Смрт антикапиталистичке левице

Некоме ко би се 5. јула на прослави „Оxи“ референдума мало више напио, па се саплео, ударио главом о плочник атинског трга Синтагма и пао у кому, вероватно ништа не би било јасно кад би се пробудио пар  километара даље и пар година касније у општој болници Лаико. Не само да је његова влада, за коју је гласао и чију је политику подржао приликом провере народне воље на референдуму капитулирала пред притисцимаТројке и ту народну вољу поништила, већ је целокупн и глобални леви покрет делом сломљен, а делом преварен од стране глобалних капиталистичких моћника.

Две године коме чине своје, инашем „неком“ омогућавају довољно аутономије да увиди неке нелогичности.Тако појам „фашисте“ више није екслузивно резервисан за беспризорнике из „Златне зоре“, сада свако може бити фашиста. Штавише, већину тих фашиста чине они које је пре пар година подржавао као носиоце своје политичке борбе.

Преко океана покрет „99 одсто“ поделио се на две четрдесет деветке, камповање на Волстриту замењено је тучама по кампусима америчких универзитета. Радници Мичигена, Висконсина и Охаја од највеће наде за амерички леви покрет на челу са Сандерсом постали су deplorables који су довели фашистичког узурпатора на власт. За само пар година „ми смо 99%“ постало је „ви сте сексисти, расисти и хомофоби“; при томе „ви“, да не буде забуне, нисте онај „један проценат“ против кога смо се „ми“ тако удружили, већ „фашистичка багра“ која је на изборима гласалаза „Наранџу“.

Наш левичар-реконвалесцент, настојећи да се отараси овог чудног осећаја погледао је и у онај малени „пресек два скупа заједничких вредности“, на који се левичари увек позивају када праве непријатне компромисе.  У њему сада није стајало да јеугрожено најминимум људских права због кога су у историји светски буржуји и левичари заиста умели да превазиђу своје разлике, већ нешто сасвим друго: „родно неутрална купатила“, „заступљеност етничких мањина у високобуџетним филмовима“ и „сексуално злостављање у Холивуду“.

Ова слога међу класним непријатељима расте сваки дан, примећује он а пресек се шири све више пуни се све више ивише, где су главни састојци страх од „фашизма“ и све новије теоријске инвенције са америчких и канадских универзитета. Теоријска продукција производи све више политичких и социјалних феномена и захтева категорички да се они схвате и прихвате на тачно одређен начин. Неприхватање таквог разумевања света вас чини „фашистом“, а фашисти производе још више страх и све веће слагање између левичара и буржуја. Савршен механизам.

Све клизи као подмазано, непријатности попут оних да је Демократска Странка активно радила против Бернија у току прелиминарних страначких избора за место председничког кандидата, које износи Дона Бразил у својим мемоарима бивају отписани као ништавни. Берни лично поручује да левичари неће дозволити да их „замајавају“ таквим детаљима. На левици више нико не доводи у питање консезус, а „лудеглаве“ попут Саре Вагенкнехт, које су и знале по коју негативну реч  да кажу о мигрантској кризи, или су, попут Жижека, подржалеТрампа (додуше из својих ексцентричних разлога), сада упозоравају на „нову осовину зла у Европи“ коју производи Орбан, а све да би се опрали од својих претходних излета и купили себи мало милости од нових господара левице.

Теоретичаре и политичке идеологе као што су Варуфакис, Жижек, Ципрас и Корбин заменили су комичар Џими Кимел, власник „Амазона“ Џеф Бозоси директор „Епла“ Тим Кук. Довољно је да неко покаже прстом и каже „сексиста/хомофоб/расиста“, па да се цела левица хорски прихвати песме. Левицом не господари политика, већморална паника, а онај ко је ствара и контролише владаће левичарима. Смирени Варуфакис никада неће засенити једног Кимела, те самим тим више у левој политици нема шта да тражи.

„Али где је ту антикапитализам?!“, пита се наш пробуђени левичар. О томе касније, можда и никада, докле год је академска заједница реинтерпретира и деконструише, фашизам се може производити. Зашто би се борили против капитала, ако нам капитал сада толико помаже у борби?! Можда Карлос Слим поседује целу телекомуникациону мрежу Мексика, али поседује и„Њујорктајмс“, који се бори против сексизма; „Кока-кола“ ће остављати села у Индији без воде да би пунила своје боце, али ће у домовини промовисати диверзитет, што је чини логичним савезником нове левице.

Тако је мало требало да капитал себе склони из фокуса левице, и да оне слојеве који би да спасу све, а не разумеју ништа, окрене на своју страну. Сада када је капитал схватио какода своје партикуларне интересе самери са левичарском представом о општем добру и тако купи њихову верност и послушност, створени су услови за стварање новог партнерства, од кога профитирају сви, а од кога левицане губи много: како се испоставило за оних кратких пар година – само своју аутономију, идентитет и политички смисао.