Нуклеарни Иран – не славе сви споразум

Споразум са Ираном је чињеница. Исламска република прихвата да ограничи свој нуклеарни програм у замену за окончање режима економских санкција. То је резултат врло дугих преговора (који су се завршили са две недеље закашњења), који су се одржавали у Бечу, између Ирана и међународне контакт групе, коју чине САД, Велика Британија, Француска, Русија, Кина и Немачка. Дан који је од медија брзо дефинисан као историјски, представља победу за Федерику Могерини, која је учествовала у својству високог представника за европску спољну политику и безбедност, и успех за Џона Керија који је јако желео споразум. Споразум је поздрављен као један корак напред и од самог Ирана (после 12 година ,,свет је коначно признао легитимитет нашег атомског програма“ изјавио је председник Хасан Рохани) и био је и прва прилика за успешну дипломатску сарадњу између САД и Русије, после две године захлађења. Празник је за многе, али не за све. Најзабринутији су Израел и Саудијска Арабија. Последице овог споразума су једна непознаница.

Шта предвиђа текст, прецизно, још се не зна. Званична верзија тек треба да буде објављена. Далеко од тога да буде један коначан споразум о иранском нуклеарном програму, пре се ради о етапи у преговарачком процесу. Предвиђа, од стране Ирана, прихватање инспектора УН, који ће на лицу места да утврђују природу иранског нуклеарног програма, да би се схватило да ли је заиста само цивилни (како изјављује Техеран), или тежи ка конструисању атомског оружја. Моћи ће да приступе такође и месту где се врше војна испитивања у Паркину, до сада потпуно затвореном за спољни свет, као и да интервјуишу иранске нуклеарне научнике. Ако би се утврдило да се не поштују клаузуле споразума, економске санкције према Ирану биће обновљене у периоду од 65 дана, од датума пријаве.

Остају војне санкције, осам година оне које се тичу ракета, и пет година за друга наоружања. Што се тиче клаузула око нуклеарног програма, по ономе што знамо из наговештаја и изјава Барака Обаме, Иран мора да уклони две трећине центрифуга за прераду урана (прерадом, односно обогаћивањем, уран постаје користан фисиони материјал за производњу нуклеарног оружја), да уништи 98% већ обогаћеног урана, и преобрази постројење у Араку, уз помоћ Кине, како би се елиминисала свака сумња да може да произведе плутонијум, који је такође користан за производњу нуклеарног оружја. Амерички председник је изјавио да је посебно задовољан јер овакви услови споразума ,,запречавају сваки пут који води ка конструисању нуклеарног оружја“.

Оно што се променило јесте пре свега амерички став. Иран се увек држао својих кључних тачака – ,,право на атоме“, наставак програма упркос санкцијама, одбијање једног превише ригидног режима инспекција. Обамина Америка је постепено мењала држање, од оштре конфронтације са бившим председником Ахмадинеџадом, до тренутног одмрзавања са његовом наследником Хасаном Роханијем. Ако су раније Сједињене Државе разматрале чак и војну опцију, од Обаме па надаље, она је искључена. Ако је раније, у преговорима, Вашингтон тражио окончање програма обогаћивања урана, сада се ограничио на то да тражи његову редукцију. Ако је раније захтевао рушење сумњивих постројења, сада тражи њихову реконверзију. Умерени тонови последњег иранског председника део су објашњења. Али то није све. Променила се и географија Блиског истока у својој целокупности.

Уз подељени Ирак, фактички, на три државе, од којих је једна исламски калифат, САД су се сложиле да Иран брани југ, укључујући и престоницу Багдад. Још пре једне године, откад се појавио калифат на сцени, такође у Сирији, обарање режима Башара ел Асада (савезника Техерана) више није приоритетно за САД – са њиховог гледишта, сада је већ боље да се на дужи рок одржава једна равнотежа између снага на терену, са Асадом који обуздава Исламску државу и обрнуто, док се огромна галаксија побуњеника Сиријске ослободилачке армије реорганизује, ипак без снаге да добије рат. На крају, ако САД наставе сукоб са Русијом, биће потребан пријатељски Иран. Било због своје позиције, на прелазу између Залива и Централне Азије, било јер је савезник Москве у Заливу. Америчка дипломатија настоји, дакле, да учини својим пријатељима савезнике Путина – то је виђено са Кубом током протеклих месеци, томе се сада присуствује такође са Ираном.

