Medijske slobode se ukidaju u ime "ljudskih prava“ i "borbe protiv terorizma“

Sloboda je problem svakome ko u granicama tuđe slobode ostvaruje sopstvenu vlast. Kako su sa pojavom društvenih mreža i alternativnih medija individualne slobode sve više počele da se šire, bilo je samo pitanje vremena kad će neko pokušati da im stane na rep.

Ushićeni komentari o internet revoluciji, koji su se mogli čuti 2011-te nakon rušenja režima po severnoj Africi i Bliskom Istoku i njihovom neverovatnom demokratskom potencijalu stoje u snažnom kontrastu sa komentarima – neretko istih ljudi – nakon pobede Donalda Trampa koju godinu kasnije. Internet više nije „snažno oružje koje omogućava oslobađanje građana od tiranske vlasti“. On je „opasno oružje uzurpacije stabilnih demokratija“. Upozorenja o tome kako arapski diktatori terorišu narod blokirajući neretko celu internet mrežu pretvorili su se u zahteve za strožijom internet kontrolom i zastrašivanje lažnim vestima i ruskim hakerima.

Medijska mašinerija za proizvodnju konsenzusa, koja je homogenizovala američku javnost po pitanjima Kosova, Srebrenice, Sadamovog hemijskog oružja, Evromajdana itd. zakazala je 8. novembra 2016. godine. Iako je protiv sebe imao bukvalno sve tradicionalne medije – sa izuzetkom Rupert Markodokovih „Foks njuza“ i „Volstrit džornala“ – kao i demokratsku i republikansku partiju, Donald Tramp je došao na vlast.

Od samog dolaska na vlast daleko je veći problem nemogućnost svih medijskih sila koje su upregnute protiv njega da to spreče. Dokaz toga je ponašanje medija i postepeno plasiranje različitih narativa u danima, mesecima, a uskoro i godinama nakon izbora. Pojmovi lažne vesti (fake news), rusko mešanje (Russian collusion) i govor mržnje/ekstremistički sadržaj (hate speech/extremist content), osim direktne štete koje nanose trenutnom američkom predsedniku igraju centralnu ulogu u pokušaju ostvarivanja veće kontrole nad zapadnim medijskim/internet nebom. To znači uklanjanje nepodobnih medijskih platformi i uklanjanje nepodobnih sa (društveno) medijskih platformi.

Prva žrtva bila je ruska medijska mreža RT. Jedan od najagilnijih medija u poslednjoj deceniji, koji je u mnogome odgovoran za razbijanje zapadnih narativa oko ratova u Gruziji, Libiji, Siriji, afere Vikiliks, Evromajdana itd.  Jedan od prvih medija koji je dao platformu Najdželu Faražu (ključnom čoveku bregzita) ali i drugim anti-establišment figurama kao što su DŽulijan Asanž, DŽordž Galovej, DŽon Pildžer i mnogi drugi, napadnut je sa svih strana. Pod izgovorom ruskog mešanja RT je bio prinuđen da se u SAD-u registruje kao „strani agent“, dok su velike internet kompanije – pod pritiskom određenih državnih struktura i mejnstrim medija – deprivilegovale ΡΤ u pretragama internet korisnika, krenule da obaveštavaju gledaoce na Jutjubu da je „RT je finansiran u celini ili delom od strane ruske vlade“ ili mu (poput Tvitera) potpuno zabranile da se reklamira na njihovoj platformi.

U svetlu istrage specijalnog tužioca Roberta Mulera – koji trenutno istražuje da li je Trampov tim u danima pre izbora sarađivao sa Kremljom – retko ko se usuđuje da stane u odbranu ruskih medija. Histerija nije ništa slabija ni na Starom kontinentu, gde Emanuel Makron najvaljuje strožiju kontrolu: „Odlučio sam da promenimo naš pravni sistem da bi zaštitili naš demokratski život od lažnih vesti“ koje „gaje sumnju i strane alternativne realnosti (foreign alternative realities), što dopušta ljudima da kažu kako mediji i političari uvek manje ili više obmanjuju“.  Ova izjava verbatim govori ono što je evropskim i američkim moćnicima stajalo kao trn u oku od osnivanja RT. Centralni problem izgleda da je pre svega održavanje slike – ili kako vrlo upečatljivo Makron naglašava realnosti – koju su zapadne vlade i mediji manje ili više održavale od pada Berlinskog zida do danas.

