НАТО признаје руску војну супремацију у Европи

Пентагон је у јуну 2014. спровео симулациону вежбу – неку врсту ратне игре између Русије и НАТО. Сценарио је предвиђао руски притисак на Естонију и Летонију, земље чланице НАТО. Да ли би НАТО био способан да одбрани ове земље?

„Резултати су били онеспокојавајући“, пише Џулија Јофе у часопису Foreign Policy. Чак и кад би све НАТО трупе стациониране у Европи биле пребачене на Балтик, укључујући и 82. ваздухопловну која би теоретски требало да буде спремана за дејство у року од само 24 часа - САД би изгубиле.

„Ми једноставно немамо такве трупе у Европи“, објашњава високи генерал САД. „Ту је такође и чињеница да Руси имају ракете земља-ваздух које су најбоље на свету, а не плаше се ни да користе тешку артиљерију.“

Руска победа није била резултат само једне симулационе вежбе. Американци су поновили вежбу 16 пута, користећи различита сценарија која су фаворизовала НАТО, и увек је закључак био исти. Руси су једноставно били непобедиви.

Са оваквом позадином, турски брзоплети акт са обарањем руског војног авиона наговештава озбиљне вести за НАТО. Пошто је Турска чланица НАТО, све остале земље чланице су теоретски обавезне да је штите у случају да Русија одлучи да сурово казни Турке.

Иако су шансе да би Американци ризиковали Њујорк због Истанбула занемарљиво мале – што оставља веома нервозну Турску на цедилу –  не може се у потпуности одбацити могућност да би нека усијана НАТО глава заиста била спремна да нападне Русију.

Међусобни нуклеарни напад би несумњиво имао катастрофалне последице за обе стране – а вероватно и за читаву планету – али постоје извесни фактори који дају предност Русији.

Мегатонске могућности

На основу података размењених првог октобра 2014. г. између Москве и Вашингтона, Русија има 1643 стратешке нуклеарне бојеве главе, док САД имају 1642. Разлика у броју је занемарљива, али руске стратешке снаге имају експлозивни капацитет који је десет пута већи од онога са чиме располажу САД.

Московско примарно средство одвраћања је моћна СС-18, која сама за себе може да уништи подручје величине америчке савезне државе Њујорк (не само града). Да бисмо схватили деструктивну снагу СС-18, треба само погледати нуклеарно оружје које су САД употребиле 1945.г. да униште јапанске градове Хирошиму и Нагасаки. Бомба бачена на Хирошиму је била примитивна бојева глава од само 15 килотона а ипак је збрисала град од 70 хиљада становника за неколико секунди. СС-18 – коју НАТО назива Сатана – носи 10 бојевих глава од којих свака има снагу између 750 и 1000 килотона. Неке од ових ракета носе и нуклеарне бојеве главе од 20 хиљада килотона – то је 1333 пута већа снага од главе употребљене у Хирошими.

У исто време, 80 процената америчког становништва живи на источној и западној обали, тако да неколико добро усмерених нуклеарних ракета може да уништи сав људски живот у овим густо насељеним приобалним појасима. Русија има само половину становништва САД, али је оно распрострањено по целој њеној огромној копненој површини тако да џепови са људским насељима могу да преживе и први и други нуклеарни удар.

Русија има још један адут у рукаву – њену суперсоничну флоту бомбардера ТУ-160. Ови авиони који лете брзином од 2 маха, могу да полете из добро брањених ваздухопловних база у дубини руске територије, прелете Северни Пол, лансирају нуклеарне крстареће ракете са безбедне дистанце преко Атлантика и врате се кући да гледају разарање на CNN-у. Уколико још буде постојао CNN, јер је флота стратешких бомбардера сама за себе довољна да збрише све велике градове у САД.

Разлог зашто су САД упорно настојале да елиминишу оружја попут СС-18 у разговорима о ограничењу наоружања је управо свест о разорној моћи руског нуклеарног арсенала.

