Немачка, Хабермас и Украјински рат

Позиционирање Немачке у вези са Украјинским ратом је од прворазредне важности. Овај рат изазвао је коперникански обрт у немачкој спољној политици. Изгледа да је окончан период који је започет Брантовом источном политиком. Немачка се поново наоружава, њен војни буџет драстично је повећан. Деведесеттрогодишњи филозоф Јирген Хабермас огласио се поводом актуелног рата 29. априла коментаром у листу „Зидојче Цајтунг“. 

У интервјуу за часопис „Шпигл“, немачки канцелар Олаф Шолц је формулисао политику своје земље на следећи начин: „Супротстављамо се страшним  патњама које  Русија наноси Украјини свим могућим средствима, али не улазећи у неконтролисану ескалацију која би изазвала неизмерне патње на целом континенту, можда чак и широм света.”

Хабермас сматра да, пошто је Запад донео одлуку да у руско-украјинском рату не буде зараћена страна, постоји праг ризика који лимитира неограничену посвећеност наоружавању Украјине. Они који игноришу тај праг и настављају да агресивно и самоуверено гурају немачког канцелара ка њему, или су превидели, или нису разумели дилему у коју је рат гурнуо Запад. Он је сам себи  везао руке својом морално утемељеном одлуком да не постане зараћена страна. Запад је у ситуацији да бира између два зла, пораза Украјине или ескалације ограниченог сукоба у трећи светски рат. С једне стране, каже Хабермас, научили смо из Хладног рата да се рат против нуклеарне силе више не може „добити“ у било ком разумном смислу, барем не средствима војне силе. Потенцијал руске претње зависи од тога колико Запад верује да је Путин спреман да употреби оружје за масовно уништење. Последњих недеља ЦИА је упозорила да би Русија могла да употребити „тактичко” нуклеарно оружје, које је очигледно развијено само да омогући нуклеарним силама да воде рат једна против друге. То даје руској страни асиметричну предност у односу на НАТО, који због апокалиптичних размера потенцијалног светског рата, уз учешће четири нуклеарне силе, не жели да постане страна у сукобу.

Запад увођењем драстичних санкција није оставио никакву сумњу у своје де фацто учешће у овом сукобу, стога мора пажљиво одмерити сваки додатни степен војне подршке како би утврдио да ли прелази неодређену границу формалног уласка у рат. Неодређену, јер зависи од Путинове дефиниције

Сада је Путин тај који одлучује када је Запад прешао границу дефинисану међународним правом, преко које он гледа на војну подршку Запада Украјини као на учешће у рату. Имајући у виду ризик од глобалног пожара, који се мора избећи по сваку цену, неодређеност ове одлуке не оставља простор за ризичне спекулације. Другим речима, Путинова перцепција унапред није позната.Чак и кад би Запад био довољно циничан да прихвати распоређивање тактичког нуклеарног наоружања ко би могао да гарантује да се ескалација може зауставити? Запад увођењем драстичних санкција није оставио никакву сумњу у своје де фацто учешће у овом сукобу, стога мора пажљиво одмерити сваки додатни степен војне подршке како би утврдио да ли прелази неодређену границу формалног уласка у рат. Неодређену, јер зависи од Путинове дефиниције.

С друге стране, истиче Хабермас, Запад, као што Русија добро зна, не може дозволити да буде стално уцењиван. Када би савезници једноставно препустили Украјину њеној судбини, то не би био само скандал из политичко-моралне перспективе, већ би био у супротности и са интересима Запада. Јер онда би он морао да буде спреман да игра исту игру руског рулета у Грузији или Молдавији, а питање је и ко би могао бити следећи на листи? Истина, асиметрија која би дугорочно могла да одведе Запад у ћорсокак може трајати само док он настави да се клони, са добрим разлогом, од ризика од нуклеарног рата. Аргументу да Путина не треба сатерати у ћошак јер је спреман на све, супротставља се тврдња да управо та „политика страха“ даје противнику одрешене руке да, корак по корак, настави ескалацију сукоба. Овај аргумент, наравно, само потврђује природу ситуације која је суштински непредвидива. Јер све док смо са добрим разлогом одлучни да избегнемо да постанемо страна у овом рату да бисмо заштитили Украјину, врста и обим војне подршке коју нудимо такође морају бити процењена с обзиром на такво опредељење.

