Некако с (арапског) прољећа

Некако с прољећа Русима не иде баш најбоље. Сјетимо се само чувеног „Прашког прољећа“, раздобља политичке либерализације у Чехословачкој, која се могла протумачити као скретање Чехословачке са социјалистичког пута што је по „Брежњевљевој доктрини“,односно теорији ограниченог суверенитета, био разлог за војну интервенцију совјетских трупа у августу 1968.г. Интервенција пет земаља источног блока изазвала је велике протесте у Чехословачкој и другим земљама, који су кулминирали самоспаљивањем чешког студента филозофије Јана Палаха, али су протести, упркос свему, неславно завршили, јер се нису стекли услови за промјену политичког система у Чехословачкој што би највјероватније представљало увод у рушење Варшавског блока, које се десило двадесетак година касније када је совјетска влада Михаила Горбачова на духовит и шаљив начин „Брежњевљеву доктрину“ преименовала у „Синатрину доктрину“, којом је омогућено свакој држави Варшавског блока да иде својим путем алудирајући тако на пјесму Френка Синатре „Мај веј“.

Ни „Арапско прољеће“ није прошло без самоспаљивања. Тунижански трговац поврћем Мухамед Буазизи спалио се на тргу у свом аутомобилу, јер наводно није имао пара да подмити полицију да би добио дозволу за трговину воћем на пијаци. Несрећни Буазизи посмртно је одликован европском мировном наградом „Сахаров“, а његов је очајнички гест изазвао буру протеста широм Сјеверне Африке, који су за посљедицу имали рушење неколико државника и промјену политичких система у земљама које је захватила побуна. Да се Руси и са овим „прољећем“ нису усрећили могло се прочитати у недавно објављеном чланку на НСПМ у којем предсједник Русије Владимир Путин говори о томе како „у земљама Арапског прољећа руске компаније губе своје већ деценијама постојеће позиције на локалним  комерцијалним тржиштима и да губе велике комерцијалне уговоре“. Те како „ тако испражњени простор попуњавају економски чиниоци из држава чији су прсти били умијешани у промјену владајућих режима“. Ако повјерујемо у стереотип о постојању некакве источне деспотије против које су се 1971.г. наводно дигли Хрвати, онда је и оно „Хрватско прољеће“ било противруско чиме се комплетира серија лоших прољећа по руске интересе.

Путин даље каже да би се „могло с разлогом закључити да су ти трагични догађаји у извијесну руку били подстакнути и нечијим интересима у прерасподјели комерцијалних тржишта, а не бригом за људска права“. Наравно да се са овом констатацијом никако не би сложио архитекта америчке спољне политике Хенри Кисинџер, који сматра да су маргинализоване модерне групе са друштвених мрежа одлучујуће утјецале на почетак арапских револуција и да су САД биле морално обавезне постати савезница револуционарних покрета на Блиском истоку, као нека врста компензације за њихову политику у вријеме „Хладног рата“. Слично Кисинџеру размишља и готово цјелокупна јавност на Западу. На Блиском истоку дешава се народна револуција узрокована незадовољством арапског народа због социјалних и друштвених неправди. На дјелу је борба народа против тираније и угњетавања од стране аутократских режима, а њихово се рушење поистовјећује са рушењем „Берлинског зида“ и падом комунистичких диктатора у бившим чланицама Варшавског уговора. Чак су и европски бискупи поздравили „Арапско прољеће“. Комисија бискупских конференција Европске уније оцијенила је „Арапско прољеће“ као јасан знак наде слажући се у потпуности са Кисинџером у томе како је потребно помоћи да би се ситуација у тим земљама поправила, а то је могуће постићи развојем нових инструмента за „одрживу модернизацију и демократизацију тих друштава“. Доминантна тема овогодишњег политички заинтересованог филмског фестивала у Берлину било је „Арапско прољеће“. Осим приказивања филмова о „Арапском прољећу“ организоване су и бројне панел-дискусије на тему арапског свијета и филмографије.

Тешко је повјеровати у то да је оно што се десило током „Арапског прољећа“ спонтана револуција незадовољних младих људи који су се организовали путем друштвених мрежа Твитера и Фејсбука и тако рушили Бен Алија, Мубарака, и на самом почетку либијске драме Гадафија. Неке чињенице говоре у прилог ономе што Путин тврди да се радило о спољној интервенцији гдје се уобичајно незадовољство широких народних маса искористило за постизање политичких циљева земаља које су хиљадама километара удаљене од Сјевера Африке.Ноторна је чињеница да су Твитер активисти из Египта тренирани од активиста „Отпора“ Срђе Поповића и да је та операција финансирана од стране САД. Поповић и његово друштво пренијели су египатским активистима знања и искуства ненасилне револуције којом је срушен предсједник Слободан Милошевић. Бивши отпораш и садашњи извршни директор „Центра за примењену ненасилну акцију“ Срђа Поповић ненасилну је револуцију назвао најпрепознатљивијим српским брендом, или најуспјешнијим извозним производом, мада ми обично мислимо да су то кајмак и ајвар.