Тактичке бојеве главе 

Руска војна доктрина наглашава употребу нуклеарног оружја мале снаге као средства за ратовање у раним фазама сукоба како би изненадила и збунила НАТО снаге и утицала на њихову способност да размишљају и делују кохерентно.

Након што нуклеарна тактичка артиљерија десеткује НАТО војне трупе, Русија би могла да употреби борбене главе мале снаге на ракетама средњег домета које би могле да девастирају следећу линију војних база и истовремено лимитирају цивилне жртве. У том тренутку би САД биле суочене са опцијом одмазде у којој би користиле стратешко оружје након чега би уследио разорни одговор Москве. Разумна је претпоставка да ова опција не би била коришћена.

Ипак, нема америчког председник који би ризиковао било који град у САД чак ни због десетине европских градова. Ни Џон Ф. Кенеди није то урадио 1962. због истог разлога – губитак макар и једног јединог града је превелики губитак.

Стање стратешких снага САД 

Колико је поуздана команда нуклеарних снага САД? Да сте Американац, не би сте се осећали сасвим сигурни након што би прочитали да су председници Џими Картер и Бил Клинтон обојица „изгубили картице са лансирним кодовима које амерички председници треба непрекидно да носе са собом – Клинтон чак више месеци, како сведочи бивши руководилац здруженог штаба. Картер је наводно своју послао на чишћење заједно са оделом“.

У сваком конфликту – а нарочито у нуклеарном сукобу у коме су улози превише високи – морал, обука и дисциплина представљају кључне факторе. Међу руским официрима који одлучују о томе где и кад ће нуклеарне ракете бити усмерене има и људи са докторским научним звањима који су способни да одлуке доносе тренутно. Са друге стране, амерички персонал који има исту функцију суочен је са проблемима алкохолизма, депресије и варањем.

Ништа не може да улепша кризу која потреса стратешке снаге САД. Октобра 2013. г. је генерал-мајор Мајкл Кери, одговоран за команду 450 нуклеарних ракета, био отпуштен након инцидента који је направио у пијаном стању током посете Русији. Неколико дана пре тога је други војни официр, вице-адмирал Тим Ђардина, који има позицију високе одговорности везану за нуклеарни арсенал државе, разрешен дужности након што је ухваћен са фалсификованим жетонима у једном касину и Ајови.

Мислите да је ово застрашујуће? Обратите пажњу на следеће. Генерал ваздухопловства САД који је био део командне мисије за снабдевање стратешке команде нуклеарних снага је био алкохоличар. Генерал Дејвид Улрих је стално држао боцу са вотком у свом радном столу и више пута се толико опијао на дужности да је његов колега рекао истражитељима „да би без алкохола он био потпуно неупотребљив“.     

Рђа је пробила све до нивоа оперативаца у ракетним посадама који имају навику да варају на тестовима компетентности, и тако угрожавају борбену готовост ракетних инсталација. Такође је у фебруару 2014. војна морнарица САД објавила да истражује оптужбе да су ангажовани морнари варали на тестовима познавања нуклеарних реактора који погоне њихове подморнице и носаче авиона.

Стратешке снаге САД такође пате од систематске небриге, јер су објављени извештаји о томе да ракетни силоси у Северној Дакоти и Монтани „прокишњавају“. Ракетни руковаоци који раде у подземним бункерима на дубини од 20 метара су присиљени да врше нужду у кантама и посудама које након 24 часа износе на површину. Врло је неизвесно колико ће бити спремни да реагују у случају руског ракетног удара.

Са друге стране, руске стратешке снаге имају третман праве војне елите. Квалитет руског персонала може да се процени на основу понашања официра руских стратешких снага поручника Станислава Петрова. Руски сателит за рано узбуњивање је 26. септембра 1983.г. показао лансирање пет америчких нуклеарних ракета. Након обарања јужнокорејског авиона које се догодило само неколико недеља раније подигнуте су тензије између Вашингтона и Москве, тако да је Петров имао само неколико минута за реакцију. Са мало додатних информација које би му помогле у доношењу одлуке, он је проценио да се ради о лажном аларму резонујући да „када људи започињу рат, они то не раде само са пет пројектила“.

