Novi „Put svile'', ili projekat „Pojas i put“ i porast globalne moći Kine (I)

Tokom 2013, kineski predsednik Si Đinping obznanio je projekat „Novog puta svile“ ili projekta „Pojas i put“[1]. Ideja projekta, u koji je do sada uključeno 76 zemalja sveta gde živi oko 4,5 milijardi ljudi, jeste da korišćenjem dva koridora, kopnenim i morskim, poveže Kinu sa azijskim susedima, Okeanijom, Afrikom, Bliskim istokom i Evropom. Svet menja svoje lice time što Azija zauzima sve važnije mesto u njemu. Nosilac ovog preoblikovanja sveta je Kina. Projekat „Pojas i put“ u planu ima više od hiljadu projekata ukupne vrednosti između 4 i 8 hiljada milijardi dolara. Procene Azijske razvojne banke predviđaju da će se do 2050. prihod po glavi stanovnika u Aziji ušestostručiti prema paritetu kupovne moći, te će tako, prema sadašnjim merilima, Azija dobiti još tri milijarde bogataša. Kada poveća svoj udeo u globalnom BDP, na oko 51 odsto, „Azija će ponovo zauzeti dominantan ekonomski položaj koji je imala pre oko 250 godina, u vremenu pre industrijske revolucije. Neki ovu mogućnost nazivaju 'azijskim vekom'“[2]. Prema drugom izveštaju, Kina je već pretekla SAD po kriterijumu pariteta kupovne moći, dok će udeo Kine u ukupnom svetskom BDP (po paritetu kupovne moći)[3] porasti do maksimalnih 20 odsto oko 2030, da bi opao do oko 19,5 odsto 2050. Bez obzira na taj pad, zaključnu godinu prve polovine 21. veka Kina će dočekati ispred SAD, EU i Indije[4].

 Svet menja svoje lice time što Azija zauzima sve važnije mesto u njemu. Nosilac ovog preoblikovanja sveta je Kina. Projekat „Pojas i put“ u planu ima više od hiljadu projekata ukupne vrednosti između 4 i 8 hiljada milijardi dolara

Kineski predsednik objavio je početak realizacije ovog plana 2013. godine. Od tada, mnogi projekti u okviru njega su realizovani, a mnogi nisu ni započeti. Projekat je i kontroverzan i, ne od Kine, ispolitizovan. Da li je tačno da ovaj zadatak nailazi na probleme geostrateške prirode, daleko više nego ekonomske? Dihotomija između komunističke diktature i slobodnog sveta još uvek je u svežem sećanju. Kina je, politički, jednopartijska, komunistička, država što, sasvim moguće, izaziva averziju političara na Zapadu. Postavlja se pitanje motiva koji, navodno, nisu samo ekonomski. Kina želi da zagospodari svetom maskirajući svoje političke ambicije ekonomijom. Ovaj tekst je pokušaj da ispitam u kojoj meri Pojas i put uspeva da doprinese rastu Kine, a koliko rastu zemalja kroz koji prolazi i, bitnije, po kojoj ceni. Jedno od važnih pitanja jeste da li se ovim projektom podriva suverenost zemalja njime obuhvaćenih. Da li je smanjeno siromaštvo? Da li se kineska meka moć povećava, što, primera radi, znači - Koliko je Konfučijevih instituta otvoreno u svetu od 2013. i gde? Koliko je polaznika kurseva mandarinskog? Koliko studenata iz inostranstva pohađa kurseve univerziteta u Kini? Kakvi su programi usavršavanja za stručnjake na univerzitetima u Kini?

PiP u određenoj meri podseća na antički Put svile. Antički put svile je naziv za mrežu karavanskih puteva čiji je glavni cilj bio povezivanje sredozemlja sa istočnom Azijom. Kako na Zapadu, tako i u Japanu i Kini, ovaj termin jednostavno označava trgovačku saradnju Istoka i Zapada. Nastao je 135. godine p.n.e. u vremenu dinastije Han i bio je aktuelan do 1453. Njime su bili prevoženi mnogi proizvodi, pre svega svila. Naziv Put svile prvi put je upotrebio nemački geograf Ferdinand fon Rihthofen 1877.

