Nemačka posle izbora ili „što se više menja, sve je više isto“

Nekoliko meseci pre izbora održanih u Nemačkoj 26. septembra ankete su ukazivale da će doći do glatke tranzicije vlasti od Angele Merkel na Armina Lašeta, novog lidera Hrišćansko demokratske unije (CDU). Ispostavilo se da neće biti tako. Rezulati izbora ukazuju na na pojačnu partijsku fragmentaciju. Najviše glasova dobila je Socijaldemokratska partija (SDP), 25,7 posto (+5,2 u odnosu na izbore 2017), slede CDU/CSU sa 24,1 posto (-8,9), Zeleni sa 14,8 posto (+5,8), Stranka slobodnih demokrata (FDP) dobila je 11,5 posto (+0,7), Alternativa za Nemačku (AfD), 10,3 posto (-2,3) i Levica (Linke), 4,9 posto (-4,3). Stranke koje neće biti zastupljene u novom Bundestagu osvojile su 8,7 posto glasova (+3,7). Iako je stranački odnos snaga razuđeniji nego što je to ranije bio slučaj, u ideološkom pogledu koncentracija birača u centru je još izraženija nego na prethodnim izborima.

Slobodne demokrate su neoliberalna partija koja zastupa interese biznisa i, za razliku od Zelenih, protivi se povećavanju poreza koje plaćaju bogati. Međutim, u interesu poslovnih krugova je da i Zeleni uđu u vladu jer će tako biti obezbeđena budžetska sredstva za zelenu transfornmaciju

I pre izbora većina analitičara smatrala je da će novu vladu činiti tri partije, a ne dve, što je do sada bio običaj. Zeleni su postigli svoj najbolji rezulatat do sada, ali lošiji  nego što su predviđale ankete. Ova stranka je u poziciji da, u dogovoru sa FPD,  odlučuje o tome ko će činiti vladu. Među ovim partijama postoje i sličnosti i razlike. Unutar establišmenta nema dileme da zelena transformacija predstavlja prioritet u narednom periodu. Razlike su u tome da li glavnu ulogu u tom procesu treba da ima država, što zagovaraju Zeleni, ili tržište, kako smatra FDP. Slobodne demokrate su neoliberalna partija koja zastupa interese biznisa i, za razliku od Zelenih, protivi se povećavanju poreza koje plaćaju bogati. Međutim, u interesu poslovnih krugova je da i Zeleni uđu u vladu jer će tako biti obezbeđena budžetska sredstva za zelenu transfornmaciju. Obe partije su proevropski orijentisane, zalažu se za liberalni koncept ljudskih prava, legalizaciju kanabisa, zaštitu seksualnih manjina, snižavanje starosne granice za sticanje biračkog prava na šesnaest godina i sl. Nema dileme da su Zeleni spremni da prave kompromise kako bi ušli u vladu. Iako je ova stanka osnovana sa namerom da bude ekološka i pacifistička „antipartija“, ona je 1999, ubrzo pošto je došla na vlast, prešla svoj politički Rubikon. Te godine Zeleni su, kao mlađi koalicioni partner SPD, učestvovali u donošenju odluke da se Nemačka uključi u agresiju protiv SRJ. Vicekancelar i ministar spoljnih poslova tada je bio Joška Fišer. Na ceremoniju  proglašenja vlade 1998. došao je u patikama, da bi demnstrirao svoju različitost u odnosu na etablirane nemačke političare. Eto koliko vredi srednjoklasni radikalizam. 

Nemački  analitičari smatraju da je veliko pitanje da li će ove dve partije paralisati jedna drugu ili će uspeti do dovedu do promena i inovacija u nemačkoj politici. Kompromis bi mogao da bude prihvatanje programa Zelenih u borbi protiv klimatskih promena uz zadržavanje ekonomskih sloboda. što zagovara FDP.  Jedna stara politička izreka glasi:„Što se više menja, sve je više isto“.

Prozvodnja energije iz obnovljiivih izvora nije još dovoljno razvijena da bi zadovoljila veliku tražnju.  Vetrovi ne duvaju uvek dovoljno jako, a  Nemci nisu spremni da ugroze svoj prosperitet kako bi spasili svet.