Да не говоримо о Либији, пуковнику Гадафију и тамошњој „револуцији“, која је окончана након криминалне интервенције земаља НАТО пакта приликом које је Муамер Гадафи мучен и убијен на свиреп начин. Из свега се могло закључити да је Гадафи главни „кривац“ за „Арапско прољеће“, јер се дрзнуо да оснива Афричку банку, јер је намјеравао увести златни динар и јер је тражио од Запада да му врати дуговања за нафту у износу од неких 200 милијарди долара. Било како било, сигурно је да либијска драма нема коријена у социјалном незадовољству, лошим економским приликама, јер је Либија била економски најразвијена и најстабилнија држава у региону. Може се говорити о демократским тежњама народа које неспорно постоје свугдје, па тако и у арапском свијету, али се поставља питање зашто није срушена и феудална средњовјековна теократија у Саудијској Арабији. Да ли због тога што је саудијски краљ Абдулах велики пријатељ и савезник САД или што је прошле године ишао на операцију леђа, па се саудијски народ сажалио на њега?

Оправдана је сумња да „Арапско прољеће“ није политички пројекат муслиманског народа, него да су га осмислиле Западне империјалистичке силе, које путем хаоса у муслиманском свијету настоје успоставити нови политички поредак. Тачно је да је „Арапско прољеће“ и успостављање „функционалних влада“ на Сјеверу Африке имало за посљедицу успон и јачање политичког ислама што је на Западу представљено као велики проблем и што, наизглед, потврђује пословицу да онај „ко другоме јаму копа сам у њу упада“. Међутим, не треба занемарити то да је радикални ислам у потпуности поражен на просторима захваћеним „Арапским прољећем“и да је главни амерички непријатељ Алкаида прошла као руске компаније и била приморана да се сели у најудаљенија мјеста Сомалије, Јемена и сахарске пустиње. Не треба сметнути са ума и то да ни Муслиманска браћа, као најјачи представник тог политичког ислама, нису као што су некад били. Они су јасно рекли да ће бранити права жена и вјерских мањина и да ће поштовати резултате избора. Подржаваће Палестинце више него Хосни Мубарак, али да неће бити против мировног споразума са Израелом. Такође је неосновано повезивање Муслиманске браће са режимом у шиитском Ирану, обзиром да се ради о сунитском братству и да су му стога много ближи амерички пријатељи Саудијци и саудијска краљева породица, него амерички трн у оку Ахмадинеџад.

Сирија представља највећи тест „Арапског прољећа“. Немири који су почели у малој Краљевини Бахреин прелили су се у Сирију, гдје добро познати побуњеници настоје да са власти свргну легитимну сиријску владу и предсједника Асада. Да је Сирија у истом пакет аранжману званом „Арапско прољеће“ открива нам америчка амбасадорка у УН Сузан Рајс, која оптужује Русе и Кинезе да то „прољеће“ саботирају, јер не дозвољавају да прође резолуција која би вјероватно представљала увод у војну акцију Запада налик на ону у Либији. Међутим, за разлику од Либије и Гадафија, Русија у Сирији и Асаду има сигурног савезника и спремна је да га брани што,у горе наведеном говору,потврђује руски предсједник Владимир Путин када каже да се неће „сједити у фотељи и са олимпијском мирноћом посматрати“ оно што се у Сирији и око Сирије дешава. Зна руски предсједник да би после окончања „прољећа“ у Сирији на ред дошле земље бившег Совјетског Савеза у нафтом богатој каспијској области коју Руси морају да бране као да се ради о Москви. Могућност сценарија „Арапског прољећа“ у том дијелу свијета на Западу се стидљиво најављује кроз извјештаје и анализе о функционисању демократије у каспијским државама са нагласком на недостатак институционалне одговорности, неопходне реформе, корупцију и ауторитативне режиме.

Слабљење економске моћи Запада отворило је могућност руском и кинеском капиталу да инвестира у земљама Сјевера Африке и Блиског истока што се никако није свидјело водећим западним државама. Зато су се одлучили на велико спремање у народу познато као „Арапско прољеће“ како би се ове двије државе почистиле са тих простора. Наравно да треба вјеровати у могућност промјене, у спонтано, народно, рушење аутократских режима, али биће да је ова „револуција“ послужила обнови корпоративног поретка који су дуго година подржавали свргнути арапски лидери,на што руски предсједник јасно скреће пажњу.

Поредак Западне корпоративне моћи, која не оставља простор за слободну конкуренцију,што само наивнима може изгледати апсурдно обзиром да је Запад дуго година сматран перјаницом либерализма. Либерализам је пожељан, али само под условом да нама(Западу) гарантује профит. Слободна конкуренција на тржишту не само да је добра, него и обавезна, али под условом да друге економије, сем Западних, из разноразних разлога немају приступ том тржишту. Право на избор је велика цивилизацијска тековина, али се подразумијева да остатак свијета изабере наш (Западни) пут. Каква „Синатрина доктрина“ и какви бакрачи? Свако има право да буде биран и изабран на изборима у Србији, али мало морген, што би рекао предсједник Милошевић. И да закључим. Прољеће је вијесник рађања, али ово „арапско“ представља оживљавање мртваца.