Немачки обвезници ће ипак морати да плате грчки дуг?

(Фајненшел Тајмс, 27.4.2010)

Ова епизода илуструје некадашње препреке за јасан разговор о економској и монетарној унији (ЕМУ). Многи обични Немци су страховали да ће евро бити мање стабилан од Д-марке. Па ипак, о тим ризицима је мало дискутовано, с обзиром на послератну веру у то да су немачки интереси нераскидиво повезани са европским. Тако је било и ван Немачке (Germany). Један од водећих холандских централних банкара (данас у пензији) каже да се већина европских влада – укључујући и његову – пре 20 година сагласила са одредбама Мастрихтског уговора, не схватајући какав су то закон потписали.

У априлу 1998, немачки парламент је, уз минимално противљење, прихватио увођење евра. Данас, сваки Немац кога сретнемо на улици својим противљењем надокнађује онај мањак. Општи антагонизам у односу на употребу државних финансијских средстава ради помагања члановима евра који су у неприлици, чини да је канцелар Ангела Меркел изузетно опрезна према ургентној помоћи Грчкој (emergency aid for Greece).

Влада атмосфера „већ виђеног“ (déjà vu). Вилхелм Ханкел, Вилхелм Нелинг, Карл Албрехт Шахтшнајдер и Јоахим Старбати (Wilhelm Hankel, Wilhelm Nölling, Karl Albrecht Schachtschneider, Joachim Starbatty), четворица немачких професора који су 1998, отпочели безуспешни анти-евро процес пред уставним судом, сада спремају нову правну акцију. Њихове тврдње о кршењу правила ЕМУ, нарочито оног члана о „забрањеном вађењу из буле“ који онемогућава заједничка отплаћивања дуговања слабијих чланова, имају овога пута много веће шансе за успех.

Док се Грчкој (Greece) примиче могуће реструктурисање дуга (debt restructuring), па чак и испад из система евра, морају се поставити питања о томе зашто су занемаривани сигнали упозорења да слабије земље еврозоне нагомилавају неиздржива дуговања. У техничким извештајима током двеју прошлих година – што је било много пре недавних контроверзи о буџетским дефицитима Грчке – Европска комисија је изразила забринутост због брзог пораста краткорочних спољних дуговања Грчке и Португала, изазваних огромним дефицитима у текућим билансима. Па ипак, нашироко раструбљен и углавном хвалисав извештај Европске комисије о првој деценији евра, из маја 2008, од својих 328 страна, посветио је једва три пасуса унеравнотеженостима у текућим билансима.

Овај немачки последични удар (German backlash) је Жан-Клод Тришеа (Jean-Claude Trichet), председника Европске Централне Банке (ЕЦБ) затекао неспремног. Када се по први пут, 2004-2005, појавила критика грчког финансијског стања, господин Трише је изјавио да „морамо извући поуку из прошлог искуства“, како бисмо спречили његово понављање. Чињеница да то није успело, штети лику и репутацији ЕЦБ.

Неадекватна дискусија о проблемима еврозоне је била нарочито болна у односу на то да ли монетарна унија подразумева и политичку унију. Како Бундесбанка, тако и ранији немачки канцелар Хелмут Кол 1991, изнели су да ће ЕМУ, без политичке уније, на крају крајева доживети неуспех. У годинама које су уследиле, водеће личности Немачке ублажиле су своја гледишта. Отмар Исинг (Otmar Issing), ранији главни економ, прво, Бундесбанке, а затим ЕЦБ-а, казао је 2006. да монетарна унија „може функционисати и преживети...... без комплетно развијене политичке уније“. Данас, међутим, господин Исинг тврди: „Током деведесетих година, многи економисти, а и ја са њима, упозоравали су да се – оснивајући монетарну унију без успостављања политичке уније – уствари коњ упреже иза кола.“

Водеће личности Немачке никада нису јасно ставиле до знања да би велики дефицити у земљама као што је Грчка могли на крају крајева да наруше и немачке финансије. Немачка, која је земља са највише вишкова, неизбежно је постала и највећи даваоц кредита тешко задуженим периферним државама еврозоне. Како је Исинг 1999. казао, циљ оне клаузуле о невађењу из буле је био да се спрече „негативни спољни ефекти лошег понашања унутар једне државе“ – како се они не би проширили и на остале. Па ипак, немачке пореске платише ће морати да плате за Грчку: директно, кроз хитне државне зајмове; индиректно, кроз помоћ немачким банкама које ће бити погођене реструктурисањем дуговања Грчке, а потпуно могуће, чак и овако и онако. Ово је једна од многих скупо плаћених чињеница о монетарној унији, које сада искачу на површину – и изазивају опште незадовољство.

Аутор је виши саветник лондонке фирме за инвестиционе савете Soditic-CBIPLLP, председник лондонске консултантске куће за менеџмент SCCOInternational, и аутор књиге “Евро – политика нове глобалне монете“ (TheEuro – ThePoliticsoftheNewGlobalCurrency)

(Превод са енглеског: Василије Клефтакис)