Nekoliko nedelja pre izbora u Evropi i svetu izbila je energetska kriza. Nagli poremećaji na tržištu energenata mogu ugroziti „Zelenu agendu“. Ispostavilo se da napuštanje fosilnih goriva nije jednostavan proces. Nemačka se prebrzo odrekla upotrebe nuklearne energije, što ju je učinilo zavisnom od uglja i uvoza ruskog gasa. Prozvodnja energije iz obnovljiivih izvora nije još dovoljno razvijena da bi zadovoljila veliku tražnju.  Vetrovi ne duvaju uvek dovoljno jako, a  Nemci nisu spremni da ugroze svoj prosperitet kako bi spasili svet. Osim toga, procenjuje se da će do 2030. polovina radnika zaposlenih u tradicionalnoj nemačkoj automobilskoj industriji ostati bez posla zbog prelaska na električna  vozila.  Nastupa kritični moment u osvajanju novih tehnlogija, pitanje je ko će u toj trci pobediti i da li će nemačka industrija zadržati svoju sadašnju poziciju na svetskom tržištu.. Ekonomistkinja Marijana Macukato već duže vreme u svojim radovim ističe kako inovacije u privredi nisu moguće bez aktivne uloge države.

Sve partije koje pretenduju da formiraju vladu zalažu se za zelenu transformaciju uz očuvanje kapitalističkog sistema. Radi se o buržoaskim strankama. Klimatske promene nastupile su zbog načina na koji funkcioniše kapitalistička tržišna privreda. Proizvodnja motivisana maksimalizacijom profita počiva na masovnoj potrošnji, što zahteva  neobuzdanu i neracionalnu upotrebu energije. Klasičan primer je korišćenje automobila. Da bi ljudi promenili mesto, angažuje se mnogo više kapitala, rada i energije nego kada bi bio korišćen javni prevoz. Ali, takva organizacija saobraćaja ne odgovara kapitalu, jer umanjuje mogućnosti za sticanje profita. Štetne posledice po životnu sredinu prevaljuju se na društvo u celini, a profit prisvajaju vlasnici kapitala. Borba protiv klimatskih promena i rešavanje energetske krize  mogla bi se voditi i pod drugim sistemskim pretpostavkama.

Oko 40 posto gasa koji se potroši u EU dolazi iz Rusije. Veća zavisnost od ovog energenta  mogla bi pojačati njenu geopolitičku poziciju. To ne odgovara Zelenima, koji zagovaraju zauzimanje čvršćeg stava prema Rusiji i Kini. Rusija ne može previše da ucenjuje evropske potrošače, jer izvoz gasa i nafte čini glavninu njenih spoljnotrgovinskih prihoda. Gasovod „Severni tok dva“ još nije počeo sa radom, nekoliko meseci je potrebno kako bi on dobio neophodne certifikate. Iako je ovaj gasovod izgrađen na nemačku inicijativu, uslovi koje Zapad postavlja za početak njegvog rada nisu prihvatljivi za Rusiju.

Države članice Unije najverovatnije će se, poput Mađarske  same snalaziti kako da izbegnu sunovrat, a solidarnost sa najugroženijima ponovo će izostati

Evropski energetski analtičari ističu da je sadašnja kriza privremena i da će tržište biti stabilizovano početkom proleća. Neki misle da je do povećene tražnje za energentima došlo zbog prevelike državne stimualcije privrede kako bi se ona pokrenula posle usporavanja do kojeg je došlo zbog pandemije. Postoje, međitim,  i značajni sistemski uzroci. Evropska unija usvojila je preambicioznu „Zelenu agendu“, a nije obezbedila dovoljno substituta za napuštanje fosilnih goriva. Evrotehnokrate su planirale istovremni privredni rast i uštedu energije uz potpunu liberalizaciju tržišta. To je omogućilo spekulativne udare, što je dovelo do drastičnog rasta cena na berzama. Evropski trgovci nisu na vreme sklopili dugoročne ugovore sa snabdevačima gasa, tako da su skladišta ostala nedovoljno popunjena. U značajnoj meri radi se i o političkim razlozima. Stalno nametanje sankcija Rusiji na kraju je dovelo skoro do katastrofe. Radi se o kolapsu još jedne EU politike.  Države članice Unije najverovatnije će se, poput Mađarske  same snalaziti kako da izbegnu sunovrat, a solidarnost sa najugroženijima ponovo će izostati. 