Pretpostavke istraživanja su:

1) Projekat Pojas i put (dalje u hipotezama: Projekat) dovešće do bitne preraspodele u globalnoj podeli moći, odnosno doći će do značajnog povećanja meke moći Kine.

2) Projekat promoviše principe slobodne trgovine.

3) Projekat je rezultat unutrašnje neophodnosti Kine.

4) Projekat dugoročno podriva nacionalnu stabilnost i autonomiju država njime obuhvaćenih.

5) Projekat je doprineo smanjenju siromaštva u zemljama koje obuhvata.

6) Projekat nailazi mahom na probleme geostrateške, a ne ekonomske prirode.

Projekat prolazi kroz 76 zemalja sveta. Kroz njih, Kina gradi mreže železnica, puteva, auto-puteva itd. Procena je da će investicije Kine u ovaj projekat u narednih 7 godina dostići 1,3 hiljade milijardi dolara 

Dakle, projekat prolazi kroz 76 zemalja sveta. Kroz njih, Kina gradi mreže železnica, puteva, auto-puteva itd. Procena je da će investicije Kine u ovaj projekat u narednih 7 godina dostići 1,3 hiljade milijardi dolara. Interesantno je reći da kako SAD istupaju iz članstva određenih organizacija ili iz sporazuma davno potpisanih, Kina zauzima to mesto i dominira u sve većoj meri. SAD su izašle iz Pariskog sporazuma o klimi, Trans-Pacifičkog partnerstva, Uneska, Iranskog nukleranog sporazuma, Saveta za ljudska prava UN[5], a od skoro i Svetske zdravstvene organizacije osuđujući ovo telo da je postalo marioneta zvaničnog Pekinga. Ovo omogućava Kini da nesmetano zauzme napuštene pozicije. Kina sad predvodi četiri od 15 specijalizovanih agencija UN[6], a Peking je drugi po veličini donator UN (prve su još uvek SAD). Povlačenje SAD iz Pariskog sporazuma dovelo je već do snažnog partnerstva Kine i EU koje se su obavezale da će doprinositi ukupnom budžetu Sporazuma čak i izvan zacrtanih granica. S obzirom na vrlo duboke kineske džepove, izlazak SAD (to je jedina zemlja na svetu koja se iz ovog Sporazuma povukla) ustupiće bez daljeg mesto drugoj najvećoj ekonomiji sveta. Kina je daleko najveće tržište sveta kada se radi o obnovljivim izvorima energije. Ona ih koristi (solarni paneli, vetrenjače) u većoj meri nego EU, SAD, Japan, Koreja, Kanada i Brazil zajedno. Ukupni solarni kapacitet Kine je 185,5 gigavata, a na drugom mestu su SAD sa svega oko 70 gigavata[7]. Izlazak SAD liči na povlačenje pod izgovorom, pre nego sa bitnim razlogom. Čak je i Rusija izrazila žaljenje zbog ovog poteza, strahujući da napuštanjem ovog dogovora od strane prve ekonomije sveta ne možemo se nadati globalnom klimatskom razumevanju.

Kina je daleko najveće tržište sveta kada se radi o obnovljivim izvorima energije. Ona ih koristi (solarni paneli, vetrenjače) u većoj meri nego EU, SAD, Japan, Koreja, Kanada i Brazil zajedno. 

Kako možemo videti, globalno se može naslutiti promena moći. U stvari, ona se već događa. Da li će izbor Bajdena zaustaviti ovaj trend agonije američke administracije (ne pamtim kada je administracija jednog američkog predsednika izgledala ovoliko nemoćno) ili će smena Trampa zaustaviti trend koji vodi potpunoj kineskoj dominaciji ostaje da vidimo.

