Медијске слободе се укидају у име "људских права“ и "борбе против тероризма“

Слобода је проблем свакоме ко у границама туђе слободе остварује сопствену власт. Како су са појавом друштвених мрежа и алтернативних медија индивидуалне слободе све више почеле да се шире, било је само питање времена кад ће неко покушати да им стане на реп.

Усхићени коментари о интернет револуцији, који су се могли чути 2011-те након рушења режима по северној Африци и Блиском Истоку и њиховом невероватном демократском потенцијалу стоје у снажном контрасту са коментарима – неретко истих људи – након победе Доналда Трампа коју годину касније. Интернет више није „снажно оружје које омогућава ослобађање грађана од тиранске власти“. Он је „опасно оружје узурпације стабилних демократија“. Упозорења о томе како арапски диктатори тероришу народ блокирајући неретко целу интернет мрежу претворили су се у захтеве за строжијом интернет контролом и застрашивање лажним вестима и руским хакерима.

Медијска машинерија за производњу консензуса, која је хомогенизовала америчку јавност по питањима Косова, Сребренице, Садамовог хемијског оружја, Евромајдана итд. заказала је 8. новембра 2016. године. Иако је против себе имао буквално све традиционалне медије – са изузетком Руперт Маркодокових „Фокс њуза“ и „Волстрит џорнала“ – као и демократску и републиканску партију, Доналд Трамп је дошао на власт.

Од самог доласка на власт далеко је већи проблем немогућност свих медијских сила које су упрегнуте против њега да то спрече. Доказ тога је понашање медија и постепено пласирање различитих наратива у данима, месецима, а ускоро и годинама након избора. Појмови лажне вести (fake news), руско мешање (Russian collusion) и говор мржње/екстремистички садржај (hate speech/extremist content), осим директне штете које наносе тренутном америчком председнику играју централну улогу у покушају остваривања веће контроле над западним медијским/интернет небом. То значи уклањање неподобних медијских платформи и уклањање неподобних са (друштвено) медијских платформи.

Прва жртва била је руска медијска мрежа RT. Један од најагилнијих медија у последњој деценији, који је у многоме одговоран за разбијање западних наратива око ратова у Грузији, Либији, Сирији, афере Викиликс, Евромајдана итд.  Један од првих медија који је дао платформу Најџелу Фаражу (кључном човеку брегзита) али и другим анти-естаблишмент фигурама као што су Џулијан Асанж, Џорџ Галовеј, Џон Пилџер и многи други, нападнут је са свих страна. Под изговором руског мешања RT је био принуђен да се у САД-у региструје као „страни агент“, док су велике интернет компаније – под притиском одређених државних структура и мејнстрим медија – депривилеговале ΡΤ у претрагама интернет корисника, кренуле да обавештавају гледаоце на Јутјубу да је „RT је финансиран у целини или делом од стране руске владе“ или му (попут Tвитера) потпуно забраниле да се рекламира на њиховој платформи.

У светлу истраге специјалног тужиоца Роберта Мулера – који тренутно истражује да ли је Трампов тим у данима пре избора сарађивао са Кремљом – ретко ко се усуђује да стане у одбрану руских медија. Хистерија није ништа слабија ни на Старом континенту, где Емануел Макрон најваљује строжију контролу: „Одлучио сам да променимо наш правни систем да би заштитили наш демократски живот од лажних вести“ које „гаје сумњу и стране алтернативне реалности (foreign alternative realities), што допушта људима да кажу како медији и политичари увек мање или више обмањују“.  Ова изјава вербатим говори оно што је европским и америчким моћницима стајало као трн у оку од оснивања RT. Централни проблем изгледа да је пре свега одржавање слике – или како врло упечатљиво Макрон наглашава реалности – коју су западне владе и медији мање или више одржавале од пада Берлинског зида до данас.