Cilj nemačke energetske politike je očuvanje životne sredine u svojoj državi. Za proizvodnju baterija potreban je litijum koji će, najverovatnije, biti dopreman iz Srbije. Da bi bogatima bilo „zeleno“, siromašnima mora da bude „crno“

Važno je istaći da je energija dobijena iz obnovljivih izvora skupa. Stanovništvo siromašnijih držva energetska tranzicija teže će pogoditi. One nemaju dovoljno kapitala i znanja da bi se upustile u tehnološku trku i da bi subvencionisala potrošnju svojih građana. Položaj najsiromašnijih dodatno će biti pogoršan i oni neće moći da plate količinu energije koja je neophodna za pristojan život. Malo je verovatno da će bogate države učiniti napore kako bi zelena transformacija izvan njihovih  granica bila socijalno pravedna. Osim toga, prelaz na električne automobile ima svoje ekološke rizike. Cilj nemačke energetske politike je očuvanje životne sredine u svojoj državi. Za proizvodnju baterija potreban je litijum koji će, najverovatnije, biti dopreman iz Srbije. Da bi bogatima bilo „zeleno“, siromašnima mora da bude „crno“.

Koalicija CDU/CSU gubila je glasove svuda osim u Bavarskoj. Ali, i u najvećem tamošnjem gradu Minhenu takođe je loše prošla, vodeća partja postali su Zeleni. Radi se o najgorem rezultatu u istoriji ove grupacije. Krivica se velikim delom svaljuje na novog lidera Armina Lašeta koji u kampanji nije delovao ubedljivo i da je kadar da zameni Angelu Merkel. Ovih dana on je najavio da će se povući sa čela stranke. U politici nisu važni samo strukturni faktori već i  sposobnost lidera. Tokom vladavine Merkelove CDU je promenila svoj politički profil, i od konzervatine pretvorena je tehnokratsko-centrističku političku organizaciju. Takvo pomeranje CDU otvorilo je na desnici vakum koji je popunila ultradesna AfD.

SDP je uspela da dobije najviše glasova i zbog toga što je privukla deo birača Levice. U  istoriji Savezne Republike nikad jedna stranka nije pobedila sa tako malim udelom glasova. Lider SDP-a Olaf Šolc uverio je birače da je  sposobniji od konkurenta Lašeta.

U vladi Angele Merkel, Šolc je bio ministar finansija. Za položaj nemačkog kancelara preporučuje ga činjenica da pripada partijskoj desnici, a dobro je viđen i u Briselu.  Poslanička grupa ove stranke je podmlađena i više levo orijentisana nego ranije. 

 Levica je doživela veliki poraz. Iako je ostala ispod cenzusa, ona će ipak biti zastupljena u Bundestagu. Nemački izborni sistem je komplikovan. Birači istovremeno glasaju za kandidate koji se direktno biraju u uninominalnim biračkim jedinicama i za partijske liste. Ukoliko neka stranka ostane ispod cenzusa, ali osvoji najmanje tri direktna mandata, ipak učestvuje u raspodeli poslaničkih mesta. Kandidati Levice pobedili su u dve izborne jedinice u Berlinu i jednoj u Lajpcigu. 

Smatra se da je jedan o glavnih uzroka lošeg rezulatata Levice njena adaptacija na parlamentarizam. Radi se o starom problemu levičarskih političkih organizacija. Kada one pristanu da učestvuju na izborima i uspeju da uđu u predstavnička tela, dolazi do podvajanja između običnih članova i onih koji dobijaju mandate ili položaje u administraciji. Levica učestvuje u vlasti na pokrajinskom i lokalnom nivou u različitim koalicijama i to orijentiše stranku prema normalnoj prokapitalističkoj politici. Principijelan stav stranke protiv NATO i učestovanja nemačke vojske u intevencijama u drugim državama takođe je uticao na gubitak glasova. Birači u Nemačkoj ne podržavaju kritiku imperijalizma i militarizma.

