Рат против хришћанства

,,Покрећу један рат против хришћана, свуда по свету, како у Либији, тако и против Ватикана, и морамо да пронађемо заједнички интерес у борби против ових фанатика, али то треба урадити сада, пре него што постану превише моћни“. Тако говори Номан Бенотман, Либијац, бивши џихадиста, и тренутно председник Quilliam Foundation, једне британске асоцијације која проучава и супротставља се процесу радикализације исламског света.

Сусрели смо га на округлом столу ,,Либија и будућност безбедности на Медитерану“ који је одржан у Риму у организацији италијанског Атлантског комитета (у сарадњи са Abtah и Mediterraean-Golf Forum). Либија је сигурно приоритетна тема спољне политике Италије, посебно када су прекомерно нарасла искрцавања илегалних имиграната. Међу представницима нашег света политике, били су позвани да говоре на округлом столу  у Риму, подсекретар за спољне послове Бенедето дела Ведова и народни посланик Ћикито (испред одбора за спољне послове парламента), као и многи арапски гости међу којима су били бивши посредник УН-а у Либији Абдул Илах Хатиб, Мохамед Дахлан, један од најпознатијих лидера Ал Фатаха, Мохамед ел Ораби египатски министар и бивши министар спољних послова. Номан Бенотман, са својом прошлошћу, дао је један пресек, посебно искрен и борбен у његовом интервјууу. Он је једини који је гледао изнутра како се родило и нарастало насиље нових тоталитариста.

Педесетогодишњи Либијац, противник Гадафија, још од раног детињства политички емигрант, почео је своју ,,каријеру“ у Авганистану, где се борио против Совјета. После дугог периода у Групи исламске борбе – наоружаном покрету опозиције либијском диктатору, променио је свој живот након 11. 9. 2001. године. На конференцији Атлантског комитета, више пута је нагласио разлику између старог и новог терористичког поколења. Нова генерација, пре свега, нема територију, нема политичке циљеве, и не познаје границе. ,,Крене наређење из Вазиристана (Јужног Пакистана) и једна особа буде преклана у Паризу“, каже нам као један пример. Али, пре свега, променили су се циљеви – не постоји стратегија усмерена да постигне политичке резултате, већ једна ратна, окренута ка томе да убија хришћане и западњаке.

У питању је рат који се наставља, без компромиса, све до истребљења. Када се говори о рату против хришћана, не морамо размишљати о појединачним циљевима. ,,Проблем овог новог конфликта јесте тај да је било који хришћанин и ма који хришћански симбол потенцијална мета. И то је један религијски рат. То исто вреди и за Арапе; довољно је погледати како су окрутно заклани египатски Копти, или Африканци, попут етиопских хришћана. Оба видео снимка, у оба случаја, завршавају се са одлуком – освојићемо Рим. А зашто Рим? Због Ватикана, због хришћанства, не због других мотива“.

У Италији, о Либији се говори пре свега када се мисли на илегалну имиграцију. Постоји ли ризик терористичке инфилтрације у илегалну имиграцију? Неки кажу да, али обавештајни експерти одговарају увек са ,,не“ јер ако би баш морали да дођу, терористи не би ризиковали да доживе бродолом на Медитерану. Бенотман напротив каже, да је убеђен да је ова инфилтрација већ почела. ,,Искрено, чврсто верујем да ваше обавештајне службе имају сазнања о особама које управљају превозом илегалних имиграната из Либије. Веома је лако да се терористи убаце међу имигранте баш зато јер део Либије од којег испловљавају илегалци, контролишу терористичке милиције и јер је то за њих један извор самофинансирања“.

Најпреча ствар коју треба урадити јесте да се ,,прекине са признавањем џихадистичких милиција, као што су Муслиманска браћа, и да се пружи пуна подршка легитимној и изабраној влади без икакве задршке и двосмислености“. Један од њихових могућих потеза могла би бити блокада извоза либијске нафте и разарање нафтних поља, како се већ могло видети у сликама пропаганде "Исламске државе". Они се припремају да то ураде – каже Бенотман – сада још нису спремни и у областима попут Дерне (источна Либија), сусрећу се са прејаким препрекама, као што су милиције Ал Каиде, њихових ривала. И такође са локалним становништвом, локалним националистима, и месним племенима која се не потчињавају њиховој вољи“.

Са Бенотманове тачке гледишта, реално је немогуће правити разлику између Муслиманске браће, џихадиста Ал Каиде и Исламске државе. ,,Имају исту идеологију и исте методе. Погледајте шта ради Хамас у Гази, на пример. Заборавите за моменат, конфликт са Израелом, што је сасвим друго питање. Ако погледамо како Хамас (сродан покрету Муслиманске браће) контролише територију Газе, и бори се против ривалских група, видећемо да баца људе са вишеспратница, јавно погубљује, вуче тела по улици, исто тако као Исламска држава на територијама које контролише. Сви теже успостављању исламске државе помоћу насиља. Била би грешка сматрати Муслиманску браћу за умерене,  јер су они родоначелници свих других радикалних група, имају историју обликовану политичким убиствима и тероризмом, и тек су однедавно били довољно интелигентни да постану партија и определе се за стратегију демократског освајања власти. Али сада ће њихово насиље потицати од државе, уместо од терористичке групе, где год освоје власт“.

Али који је однос између ислама и исламизма? ,,Ислам је религија као и толике друге, са милијарду и по верника. И ја сам сâм муслиман. Грешка коју пречесто чине Европљани јесте да бркају исламизам, идеологију Муслиманске браће, са целим исламом. И стога да обраћају пажњу на захтеве исламиста, верујући да задовољавају и поштују осетљивост муслимана. Али, идеологија је идеологија, она је вештачка, има један тек индиректан однос са религијом. Европа је састављена од земаља које су много либералне, свака има своја гарантована права, и свој простор, али не треба чинити грешку да се преговара са Муслиманском браћом и са другим радикалним исламским групама, верујући да оне представљају ислам.

Један пример отпора може бити бојкот догађаја у којима учествују представници тих тоталитарних група. Нико не забрањује њима да верују у оно што желе, али званични представници Италије, у најмању руку, као званични репрезенти једне демократске земље, не могу себи дозволити да се појављују уз бок њима, нити да их политички озакоњују“. Али, како разликовати исламистичку идеологију од исламске религије?

,,Исламистичка идеологија је један наоружани ислам, који хоће да наметне своју државу и промени свет. Може се упоредити, историјски, са лењинистичком варијантом марксизма. Овде имамо групе које су уверене да су авангарда ислама, да добијају наредбе директно од Бога и да мењају свет са оружјем, онако како су марксисти-лењинисти веровали да су авангарда пролетеријата. Али ово је један тоталитаризам још гори јер исламисти верују да имају Бога уз себе. Марксисти-лењинисти, барем, нису веровали у Бога, и у живот после смрти. Нови тоталитаристи су склони да се убију тек да изврше масакр, јер су убеђени да иду у рај.

Извор: http://www.lanuovabq.it/it/articoli-io-ex-mujaheddin-vi-spiego-

che-dalla-libiasta-partendo-la-guerra-contro-i-cristiani-12595.htm

Превео са италијанског Небојша Вуковић