Цела ситуација са Русима, RT, „Спутњиком“, руским хакерима, поново показује да се на Западу универзална права прво и најлакше ипак укидају старом хладноратовском непријатељу. Опасност да се на томе неће завршити увиђа и коментатор „Нешнал Ривјуа“ Дејвид Харсени: „Демократе су произвеле панику о аматерској Руској пропаганди не само да би тврдили како се руски председник Владимир Путин умешао у изборе, него и да тврде како је наводно уплитање имало довољно утицаја да преокрене изборе у Трампову корист. Са овом смешном идејом, стварају параноју о интеракцијама на друштвеним мрежама и оправдавају ограничавање слободе изражавања”.

Позиви британске премијерке Терезе Меј у Давосу инвеститорима да бојкотују друштвене мреже које не цензуришу екстремистичке погледе на свет иду руку под руку са Хасернијевим упозорењима да је примарни циљ контрола садржаја и ограничавање експресије. Јутјуб – рефлектујући Терезин позив – почео је прошле године са праксом демонетизовања видео снимака „непогодних за рекламирање“. То заправо значи да се садржај који Јутјуб алгоритам или администратори, на основу различитих, широко дефинисаних критеријума – трагедија и конфликт, пипава друштвена питања, сексуално сугестиван садржај – процене као проблематичан, неће пуштати рекламе, што даље значи да ће креаторима на Јутјубу („јутјуберима“) бити ускраћена финансијска надокнада за садржај који пласирају на платформи.  Овим одлукама најјаче су погођени – иако не искључиво они – десно оријентисани креатори.

Твитер, друштвена мрежа која предњачи у покушајима да контролише садржај на својој платформи најавила је да ће корисници Твитера сносити санкције за своје активности ван мреже. Томас Кадри из „Слејт“ магазина лепо је запазио да Твитер „брише границу између људи и говора“, те да „модератори, који већ имају тежак посао уклањања проблематичног садржаја, сада морају доносити пипаве закључке о томе шта људи раде ван мреже, и о томе да ли су повезани са проблематичним групама или индивидуама“.

Опасност и простор за злоупотребу или могућност да се нека кријућа предрасуда подкраде модераторима намеће се сам од себе.  Да тако неће бити само на Твитеру сведочи и одлука Фејсбука и Инстаграма да уклоне профиле чеченског лидера Рамзана Кадирова. Према информацијама које су доступне, Кадиров није прекршио ниједно правило коришћења тих друштвених мрежа, што значи да је понашања ван мреже донело превагу. Ако томе додамо да је Твитер верификација – опција која обавештава да је профил аутентичан (тј. у власништву означеног корисника) – ускраћена како руском председнику Владимиру Путину, тако и оснивачу Викиликса Џулијану Асанжу, намеће се да се конфликти – са Русима, Викиликсом, десницом итд. – одређених америчких и европских државних и политичких структура рефлектују на одлуке ИТ гиганата. Изгледа да циљеви иду преко ограничавања експресије до потпуног уклањања политички неподобних са јавних форума.

У сваком од поменутих случајева – и безброј других – централну улогу у смањивања права, дискриминације, уклањања садржаја, забране приступа чине појмови „лажне вести“, „говор мржње/екстремистички садржај“ или „руско мешање“, а неретко и сва три.  Да све неће стати на овоме говоре изјаве западних званичника, челника корпорација, медијских личности, интелектуалаца и других који су у појави алтернативне медијске сцене видели непосредну опасност, како за своју егзистенцију, тако и за светоназор који пласирају већ деценијама.
Као што је 17 чланица НАТО на крилима људских права и хуманитарних циљева, напало СР Југославију ван Савета безбедности и искористило ове појмове да би оправдали рушење међународног поретка; као што је Запад злоупотребио појмове демократије и слободе да би трајно уништио мир на Блиском истоку; тако данас под окриљем неких других појмова, укида слободу јавног изражавања – овај пут у свом дворишту – а све под изговором већих вредности које штити и стварних чињеница које наводно тврди.