Poslednjih godina u Levici je bilo sukoba oko političke orijentacije stranke. Nekadašnja liderka parlametarne grupe Sara Vageneht zalagala se da se partija profiliše kao zastupnik interesa nižih društvenih slojeva. Takođe, predlagala je da se organiči broj migranata koji dolaze u Nemačku. Ona je marginalizovna, a stranačku strategiju formulisali su mlađi kadrovi, pretežno intelektualci, tzv. „trendi levičari“. Kandidati su regrutovani obično iz ovih krugova, a ako su i bili radnici, radilo se onima koji imaju bolja radna mesta. Učitelj Soren Pelman, koji je u Lajpcigu pobedio sa osvojienih 22,8 posto glasova i spasio partiju od totalnog kolapsa, ne uklapa se u kulturni profil kandidata ove stranke.

Leivica je pokušala do dobije glasove mlađeg dela biračkog tela i smatrala je  da insistiranje na problemima starijih i siromašnijih predstavlja kulturnu barijeru za pridobijanje mlađih. Izborni rezulatat pokazuje da su ostali bez podrške i jednih i drugih. Čak 44 posto birača mlađih od 25 godina glasalo je za Zelene ili FDP. Iz istog dela biračkog tela SPD i CDU/CSU zajedno su dobili 25 posto glasova, a Levica 8 posto. Stariji od sedamdeset godina izrazito su naklonjeni tradicionalnim velikim partijama. Koalicija CDU/CSU dobila je 38 posto njihovih glasova, a SPD 35 posto. Stariji birači glasaju za staus kvo, a mlađi za promene. 

Levica je u odnosu na izbore 2017. izgubila više od dva miliona glasova,  Oko šesto hiljada njenih ranijih birača glaslo je za SDP. Moguće je da se radi o taktičkom glasanju kako bi se Lašet sprečio da bude kancelar.  Samo 6,6 posto članova sindikata su glasali za Levicu (2009-17 posto). Na proteklim izborima  FDP je dobila više glasova članova sindikata nego Levica, za koju glasalo samo tri posto birača sa nižim obrazovanjem. 

Izborna strategija stranke bila je potpuno pogrešna. Ispostavilo se da je radikalizam mladih u Nemačkoj liberalno-kosmopolitski a ne marksističko-levičarski. Levica je izgubila i svoje uporište koje je imala na istoku zemlje. Univerzitetska populacija pretežno je podržala Zelene i FDP. Siromašniji deo biračkog tela okreće se prema SPD-u i AfD-eu.   Najbolji rezulat Levica je postigla  2019. kada je dobila 11,9 posto glasova. 

Paralelno sa parlamentarnim izborima u Berlinu je održan referndum  na kome je milion birača podržalo inicjativu za nacionalizaciju stambenog fonda koji je vlasništvu privatnih korporacija. Iako većinska podrška ovoj iniciativi nije obavezujuća, gradska vlast će morati da je respektuje. Koalicju  na vlasti do sada su činile SPD, Levica i Zeleni i verovatno će tako i ostati. 

Zanimljivo je da pandemija nije imala mnogo uticja na opredeljivanje birača. O tome svedoči lošiji rezultat AfD nego na prethodnim izborima. Ova ultradesna politička organizacija dominira na istoku zemlje, gde je do sada veoma uticajna bila Levica. U Saksoniji je AfD osvojio 24,6 posto glasova, a u Tiringiji 24 posto. Stranka je podeljena na dva krila. Jedno je pronacističko, a drugo, navodno umerenije, čine „fašisti vegetarijanci“.

Međupartijski pregovri o sastavu nove vlade verovatno će trajati mesecima. Najoptimističnije prognoze predviđaju da će oni biti okončani do božića. Najviše šansi trenutno ima kolaicja SPD-FDP-Zeleni, koja je, zbog stranačkih boja, nazvana „semafor“. Ova kolacija verovatno najviše odgovara izazovima pred kojima se nalazi Nemačka

Međupartijski pregovri o sastavu nove vlade verovatno će trajati mesecima. Najoptimističnije prognoze predviđaju da će oni biti okončani do božića. Najviše šansi trenutno ima kolaicja SPD-FDP-Zeleni, koja je, zbog stranačkih boja, nazvana „semafor“. Ova kolacija verovatno najviše odgovara izazovima pred kojima se nalazi Nemačka. Angela Merkel nije bila dovoljno angažovana na  modernizaciji nemačke privrede i njenom osposobljavanju da i ide u korak sa novim tehnološkim revolucijama. Sve tri partije prihvataju model državne intervencije na strani ponude, tj modernizaciju industrije preko podrške privatnim preduzećima i masovnim investiranjem u istraživanje i razvoj. Kako bi nemačka preduzeća zadržala konkurentsku poziciju na svetskom tržištu biće nastavljena politika fleksibilizacije tržišta rada. SPD, Zeleni i sindikati su spremni za takav pristup u istoj meri kao i stranke desnog centra. Ovakve referome već su sprovđene u vreme Šrederove vlade, a sindikati su ih podržali jer su i sami prihvatili neoliberalnu doktrinu po kojoj se gubitak radnih mesta može sprečiti samo unapređivanjem konkurentske pozicije nemačke privrede na svetskom tržištu.