Ово је прави доказ зашто је квалитетан персонал битан. Када сте смештени у четири зида, на нишану непријатељских нуклеарних ракета, укопани у бункеру 20 метара испод земље, тада су нервоза, несаница и депресија део вашег свакодневног живота. Неспособне да се носе са оваквим проблемима, недовољно образоване посаде траже излаз у алкохолу и дрогама, па чак и у криминалном понашању. Са друге стране, образовани и мотивисани официри ће задржати хладнокрвност чак и у случају термонуклеарног обрачуна.

Нуклеарни рат не мора обавезно да значи брзу размену балистичких ракета. Према тврђењу Питера Винсента Праја, директора Нуклеарног стратешког форума САД, изнетом у документу War Scare: Russia and America on the Nuclear Brink, руске стратешке снаге су обучене „да изведу превентивне или казнене нуклеарне ударе, преживе масивне непријатељске нуклеарне нападе, предузму накнадне нуклеарне ударе, и надгледају војне операције у дугом нуклеарном рату који може да траје недељама или месецима“.

У оваквом продуженом и мучном сценарију руски специјалисти за нуклеарни рат очигледно имају предност.

Рефлексивна контрола: непревазиђено оружје    

Дезинформације, камуфлажа и ратно лукавство су неки од начина на које може да се утиче на исход рата. Руси су ове старе технике подигли на нови ниво коришћењем теорије Рефлексивне контроле (РК).

Руски војни стратези су РК развили током 60-тих година са циљем да се противнику пренесу такве информације које би га подстакле да добровољно донесе баш онакву одлуку какву прижељкује покретач акције. Она се може користити и у случају да је процес доношења одлуке заснован на људском фактору и у случају да одлуку доноси рачунарски систем. Русија не користи РК само на стратешком и тактичком нивоу већ и у геополитичкој сфери.

Руски армијски генерал мајор М.Д. Јонов је био један од пионира РК који је ову теорију развијао од 70-их година. У једном чланку из 1995. он објашњава да је циљ РК да принуди непријатеља да донесе одлуке које воде до његовог пораза путем утицаја или контроле његовог одлучивања.

Јонов сматра да је ова висока вештина заснована на неопходности дубинског познавања људског размишљања и психологије, војне историје, суштине конкретног конфликта, и способности супарничких борбених потенцијала.

Тимоти Л. Томас је у часопису Journal of Slavic Studies написао: „У рату у коме се користи РК, страна са највећим рефлексним способностима (страна која је најспособнија да имитира супарничка размишљања или да предвиђа њихово понашање) има највеће шансе да победи. Способност рефлекса зависи од многих фактора, од којих су најважнији аналитичка способност, општа ерудиција и искуство, и целовито познавање непријатеља.“

Ако се успешно примени РК омогућава да се утиче на непријатељске борбене планове, његово сагледавање ситуације и на начин како ратује. Методи РК су различити и садрже камуфлажу (на свим нивоима), дезинформације, охрабривање на неки поступак, уцену силом, и компромитовање непријатељских званичника и официра.

Према Роберту Ц. Расмусену из Центра за поморску безбедност, „управо овај тип примене РК је млади Владимир Путин научио у 401-ој КГБ школи и у његовој каријери КГБ официра.“

Како се свака битка прво води у главама људи, пре него што је на терену испаљен и један једини метак, дуго искуство у примени РК представља кључни фактор руске егзистенцијалне борбе против САД.

Превод Иван. Т. Лукић

http://in.rbth.com/blogs/stranger_than_fiction/2015/11/30/

world-war-iii-why-rusia-will-bury-the-west_545807