Meka moć je akademski pojam koji je razvio američki politikolog DŽozef Naj. Prema DŽozefu Naju, meka moć se zasniva na tri osnovna resursa[8]:

 -Kulturi države

 -Političkim vrednostima

 -Spoljnjoj politici

Pored osnovnih resursa meke moći, javljaju se sporedni resursi ali isto veoma značajni, kao što su ekonomski resursi. Kulturna privlačnost Zapada, posebno SAD, izrazito je prihvaćena širom sveta. Američki filmovi, serije, književnost, muzika, ukusna hrana (koliko god bila pogubna za organizam), umetnost, „način života“ utiču na milijarde ljudi, posebno na omladinu država širom sveta.

Meku moć predstavlja i rasprostranjenost jezika. Najuspešniji proizvod Engleza je engleski jezik. U čak 55 suverenih zemalja i u 27 zavisnih entiteta engleski jezik je zvanični. Mandarinski jezik, sa druge strane, sve je popularniji u Africi, gde Put svile ima ili će imati značajnu ulogu i gde su već ostvarene veće investicije. Primera radi, do juna 2019. Kina je osnovala 59 Konfučijevih instituta na afričkom kontinentu, kao i 41 učionicu u 44 afričke zemlje[9]. Konfučijev institut u Najrobiju je u poslednjih 14 godina učio više od 15 hiljada učenika, a iskušavanju kineske kulture više od 80 hiljada učenika. Kenijska vlada odlučila je da od ove godine da učenici četvrtog i starijih razreda kao obavezan kurs počinju savladavanje kineskog jezika[10]. Dakle, sa masovnim infrastrukturnim projektima, o kojima će kasnije biti više reči, popularišu se aspekti kineske kulture poput jezika, hrane, obreda, učenja, pa i sekularnog duhovnog učenja poput konfučijanizma[11].

Ugovor o slobodnoj trgovini predstavlja sporazum dve ili više zemalja o smanjenju prepreka za uvoz i izvoz između njih. Pod ugovorom o slobodnoj trgovini proizvodi i usluge mogu biti kupljeni i prodavani preko međunarodnih granica uz veoma niske carine i druge prepreke koje bi ometale njihov protok. Slobodna trgovina predstavlja suprotnost protekcionizmu. Ovaj vid trgovine objašnjen je u kapitalnom delu Dejvida Rikarda O principima političke ekonomije i oporezivanju iz 1817. godine. Jedan od principa slobodne trgovine je reciprocitet. Kina zna da je dovoljno moćna da izdrži bilo kakav reciprocitet, jer ima i više nego dovoljno svojih proizvoda da u svakoj trgovini, pa i sa trenutno najjačom ekonomijom sveta, ima visok suficit. SAD su postale, sa druge strane, supersila zahvaljujući ne slobodnoj trgovini već protekcionizmu. Prvi veliki zakon koji je američki Kongres usvojio bio je onaj o carinama 1789. Već nekoliko nedelja kasnije DŽordž Vašington potpisao je ukaz o nametanju visokih carina na sav uvoz. Američka pomorska industrija je počela da se naglo oporavlja. Aleksandar Hamilton je 1791. godine pisao da „nezavisnost, prosperitet i budućnost zemlje i naroda leže u prosperitetu proizvođača“ i da bi „svaka država morala da unutar sebe poseduje sve ključne elemente nacionalnog snabdevanja. Ovo podrazumeva sredstva za život, stanovanje, oblačenje i odbranu“. Već tokom 1812. Britanci su izgubili američko tržište. Dakle, princip slobodne trgovine može postojati između zemalja koje su iole sličnih ekonomskih mogućnosti. Svi drugi odnosi predstavljaju zakon jačeg. Naravno da će jači promovisati princip koji njemu ide u prilog.