U konzervativnijem delu establišmenta postoji strah da će ova koalicija biti suviše levo usmerena i da FDP neće biti dovoljno snažan neoliberalni korektiv. Ovi krugovi zaziru od dela radikalnije partijske baze Zelenih. Istrijsko iskustvo ukazuje da su takva strahovanja neopravdana. Zeleni su urbana, buržoaska partija koja je do sada učestvovala na svim nivoima vlasti. Trenutno, ona je deo vladajućih koalicija u jedanaest od petnaest nemačkih pokrajina. Nema ničeg radikalnog u politici ove partije.  Ona je na levici isto toliko koliko i Toni Bler ili Hilari Klinton. Takve političke organizacije Tarik Ali nazvao je „radikalni centar“.

Tvrdi proatlantski stavovi Berbokove nagoveštavaju da će Nemačka pojačati pritisak na Srbiju  u vezi sa Kosovom. Osim toga, njeno insistiranje na poštovanju ljudskih prava moglo bi oslabiti podršku koju je Vučić do sada dobijao iz Berlina.  A nema dileme da je on spremniji da se odrekne Kosova nego da dozvoli obnovu demokratije u Srbiji

Ukoliko koalicja „semafor“ formira vladu, koliderka Zelenih Analena Berbok vrovatno će biti nova ministarka spoljnih poslova. Ona će zagovarati oštriji kurs prema Rusiji i Kini, zbog čega uživa podršku u SAD. Njen eventualni izbor neće se svideti Alksandru Vučiću. Tvrdi proatlantski stavovi Berbokove nagoveštavaju da će Nemačka pojačati pritisak na Srbiju  u vezi sa Kosovom. Osim toga, njeno insistiranje na poštovanju ljudskih prava moglo bi oslabiti podršku koju je Vučić do sada dobijao iz Berlina.  A nema dileme da je on spremniji da se odrekne Kosova nego da dozvoli obnovu demokratije u Srbiji.

Pred novim kancelarom i njegovom vladom biće težak zadatak očuvanju, inače neodržive, institucionalne strukture EU. Posmatrači ocenjuju da je Merkelova bila dobar krizni menadžer, nazavana je „kraljica malih koraka“. Nije se, međutim, upuštala u ispravljenje sistemskih nedostataka Unije. Takav pristup više nije moguć, budući da je kriza EU sve dublja i dobija sve više dimenzija. Na od ranije postojeći sukob Severa i Juga nadovezao se i spor sa neliberalnim režimima u Mađarskoj i Poljskoj. U većem delu država članica postoje desno populistički pokreti koji poredstavljaju ozbiljan izazov proevropskim neoliberalnim elitama. U Brselu i Berlinu ne postoji ni spremnost ni kapaciteti za otvaranje debate o ozbiljnim reformama Unije. Političari koji su spretni u održavanju statusa kvo obično se ne snalaze dobro u situacijma u kojima su neophodne sistemske promene.

Prema najavama izgradnja prve dve linije koštaće 4,4 milijarde evra. Nisu sporne samo trase linija beogradskog metroa, već i cena i način na koji se pristupa celom poduhvatu. Makron grozničavo pokušava da obezbedi unosne poslove za francuska preduzeća, kako bi popravio svoje izborne šanse, a Vučić obilato plaća podršku koju dobija od svetskih lidera. Ceh plaćaju građani Srbije

