Наручена геополитичка револуција

Већ je скоро постало редовни ритуал, уочи кијевског недељног „Народног већа“, евромајданско „приношење жртве“ на олтар европског сна неког злосрећника који се нашао на мети „злочиначког режима“ Виктора Јануковича. При томе ни најмање није важно што нема ни доказа, ни логичких аргумената који би поткрепили умешаност украјинске владе у те догађаје, проевропски медији (преовлађујући у Украјини) дословно бомбардују јавност таквим случајевима, уз јасно означавање „кривца“ тих „зверстава“. Сврха је, наравно, подгревање напетости и „додавање уља на ватру“ сукоба, а понекад – већ у буквалном смислу – и бензина (у флаши „Молотовљевих коктела“).

Жртвени јарац: случај „Булатов“

Овај пут „жртвени јарац“ постао један од лидера „Ауто-мајдана“ Дмитриј Булатов, који је мистериозно нестао 22. јануара у Кијеву, да би се 30. јануара увече изненада појавио жив у једном селу близу престонице. Први новински извештаји били су запрепашћујући: активиста је ужасно претучен, измучен, чак и разапињан током тортура, а једно уво му је исечено. Касније, кад је после одласка новинара (који су стигли одмах с његовим пријатељима на место догађаја, а други затим долазили у болницу) умио своје застрашујуће окрвављено лице испало је да нема озбиљних оштећења осим једног зареза на образу и мањег оштећења ува.

Мада није било никаквих доказа тешке тортуре, верзија о отмици Булатова у коју је власт умешала прсте поткрепљена је речима „жртве“ да су мистериозни зликовци говорили „руским (!) нагласком“. За додатно поткопавање широко разглашене опозиционе верзије читавог догађаја постарао се, парадоксално, сам Булатов, строго забранивши лекарима приватног клиничког центра у који је смештен да ишта говоре о његовом здравственом стању и дијагнози.

Дмитриј Булатов

Разуме се да то није нимало поколебало Белу кућу да нагласи колико је „потресена тортурама и малтретирањем“ (уз сумњу да је то масло снага државне безбедности), нити еврокомесара Кетрин Ештон да изрази „згражавање“ и упозори владу да мора „неодложно зауставити“ прогон опозиционих активиста.

Неке једноставне чињенице, међутим, „девојци кваре срећу“: Булатов је претходно званично оптужен за тешке нереде у улици Грушевског 19. јануара (кад су тамо започели – а и још увек нису завршили - озбиљне сукобе између полиције и екстремиста, чија пакелна слика већ дуго се види у новинама), што је према украјинском кривичном закону кажњиво до 10 година затвора, а имао је и озбиљне неспоразуме с појединим вођама „Евромајдана“. Уз све то, бесмислена отмица која је обезбедила његов статус „жртве режима“ никако није одговарала влади, али је једним ударцем „убила две муве“: донела је, макар и натегнут, медијски поен опозицији, а чини се и да је решила и лични проблем Булатова са законом.

Било како било, он је сада „на лечењу“ у Европској унији, у престоници Литваније Вилњусу. При томе се, изгледа, нико превише не потреса због такве „ситнице“ што је и литвански радио пренео тамошње медицинске процене да су повреде Булатова – безначајне.

„Минхенски споразум“ за „Маршалов план“

На 50. минхенској конференцији о безбедности 1. и 2. фебруара украјинска политичка криза нашла се на дневном реду заједно с грађанским ратом у Сирији, нуклеарним програмом Ирана и проблемом сајбер безбедности. Украјинску позицију представљала су тројица политичара – Виталиј Кличко, Арсениј Јацењук и утицајни бизнисмен (бивши министар спољних послова) Пјотр Порошенко, који је за ову прилику заменио за Запад незгодног антисемиту и неонацисту Олега Тјагнибока. И Кличко и Јацењук изнели су сличне услове за решавање украјинског унутарполитичког конфликта: заустављање насиља, ослобађање свих ухапшених, истраживање отмица и враћање на снагу устава Украјине из 2004. који би битно ограничио овлашћења шефа државе (прве три тачке касније су ушле у званични заједнички антикризни план опозиције и државног секретара САД Џима Керија, што говори о тесној координацији).

Било је и нешто разлика. Кличко је посебно нагласио потребу промене закона о изборима и расписивања нових председничких и парламентских избора под међународним контролом 2014. године, док је Јацењук инсистирао на додељивању Украјини најмање 15 милијарди долара.