Одлука да се избегне учешће у рату не значи да Запад једноставно препушта Украјину њеној судбини у борби са надмоћнијим противником, сматра Хабермас. Испоруке наоружања могу имати позитиван утицај на ток рата, који је Украјина одлучна да настави чак и по цену озбиљних жртава. Али није ли облик побожне самообмане ослањати се на украјинску победу против убилачког начина ратовања Русије, а да сами не узмете оружје у руке? Према Хабермасу, Запад може само да инсистира на интегритету националних граница у Европи пружањем самоограничене војне подршке Украјини која остаје на сигурној страни црвене линије која правно дефинише умешаност у оружани сукоб.

Према Хабермасу, Запад може само да инсистира на интегритету националних граница у Европи пружањем самоограничене војне подршке Украјини која остаје на сигурној страни црвене линије која правно дефинише умешаност у оружани сукоб

Трезвено разматрање потребно за такву самоограничену војну помоћ додатно је компликовано проценом мотива који су довели руску страну до њене очигледно погрешне одлуке да изврши инвазију. Фокус на Путина довео је до дивљих спекулација које водећи медији шире на начин сличан врхунцу ере спекулативне совјетологије. Тренутну преовлађујућу слику одлучног, ревизионистичког Путина треба заменити рационалном проценом његових интереса. Чак и ако Путин верује да је распад Совјетског Савеза био огромна грешка, слика ексцентричног визионара који сматра да је обнова Руског царства његова животна политичка мисија тешко може да одрази целокупну истину о његовом карактеру. Али, такве пројекције су основа за широко распрострањену претпоставку да се Путинове агресивне намере шире изван Украјине до Грузије и Молдавије, а можда чак и до држава чланица НАТО-а у Балтичком региону, а затим и на Балкан.

Излаз из дилеме у којој се нашао Запад је у опрезном формулисању циља да Украјина „не сме да изгуби“ овај рат, закључује Хабермас. (1)

Ставови немачког филозофа у вези са актуелним ратом на истоку Европе суочени су са озбиљним критикама. Америчко-ирански политиколог Кавех Л. Афреизиби сматра да се рат мора проучавати у целости. Грешка је приказати овај сукоб у манихејском терминима са нултим сумом без узимања у обзир важних чињеница као што су хегемонистички експанзионизам НАТО-а и америчка реал политика у односу на Русију у пост хладноратовској ери. Политика моћи председника Џоа Бајдена је резултирала очигледним одсуством било какве америчке мировне стратегије према текућем оружаном сукобу. Његов приступ вођен је незајажљивом жељом да се Русија „ослаби“, вођењем посредног рата на рачун невиних украјински цивила. Ако се овакав образац рата настави, тврди Афреизиби, Украјина ће бити додатно разорена и претворена у европску Сирију, са милионима избеглица и интерно расељених лица. Да не заборавимо, упозорава, Афреизиби, Хабермас је 1999. године такође подржавао нелегелно НАТО бомбардовање СР Југославије, наивно погрешно тумачећи НАТО неовлашћену офанзиву као „прелаз на космополитски закон глобалног грађанског друштва“. (2)

Сада је Путин тај који одлучује када је Запад прешао границу дефинисану међународним правом, преко које он гледа на војну подршку Запада Украјини као на учешће у рату

Афреизиби је тачно уочио ограничења Хабермасовог приступа. Он је у свом чланку потпуно игнорисао узроке рата. Као и обично,његова аргументација је филозофски компликована, тешка за интерпретацију, али практично неупотребљива. Хабермас није много помогао Шолцу, чију позицију очигледно подржава, да одреди “црвену линију”. Значајни мислиоци политичка збивања, па и тако велика као што су ратови, интрепретирају више водећи рачуна о очувању својих теоријских позиција него о ономе што се стварно дешава. Треба имати на уму да је и Хабермас, као и други леволиберални немачки интелектуалци, ужаснут могућношћу поновне милитаризације Немачке. На тај начин биле би изгубљене све муком стечене тековине пацификације и развоја цивилне демократске политичке културе у периоду после Другог светског рата.

Као што је погрешно разумео процесе Европских интеграција, Хабермас избегава да се дубље упусти у разматрање узрока Украјинског рата. Криза глобализованог капитализма и успон Кине заљуљали су досадашњи међународни поредак и узроковали више ратова. Отуда се одговорност не може свалити само на Путина. Али, у публицистичким радовима Јиргена  Хабермаса критика капитализма углавном изостаје.  

(Аутор је политиколог из Зрењанина)

1.  Jürgen Habermas,War and Indignation. The West’s Red Line Dilemma

https://www.resetdoc.org/story/jurgen-habermas-war-indignation-west-red-line-dilemma/

2. Kaveh L. Afrasiabi, Habermas and the Russia-Ukraine War: A Gandhian Critique

http://irdiplomacy.ir/en/news/2011690/habermas-and-the-russia-ukraine-war-a-gandhian-critique