Ekonomista Miodrag Zec daje primer: „Kada se Britanija uzme, eliminisala je Španiju i Holandiju iz mora 400 godina, jer je imala tzv 'Akt plovidbe', gde nijedan brod ne bi mogao da uđe u britansku luku ako nije bio britanski, ako posada nije bila britanska itd. Kada su napravili najbolju mornaricu na svetu, tada su rekli da su sve luke sada slobodne. Zatim dolazi Amerika, koja je oteta iz Britanije. Postoji strašno zgodan istorijski primer kada je došlo do sastanka američkog ministra finansija Aleksandra Hamiltona i Engleza o slobodnoj trgovini gde on govori da ne želi slobodnu trgovinu i da želi upravo suprotno, jer taj model ga dovodi do specijalizacije za uzgoj stoke i lov na dabrove. a Engleze za tekstil. Kroz carine je Amerika snažno pojačala svoju industriju, pa je Hamilton na kraju na novčanici od 10 dolara. Jedina osoba koja nije bila predsednik, a da je njegov lik na novčanici“[12] [13].

Jedna od zemalja koja je mogla da priušti odbijanje sporazuma o slobodnoj trogovini sa Kinom je Indija. Ova zemlja je 2019. odbila da potpiše Pakt o slobodnoj trgovini jer je bila zabrinuta zbog mogućnosti snažnog uvoza kineskih proizvoda na svoje tržište što bi domaće proizvođače ostavilo van posla

Jedna zemlja se ne može napraviti spolja, već samo iznutra. Srbija je takođe potpisala sličan sporazum sa EU još 2008 koji je deo Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. I on je podjednako poguban za manjeg igrača, odnosno za nas, jer mi svoje kapacitete nismo podigli da bismo mogli parirati.

Jedna od zemalja koja je mogla da priušti odbijanje sporazuma o slobodnoj trogovini sa Kinom je Indija. Ova zemlja je 2019. odbila da potpiše Pakt o slobodnoj trgovini jer je bila zabrinuta zbog mogućnosti snažnog uvoza kineskih proizvoda na svoje tržište što bi domaće proizvođače ostavilo van posla. Indija je zahtevala od Kine da omogući uvoz jeftinih lekova indijske farmaceutske industrije, ali su to kineski farmaceutski gigatni odbili[14].

Znači, princip slobodne trgovine se podupire sve dok odgovara jednoj, jačoj, strani. Tako je gotovo univerzalno.

Kina tvrdi da je projekat Pojas i Put pokušaj unapređenja međunarodne saradnje i podsticanja globalizacije. Međutim, osnovano je verovati da ovaj Projekat ima više ciljeva. Prvo, razvoj Kine je na raskršću. Neki analitičari tvrde da je PiP alat za promociju nacionalnog ekonomskog razvoja podsticanjem izvoza, unapređenjem pristupa prirodnim resursima i pružanjem podrške važnim domaćim industrijama. Takođe i kao vladin napor da se oslobodi prevelikog kapaciteta u kineskoj industriji kapitalnih dobara, posebno u građevinarstvu orijentisanim industrijskim sektorima. Motivacija može biti stagnirajući izvoz i smanjivanja rasta BDP-a. Dok je rast istog u proseku između 2000. i 2011. bio nešto iznad 10%, period između 2012. i 2016. pokazuje prosečni rast od „samo“ 7,3 odsto. Zbog daljeg usporavanja rasta, traže se nova tržišta kako bi se podstakao izvoz[15].

Tokom ove godine, zvanični Peking predstavio je plan „Zapadni razvoj“ gde je ambiciozno predstavljen cilj: Da do 2035. godine istočni i zapadni delovi Kine budu podjednako razvijeni kada se radi o infrastrukturi i životnom standardu ljudi