„Украјина треба подршку не на речима, а на делима, Ми смо дошли да добијемо нешто слично Маршаловом плану за Украјину“, рекао је он. Наравно под условом да „опозиција добије потпуну одговорност за послове у земљи“ (што је, у ствари, лукав еуфемизам за преузимање апсолутне владе). Према Јацењуку, оно што треба Украјини јесте „широк програм подршке ММФ, макрафинансијска помоћ ЕУ и других међународних организација“.

Јацењука је, међутим, минхаузеновски засенио заменик председника украјинског парламента, посланик Тјагнибокове „Слободе“ Руслан Кошулински. Он тврди да је „лично видео“ документ посвећен западној финансијској помоћи Украјини од – 150 милијарди долара. Како је он навео, „Американци желе да преузму овде сигурно контролу над ситуацијом. Био је план Маршала, како се сећамо. Нови план је врло озбиљан, тамо је све одређено: шта и где“.

За разлику од украјинске опозиције, на Западу ипак још нико није испољио такав оптимизам. Напротив, из Брисела подсећају на услове одобравања кредита ММФ (један од тих услова је драстично поскупљење гаса за становништво), а из Стејт департамента да се „нико не спрема да даје паре Украјини ако она не спроведе економске и политичке реформе, јер у супротном случају то су паре бачене у ветар“.

Хашки трибинал за Украјину?

У међувремену опозиција се уплашила да би „жртва“ Булатова могла да испадне узалудна јер „Евромајдан“ умало није смирио – мраз! Због хладноће до минус 20 степени привремено су престали сукоби, а уместо планираног „Народног већа“ у недељу (2. фебруара) опозиција је одлучила да одржи само „информативни митинг“. У току тог скупа Кличко је позвао украјинске грађане да „одбрамбене дружине“ формирају „у сваком граду, у свакој општини, у сваком дому“, а тражио је и укидање закона о амнестији свих хапшених учесника демонстрација (односно захтев у том закону о ослобађању свих илегално заузетих здања државне администрације у центру Кијева) и да „задржани морају бити безусловно пуштени“.

Још даље у маштаријама отишао Тјагнибок – он је, може бити користећи се српским искуством евроинтеграција, најавио обраћање „Хашком трибуналу“ (није прецезирао ком, али очигледно је да није у питању МКТЈ, него Међународни кривични суд у Хагу). Стручњаци опозиције, навео је вођа неонациста, већ су „почели сакупљање докумената о џелатима, о тортурама, о отмицама људи, које ће предати Хашком трибуналу, пошто такви злочини спадају у зону правне одговорности те међународне институције“. Истог дана заменик државног секретара САД Викторија Нуланд се договорила са Јевгенијом Тимошенко (ћерком Јулије) и потпредседником странке „Отаџбина“ Григоријем Немирјом о стварању посебне међународне комисије за истраживање случајева насиља и кршења људских права у Украјини.

Прљава дупла игра

Док амерички званичници глуме бригу о људским правима „мирних демонстраната“ и њихових вођа, специјалне службе САД служе се њима да режирају рушење легитимне украјинске власти.

О томе говори и пример лидера проевропског покрета „Заједничка ствар“ Александра Даниљука, оптуженог за активно учешће у нередима. Он је пре неколико дана на загонетан начин побегао је у Лондон (мада му је забрањен излазак из земље), а за његову жену (која заједно са њим има осим украјинског и британски пасош) нешто раније је обезбеђен чартер-авион. Како се сазнаје из поузданих извора, „евроактивиста“ је добио 200.000 долара од представника америчке амбасаде у Кијеву за успешно заузимања зграда министарстава правде и пољопривреде (није успео да задржи и зграду Министарства енергетике).

Такође је разоткривена шема финансирања опозиције: дипломатским каналима у амбасаду САД стиже готовина, а затим се око 20 милиона долара седмично шаље у централе странака „Отаџбина“ и „Слобода“ ради прослеђивања „Евромајдану“ за функционисање логистике, храну, подмићивање званичника, полиције, војске, државне безбедности, за „подмазивање“ медијске пропаганде, а и за „плате“ екстремистима. У исто време, лидери опозицијних снага и радикалних група добијали су новац на банкарске рачуне. Пружена им је гаранција евакуације из Украјине у случају пораза „револуције“ и обезбеђивања смештаја у одговарајућој земљи ЕУ.

Сумњиво изгледа и прерани долазак значајног броја америчких војника у Лавов (војне вежбе Украјина-НАТО биле су планиране за март, са 1.000 НАТО војника под пуним наоружањем).

Наведене чињенице сведоче да је у Украјини у току не, како се то прича, „народна“ или ”наранџаста” револуција, већ много грандиознија и моћнија – геополитичка. По окончању „извођења ових теренских радова“ (какав год да буде исход), ни Украјина, ни регион, ни Евроазија неће остате исте.