Унутар промене курса Беле куће налазе се такође идеолошки мотиви, лако препознатљиви – Обама је увек следио трагове Картера, председника који је оставио Резу Пахлавија (последњег шаха Персије) да буде оборен у Хомеиниевој револуцији. Амерички демократе увек су сањале о Ирану који ће бити лаички, прогресиван и демократски, препознајући у некадашњем режиму Мосадека (обореног пучем 1953. године, након што је национализовао англо-иранску компанију) онај прави Иран који треба поново оживети. Помало због њиховог антиколонијалног идеала, помало јер су сматрали да је то права тежња иранског народа, амерички прогресисти су увек маштали, не изричито, о једном новом Мосадеку за Иран. И увек су осећали слабо прикривену кривицу због недостатка демократије у држави. До сада нису никако налазили лаичког, прогресистичког и демократског лидера у Ирану – Картер се заваравао око револуције из 1979. све док исламистички студенти нису узели као таоце целокупан амерички дипломатски корпус.

Заваравали су се са председником реформатором Хатамијем, све док се није открио његов тајни нуклеарни програм. И сви, од Хомеинија наовамо, увек су ригидно примењивали курански закон унутар Ирана, учинивши да нестане сваки траг секуларизма, прогресизма, демократије и либерализма. Рохани је поново изазвао снове код демократске администрације. Али вероватно да се Бела кућа нада да види појаву једног Ирана који није никад постојао и неће постојати, јер никада нису водили рачуна о дубоко религиозној и секташкој природи режима ајатолаха.

Тачно како Исламска држава верује у финални сукоб који предстоји, тако ирански врх има своју теорију последњих дана и финалног сукоба између сила добра и неверника, имајући у виду повратак дванаестог имама који је, према шиитској традицији, скривен у свету, све до краја времена. Не може се схватити исламска револуција Хомеинија ако се нема на уму овај сценарио – то је револуција извршена имајући у виду апокалипсу. Поредак се строго одржава под исламским законом зарад припреме за њу. Када се ово каже, то не значи да Иран жели да се снабде са атомским оружјем како би изазвао апокалипсу.

Међутим, јасно је да ирански режим расуђује у оквиру параметара који су потпуно различити од оних западних, и да заиста не намерава да отвори своју унутрашњост демократији, нити неверничким силама у иностранству. Вероватније је да перципира споразум са ,,великом Сатаном“ само као средство да би се постигли други циљеви. То Америка, пре свега ова америчка администрација, изгледа, не схвата или потцењује. Напротив, Саудијска Арабија то не потцењује, јер се боји шиитске револуције на свом тлу, и Израел, ,,мала Сатана“, који страхује од уништења.

Највидљивије противљење долази од владе Бењамина Нетањахуа у Израелу. Не само да сматра да је режим контроле сувише благ (инспекције нису прихваћене аутоматски), већ се и противи идеји да се укину економске санкције које су наметнуте Ирану. Деблокада замрзнутих фондова у иностранству и уклањање сваке баријере иранском енергетском сектору омогућавају Техерану да има више средстава на располагању да финансира милиције и терористичке групе у иностранству. Уосталом, то већ чини – Хезболах, Хамас (који је ипак сунитски), шиитске милиције у Ираку, Хути у Јемену – сви су субвенционисани, наоружани и у неким случајевима директно руковођени од режима ајатолаха. И све су то групе које су изричито непријатељске било према Израелу, било према САД; све су одговорне за терористичке акте, такође и у Европи, како је виђено у атентату у Бургасу (Бугарска) заслугом Хезболаха у лето 2012.

Непосредни, конкретни ризик, није толико нуклеарни Иран, колико тероризам. Што се тиче атомског наоружања, сама перспектива да га Иран стекне може да изазове неред у већ крхком блискоисточном еквилибријуму. Саудијска Арабија, супротно од Израела, не показује јавно забринутост, али би могла да дође до драстичнијег закључка – већ је ставила до знања о својој намери да купи нуклеарно оружје од Пакистана. Не осећа се само саудијска монархија угроженом у Заливу – сад већ такође и Јемен где делују Хути. Два важна савезника САД у региону, Израел и Саудијска Арабија, све у свему, прави су губитници овог споразума, чијих се последица боје, и могли би брзо да изгубе поверење у Вашингтон.

Превео са италијанског: Небојша Вуковић

Извор:

http://www.lanuovabq.it/it/articoli-iran-nucleare-

non-tutti-festeggiano-laccordo-13263.htm