Ključni nemački interes je da se očuva iluzija o tome kako je Francuska drugi stožer EU, kako bi se tako prikrila notorna činjenica da u njoj postoji nemačka hegemonija. Uoči predsedničkih izbora u Francuskoj, koji će biti održani na proleće, nesuđeni „evropski princ“ Makron doživljava udarac za udarcem. Australija je otkazala ugovr o kupovini dvaneset francuskih podmornica na dilzel-električni pogon i sklopila ugovor sa Ujedinjenim Kraljevstvom i SAD o nabavci osam modernijih na nuklerani pogon. Ovaj savez, nazvan AUKUS, usmeren je protiv Kine, a njegovo formiranje Makron je označio kao udarac nožem u leđa. Francuska je ostala bez posla velike vrednosti zbog čega će doći do značajnog gubitka radnih mesta. Politička šteta za Makrona je još veća. Zbog respektabilnih nuklearnih kapaciteta u proizvodnji električne energije Fransuka će verovatno lakše prebroditi energetsku krizu nego druge države. Ipak, neminovno poskupljenje električne energije dodatno će oslabiti Makronovu popularnost i povećati izborne šanse Marin Lepen. Doduše, Makronu pokušava da pomogne Aleksandar Vučić. Krajem januara Siniša Mali, predstavnici Grada Beograda, dve francuske kompanije i jedne kineske potpisali su Memorandum o razumevanju za projekat "Beogradski metro". Prema najavama izgradnja prve dve linije koštaće 4,4 milijarde evra. Nisu sporne samo trase linija beogradskog metroa, već i cena i način na koji se pristupa celom poduhvatu. Makron grozničavo pokušava da obezbedi unosne poslove za francuska preduzeća, kako bi popravio svoje izborne šanse, a Vučić obilato plaća podršku koju dobija od svetskih lidera. Ceh plaćaju građani Srbije.

Politički centrizam u Nemačkoj posledica je privilegovanog položaja koji ona ima u globalizovanom kapitalizmu, naročtio u EU. Nemački birači ne podržavaju politički radilkalizam zbog toga što i širi slojevi, a ne samo vlasnici kapitala,  imaju koristi od takve međunarodne pozicije države. Radničke klase u zemljama koje čine središta akumulacije kaptala spremnije su da sklapaju saveze sa svojim buržozijama nego da se solidarišu sa „prezrenima na svetu“, kako je proletarizovane narode nazvao Franc Fanon. Nemački radnici više su u istoriji podržavali germanski imperijalizam nego svetsku revoluciju.

Srbija bi morala da razvije svoju državnu strategiju zasnovanu na trezvenom sagledavanju stanja, procesa i odnosa snaga u svetu, Evropi i našem okruženju. Članstvo u EU više nije realna politička opcija već politička fantazija. Mali narodi mogu se osloboditi gvozdenog zagrljaja globalnog kapitala i velikih sila samo ukoliko su sposobni da sarađuju i stvaraju saveze, a ne da se sukobljavaju. „Balkan balkanskim narodima“

Tokom grčke krize 2015. Angela Merkel i njen ministar finansija Volfgang Šojble optuživani su da na nedomokratski način odlučuju o sudbini celog jednog naroda. Slavoj Žižek je lucidno primetio da bi odluka po Grke bila još surovija da se zasnivla na volji većine.   

Na nedavnom sastanku lidera EU i Zapadnog Balkana održanom u Sloveniji, proširivanje Unije na ovaj protstor odloženo je ad infinitum. Protiv prijema novih članova izričito je bila  Angela Merkel. U Rimokatoličkoj crkvi postoji izreka:“ Roma locuta est, causa finita est“ (Rim je progovorio, stvar je rešena). Tokom svoje šesnaestogodišnje vladavine Merkelova je postala neka vrsta briselskog pape. Ali njen naslednik, ko god to da bude, neće imati toliku moć u evropskoj politici. Talas „protestantizma“ protiv ovakve Unije širi se Evropom, a Nemačka i njeni saveznci, koje čine bogate severne države, neće biti  u stanju da održavaju status kvo. 

Srbija bi morala da razvije svoju državnu strategiju zasnovanu na trezvenom sagledavanju stanja, procesa i odnosa snaga u svetu, Evropi i našem okruženju. Članstvo u EU više nije realna politička opcija već politička fantazija. Mali narodi mogu se osloboditi gvozdenog zagrljaja globalnog kapitala i velikih sila samo ukoliko su sposobni da sarađuju i stvaraju saveze, a ne da se sukobljavaju. „Balkan balkanskim narodima“

(Autor je politikolog iz Zrenjanina)