilo ko može da dopre do bilo koga.

Prepreke koje su mu se, po njegovom mišljenju, prvobitno isprečile na tom putu bili su problem botova i problem cenzure, i njihovo rešavanje mu je okupiralo veliki deo pažnje nakon preuzimanja kompanije.

Što se cenzure tiče, tu mu je posao bio olakšan – sa pozicije feudalnog gospodara i domaćina Tvitera on je dekretom ukinuo većinu cenzorskih institucija koje su ovu mrežu godinama pretvarale u totalitarnu "policiju misli" – skinute su zabrane stotinama hiljada politički nepodobnih tviteraša (uključujući i Tviterovog najpoznatijeg disidenta – Donalda Trampa, koji je na toj mreži, u velikoj meri zaslužnoj za njegovu pobedu na izborima 2016. godine, doživeo da ga cenzurišu i "ukinu" dok je još uvek zauzimao funkciju predsednika SAD), uklonjene su i ponižavajuće i snishodljive oznake "medija pod državnom kontrolom" i "naloga koji sarađuju" sa politički nepodobnim stranim državama. Takođe su u velikoj meri olabavljeni kriterijumi "zlomisli", na osnovu koje su ranije ograničavani i zabranjivani nalozi koji su zastupali ideološki nepodobna politička stanovišta.

Naravno, "sloboda govora" je podrazumevala i da se na Tviteru moglo čuti više uvreda, govora mržnje, poziva na linč, kao i manifestacija šovinizma, rasizma, netrpeljivosti, ili prosto bahatosti, bezobrazluka i nevaspitanja. Dok je na "starom Tviteru" te probleme donekle automatski rešavala platforma, ovde je blokiranje i disciplinovanje nepodobnih u velikoj meri palo na same tviteraše, omogućivši demokratiji da se istovremeno manifestuje u svom najboljem i najgorem svetlu.

Ostrakizovanje preko prijava i atmosfera linča, istini za volju, predstavljaju stari problem Tvitera od samih početaka ove mreže. Dovoljno je da jedna osoba sa mnogo pratilaca "okači na tapet" nekoga ko iznosi kontroverzan ili za tu grupu nepodoban stav,  i nesrećnik će biti bombardovan grdnjama, uvredama i pretnjama kojih se može spasiti jedino privremenim (ili trajnim) uklanjanjem svog naloga sa mreže.

Seča botova (i izvora finansiranja)

Što se botova tiče, rešenje je u njihovom slučaju bilo dvojako. Računarski procesi koji se izdaju za ljude masovno su "posečeni" na platformi, a oni koji su ostali – koji automatski prenose informacije o nekoj temi publici koju to zanima – dobili su posebnu oznaku.

Sa "živim" botovima bilo je teže jer nikome nije bilo najjasnije šta sa njima da se radi. Sa jedne strane, ovakvi botovi, zajedno sa tzv. "trolovima" koji već predstavljaju autohtonu tvitersku faunu bez koje je ova mreža nezamisliva, u velikoj meri ograničavaju mogućnosti za stvarnu diskusiju i razmenu relevantnih informacija na neku temu. Sa druge strane, oni generišu veliku pažnju i izazivaju burne reakcije, što je u interesu svakoga ko živi od reklamiranja – poput Tvitera.

A reklamiranje je ubrzo postalo Maskov primarni problem, i to iz razloga koji nemaju nikakve veze sa brojem aktivnih korisnika.

Naime, promene koje je novi vlasnik doneo platformi nisu toplo prihvaćene u globalističkom medijskom i kulturnom establišmentu. Budući da je "nivelisanje terena za igru" na Tviteru podrazumevalo otvaranje vrata za do tog trenutka "kanselovane" desničare, konzervativce i tradicionaliste, zapadna liberalna levica, koja je Tviter duže od decenije doživljavala kao "svoju kuću", shvatila je to kao promociju desničarskih vrednosti i ideologija, kojima je Mask preko noći postao oličenje i simbol.

Posledice ovoga bile su višestruke. Liberalni mediji i "uticajni tviteraši" pretili su da će napustiti platformu i teatralno su "zauvek napuštali" Tviter češće nego Nikola Kojo Srbiju. Ali, pošto se ne može biti "uticajan" u praznoj prostoriji, bili su prinuđeni da se vraćaju tamo gde se nalazi publika.

Ali dok je globalistička elita mahala praznom puškom kada je u pitanju "zamena Tvitera drugim platformama" (koje su nicale kao pečurke posle kiše i nestajale pre nego što kažeš "Tredz"), drugo oruđe bilo je kudikamo ubitačnije.

Oglašavanje je osnovni izvor prihoda za sve društvene mreže, a Maskove igrarije bile su preko noći (i bez očigledne ekonomske logike) "kažnjene" odustajanjem od reklamiranja na Tviteru velikog broja američkih i svetskih krupnih korporacija.

Po ko zna koji put imali smo prilike da se uverimo da posao ipak nije samo posao, već da su ekonomske odluke velikih kompanija i te kako podložne političkim pritiscima i ideološkim diktatima. A Mask, čije najveće kompanije u velikoj meri zavise od subvencija i kredita američke države, nije previše galamio po tom pitanju.