Drugo, kineska unutrašnjost i zapadne provincije zaostaju u razvoju. Treba pomenuti provinciju Sinđijang, gde se Kina suočavala sa nemirima, terorizmom i etničkim sukobima, dok je situacija sada relativno stabilna. Kina veruje da će ekonomski prosperitet regiona doprineti miru u provinciji, gde se etnički Ujguri žale na društvenu, političku i ekonomsku uskraćenost. Sada, Kina želi ubrzati razvoj zapadnog regiona. Projekat Pojas i Put će verovatno podstaći privredne aktivnosti u zapadnom regionu jer će putem kopnenih i morskih puteva povezati kinesku provinciju Sinđijang sa energetski bogatom centralnom Azijom i Bliskim istokom. Stoga kinesko rukovodstvo veruje da je Projekat podjednako važan i za ekonomski razvoj Kine i socijalni mir. Tokom ove godine, zvanični Peking predstavio je plan „Zapadni razvoj“ gde je ambiciozno predstavljen cilj: Da do 2035. godine istočni i zapadni delovi Kine budu podjednako razvijeni kada se radi o infrastrukturi i životnom standardu ljudi![16]

Treće, Kina se fokusira na izgradnju simetričnih odnosa sa svojim susedima. Problemi u Južnom kineskom moru ugrožavaju kineske interese. Kina načelno želi da od svojih suseda napravi prijatelje, a ne neprijatelje, jer je okružena složenim geografskim područjem i velikim nacijama sa raznovrsnom istorijom, kulturom, ekonomijom, političkim i bezbednosnim situacijama. Stoga se Kina nada da će izgraditi „prosperitetno susedstvo“ kroz PiP.

Četvrto, nakon postizanja održivog ekonomskog rasta, Kina traži svoju ulogu u globalnoj ekonomiji i nada se razvoju novog međunarodnog kooperativnog sistema za globalno upravljanje. PiP je strateški put Kine ka ispunjenju „kineskog sna“ o većoj ulozi Kine u globalnom upravljanju. Internacionalizacija juana je jedan od ciljeva na tom putu, odnosno istiskivanje dolara kao nesporno dominantne svetske valute. Ipak, najoptimističniji scenariji ne daju juanu prevelike šanse, jer po njima juan će činiti svega 4,5 odsto ukupnih svetskih globalnih rezervi do 2025, što je na nivou koji sada drži japanski jen[17].

Peto, Kina je prvi i četvrti najveći uvoznik sirove nafte i prirodnog gasa u svetu. Potrebno je nesmetano snabdevanje energijom da bi se održao domaći ekonomski rast bez presedana. Kina nastoji da učvrsti svoju energetsku bezbednost smanjenjem svoje zavisnosti od Malajskog moreuza, koji je podložan blokadi Sjedinjenih Država. Stoga razvija alternativni energetski koridor kroz PiP kako bi poboljšao svoj siguran pristup vitalnim energetskim resursima[18].

Kina svoje industrije zagađenja premešta u manje razvijene zemlje. Na primer, Kina je preselila svoju proizvodnju cementa u Tadžikistan čijoj vladi nedostaje transparentnost u ispunjavanju međunarodnih standarda za zaštitu životne sredine. U Srbiji, u Zrenjaninu, drugi primer, gradi se fabrika guma bez obavljene studije o uticaju rada fabrike na životnu okolinu

Šesto, kineski koridori za ekonomski razvoj i njihov uticaj na globalno okruženje verovatno će objasniti njen put ka održivom razvoju regiona. Kineski ekonomski rast bez presedana u poslednje dve decenije pokrenuo je ozbiljna pitanja zaštite životne sredine za Kinu i ostatak sveta. Poslednjih godina Peking je postao svetski poznat po zagađivanju životne sredine. Stoga, Kina svoju industriju zasnovanu na uglju prebacuje na održivija goriva (npr. Prirodni gas) kako bi smanjila emisiju ugljen dioksida i poboljšala svoj kvalitet životne sredine. Pored toga, Kina takođe ima za cilj da svoju proizvodnu industriju sa velikim zagađivanjem i energetski intenzivnim zagađenjem prenese na konkurentnija i relativno niža cena tržišta rada u zemljama PiP. Tako, Kina svoje industrije zagađenja premešta u manje razvijene zemlje. Na primer, Kina je preselila svoju proizvodnju cementa u Tadžikistan čijoj vladi nedostaje transparentnost u ispunjavanju međunarodnih standarda za zaštitu životne sredine[19]. U Srbiji, u Zrenjaninu, drugi primer, gradi se fabrika guma bez obavljene studije o uticaju rada fabrike na životnu okolinu.