Cela situacija sa Rusima, RT, „Sputnjikom“, ruskim hakerima, ponovo pokazuje da se na Zapadu univerzalna prava prvo i najlakše ipak ukidaju starom hladnoratovskom neprijatelju. Opasnost da se na tome neće završiti uviđa i komentator „Nešnal Rivjua“ Dejvid Harseni: „Demokrate su proizvele paniku o amaterskoj Ruskoj propagandi ne samo da bi tvrdili kako se ruski predsednik Vladimir Putin umešao u izbore, nego i da tvrde kako je navodno uplitanje imalo dovoljno uticaja da preokrene izbore u Trampovu korist. Sa ovom smešnom idejom, stvaraju paranoju o interakcijama na društvenim mrežama i opravdavaju ograničavanje slobode izražavanja”.

Pozivi britanske premijerke Tereze Mej u Davosu investitorima da bojkotuju društvene mreže koje ne cenzurišu ekstremističke poglede na svet idu ruku pod ruku sa Hasernijevim upozorenjima da je primarni cilj kontrola sadržaja i ograničavanje ekspresije. Jutjub – reflektujući Terezin poziv – počeo je prošle godine sa praksom demonetizovanja video snimaka „nepogodnih za reklamiranje“. To zapravo znači da se sadržaj koji Jutjub algoritam ili administratori, na osnovu različitih, široko definisanih kriterijuma – tragedija i konflikt, pipava društvena pitanja, seksualno sugestivan sadržaj – procene kao problematičan, neće puštati reklame, što dalje znači da će kreatorima na Jutjubu („jutjuberima“) biti uskraćena finansijska nadoknada za sadržaj koji plasiraju na platformi.  Ovim odlukama najjače su pogođeni – iako ne isključivo oni – desno orijentisani kreatori.

Tviter, društvena mreža koja prednjači u pokušajima da kontroliše sadržaj na svojoj platformi najavila je da će korisnici Tvitera snositi sankcije za svoje aktivnosti van mreže. Tomas Kadri iz „Slejt“ magazina lepo je zapazio da Tviter „briše granicu između ljudi i govora“, te da „moderatori, koji već imaju težak posao uklanjanja problematičnog sadržaja, sada moraju donositi pipave zaključke o tome šta ljudi rade van mreže, i o tome da li su povezani sa problematičnim grupama ili individuama“.

Opasnost i prostor za zloupotrebu ili mogućnost da se neka krijuća predrasuda podkrade moderatorima nameće se sam od sebe.  Da tako neće biti samo na Tviteru svedoči i odluka Fejsbuka i Instagrama da uklone profile čečenskog lidera Ramzana Kadirova. Prema informacijama koje su dostupne, Kadirov nije prekršio nijedno pravilo korišćenja tih društvenih mreža, što znači da je ponašanja van mreže donelo prevagu. Ako tome dodamo da je Tviter verifikacija – opcija koja obaveštava da je profil autentičan (tj. u vlasništvu označenog korisnika) – uskraćena kako ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, tako i osnivaču Vikiliksa DŽulijanu Asanžu, nameće se da se konflikti – sa Rusima, Vikiliksom, desnicom itd. – određenih američkih i evropskih državnih i političkih struktura reflektuju na odluke IT giganata. Izgleda da ciljevi idu preko ograničavanja ekspresije do potpunog uklanjanja politički nepodobnih sa javnih foruma.

U svakom od pomenutih slučajeva – i bezbroj drugih – centralnu ulogu u smanjivanja prava, diskriminacije, uklanjanja sadržaja, zabrane pristupa čine pojmovi „lažne vesti“, „govor mržnje/ekstremistički sadržaj“ ili „rusko mešanje“, a neretko i sva tri.  Da sve neće stati na ovome govore izjave zapadnih zvaničnika, čelnika korporacija, medijskih ličnosti, intelektualaca i drugih koji su u pojavi alternativne medijske scene videli neposrednu opasnost, kako za svoju egzistenciju, tako i za svetonazor koji plasiraju već decenijama.
Kao što je 17 članica NATO na krilima ljudskih prava i humanitarnih ciljeva, napalo SR Jugoslaviju van Saveta bezbednosti i iskoristilo ove pojmove da bi opravdali rušenje međunarodnog poretka; kao što je Zapad zloupotrebio pojmove demokratije i slobode da bi trajno uništio mir na Bliskom istoku; tako danas pod okriljem nekih drugih pojmova, ukida slobodu javnog izražavanja – ovaj put u svom dvorištu – a sve pod izgovorom većih vrednosti koje štiti i stvarnih činjenica koje navodno tvrdi.