Rulja u privatnom klubu, ili muke plavih kvačica

Ipak, daleko od toga da je kontroverzni milijarder krotko trpeo udarce globalističke levice. Uzvratio je sa nekoliko poteza koji su izazvali još veće potrese od onih koji su sukob prvobitno izazvali. Prvo, ukinuo je instituciju "verifikovanog naloga", kojom su se – kroz arbitraran, nepotistički, i korumpiran sistem provere – segregirali "značajni" od "beznačajnih" tviteraša.

Umesto toga, Mask je uveo pretplatnu uslugu kao dodatni izvor finansiranja za kompaniju, zadržavši kao malu pakost isti simbol ("plavu kvačicu", odnosno "plavu značku") koji je nekada krasio "verifikovane", pa je samim tim i simboličko članstvo u "klubu izabranih" postalo otvoreno za sve koji su tu privilegiju bili spremni da plate tričavih sedam dolara mesečno. Čitav niz tviteraških zvezda i zvezdica bio je smrtno uvređen ovom provokacijom, zaklinjao se da nikada neće pristati da plaća pretplatu za status koji im "po rođenju pripada", a zatim najavili neumitni odlazak sa platforme (koju su dotad već tri-četiri puta "napustili zauvek").

Još veći udarac globalističkom establišmentu bili su "Tviterovi dosijei" – svojevrsni pandan "Vikiliksu" koji je objavio ogromne količine prepiski između "Tviterovih" službenika i rukovodilaca sa američkim državnim zvaničnicima i pripadnicima bezbednosne i korporativne oligarhije, gde su pritisci na kompaniju da cenzuriše, prikriva i falsifikuje informacije bili očigledni.

Bizarno rebrendiranje

Ipak, najveći šok i za tviteraše i za javnost bila je Maskova naizgled arbitrarna odluka da potpuno izbriše globalno prepoznatljivi Tviterov brend i vizualni identitet i platformu preimenuje u Iks, integrišući je istovremeno sa nizom novih funkcija i mogućnosti. Novi šef je, očigledno, shvatio da ideološki bagaž Tvitera – ozloglašenog kao prostor svađalaštva, mržnje i kulturšovinističke socijalne stratifikacije – donosi više štete nego koristi za ostvarenje njegovih ambicioznih planova.

Pa opet, odluka je i dalje bila zapanjujuća, budući da Tviter nije samo imao značajnu vrednost kao robna marka, već je ušao u praktično sve jezike sveta sa novim pojmovima vezanim za digitalnu komunikaciju – "tvit", "tviteraš" i "tvitovanje" postali su svakodnevni izrazi i u srpskom jeziku, a to je reklama kakvu novac ne može da plati.

Odluka o rebrendiranju, naizgled, nije imala nikakve ekonomske logike. Ali, kako smo videli, mnogo toga vezanog za način na koji je Tviter godinama radio nije imalo veze sa ekonomijom, već upravo sa ideologijom, politikom i kulturnim ratom.

X je nepoznata

Iako bi Ilon Mask voleo da predstavi svoje kapriciozno igranje u pesku sa igračkom od 44 milijarde dolara za deo nekakvog genijalnog plana osvajanja slobode govora za celo čovečanstvo i izgradnje boljeg i lepšeg interneta, njegovo meandriranje između različitih odluka i rešenja očigledno je posledica improvizovanja, lutanja i pipanja u mraku. I u velikoj meri lične ambicije i potrebe za pažnjom.

Mask je i do sada bio veliki majstor blefa – probleme sa kojima su se suočavali njegovi drugi veliki projekti, poput "Spejs Iksa", "Starlinka" ili "Tesle" – po pravilu je ignorisao pretvarajući se da je sve to "deo plana", ali ga je iz nevolja po pravilu vadila – američka država.

"Tesla" je danas sinonim za elektromobilnost, ali ona predstavlja samo šarenu fasadu devastirane američke auto industrije. "Spejs Iks" ima blistave rezultate na planu komercijalnih letova u svemir, ali se često zaboravlja da je njegov privatni monopol na letove u svemir izgurao u zapećak NASA kao državnu svemirsku agenciju.

Sve je to ostvareno uz podršku američke administracije, ali i ta podrška ima svoju cenu. Kada je prošle godine Mask javno postavio pitanje ko će platiti usluge satelitskog sistema "Starlink" koji komunikaciono opslužuje ukrajinsku vojsku u sukobu sa Rusijom, veoma brzo je zazvonilo nekoliko telefona nakon kojih je on lično potrčao da kaže "ja ću, ja ću, šta mi teško".

Slično tome i Maskovo preuzimanje Tvitera, koje je na prvi pogled izgledalo kao "dobar biznis", sada izgleda kao skok u nepoznato. A šta će se pojaviti ispod tog zagonetnog "Iks" u velikoj meri će zavisiti od smera u kome će američki establišment i bezbednosno-industrijski kompleks (tzv. "duboka država") usmeriti američki sektor komunikacionih usluga.

"Velika tržnica ideja" može se pokazati kao prostor za repluralizaciju javnog diskursa u zemlji koja je samu sebe ideološki saterala u ćošak. Ili se, po potrebi, može vratiti svojim starim cenzorskim praksama nakon još jednog telefonskog poziva iz Vašingtona. Ako ovo drugo bude slučaj – o tome najverovatnije nećemo čitati u "Tviterovim dosijeima".

(RT)