U samoj Kini, stvari se pomeraju na bolje. Premijer Li Keićiang je četvrtog marta 2014. objavio „Rat zagađenju“ i kako vreme prolazi, čini se da isti dobija[20]. Kako se izveštava, Kina će postići planirane ciljeve intenziteta ugljenika 2020. godine utvrđene Pariskim klimatskim sporazumom, pre nego što je planirano jer se emisija ugljen dioksida po jedinici ekonomskog rasta smanjila na 46% u 2017. godini, u poređenju s njenim prvobitnim intenzitetom ugljenika 2005. godine. Prema analizi Azijske razvojne banke i pekinškog univerziteta Đinghua, u 2013. sedam od deset najzagađenijih gradova u svetu su u Kini. Oktobra 2018. izašla je studija istraživača sa Kineskog univerziteta u Hongkongu, gde se navodi da zagađenje izaziva oko milion preranih smrti godišnje, te uništenje 20 miliona tona pšenice, pirinča, kukuruza i soje i da kinesku ekonomiju košta oko 40 milijardi dolara[21]. Najvidljiviji rezultat opštenarodne borbe protiv zagađenja proglašene 2014. postignut je u Pekingu. Tokom 2017, zagađenje je bilo za 54 odsto niže nego 2016[22]. Najzagađenije provincije i gradovi, poput Baodinga, smanjili su zagađenje za trećinu. Ukoliko zemlja bude nastavila ovu borbu, korist će biti nemerljiva, a šteta po privredni rast minimalna ili nepostojeća.

Kina je razvila velike diplomatske i ekonomske strategije u obliku PiP-a ne samo da bi održala svoj domaći ekonomski rast već i da bi poboljšala svoj politički i ekonomski položaj u globalnom sistemu upravljanja neutrališući američku dominaciju nad globalnom ekonomijom

Sedmo, Kina je razvila velike diplomatske i ekonomske strategije u obliku PiP-a ne samo da bi održala svoj domaći ekonomski rast već i da bi poboljšala svoj politički i ekonomski položaj u globalnom sistemu upravljanja neutrališući američku dominaciju nad globalnom ekonomijom. Međutim, kineska spoljna politika zasniva se na mirnoj saradnji i nikada nije pokazala imperijalistički stav prema bilo kojoj nacionalnoj državi. Može se reći da je to deo istorijskog pristupa: Kineski zid je podignut da bi sprečio varvare sa severa da upadnu u Kinu, ne da bi ih Kina pokorila. Njen ekonomski rast je načelno zasnovan i na uzajamnoj koristi. Pa ipak, bez obzira na zvaničnu politiku, Kina mekom moći, bez upotrebe vojske, uspeva ono što su kolonizatori silom postigli u ranijim periodima ljudske istorije. O tome će više reči biti kasnije.

Konačno, Kina pokušava obnoviti globalnu geopolitiku kroz PiP i vratiti Evroaziju u njen istorijski i značajan položaj centra ljudske civilizacije[23]. Dve velike civilizacije Istoka i Zapada bile su povezane jedna s drugom do uspona Osmanskog carstva koje je preseklo drevni Put svile. Taj razvoj događaja je gurnuo Evropu ka moru i kolonizaciji. Azijske zemlje postale su konzervativne. Nekadašnji partneri sa Zapada vršili su strahovito nasilje nad Kinom, na primer kroz opijumske ratove u 19. veku. Pitanje je koliko će Bregzit i antiglobalizacijski diskurs koji se sve češće čuje u svetu omesti ovu strategiju. 

(Kraj prvog dela)

Autor je sociolog