О геополитичком фактору турских провокација

Спољнополитичке акције Русије на Блиском истоку веома су узнемириле Сједињене Државе. Ради се, између осталог, о реализацији свеобухватне операције војно-космичких снага Руске Федерације зарад уништења армије терориста коју су створили Американци, и у коју спадају Исламска држава, Џабхат ал Нусра и многе друге организације.

Већ сама по себи, база Хмејним, одакле узлеће руска авијација, јесте моћан фактор утицаја на Блиском истоку.

За садашња дејства руских оружаних снага спроводила се доста брижљива припрема.

Када је 2009. године Ирак започео продају својих налазишта нафте, Американцима, Енглезима и Турцима није успело да ирачку производњу нафте ставе под пуну контролу, док су Русија, Иран и Кина, успели да заузму значајан удео тржишта производње, транспорта и продаје ирачке угљоводоничне сировине.

Русија је 2012. године обезбедила подршку Ирана, Казахстана и Азербејџана и није дозволила Сједињеним Државама да на Каспијском језеру распореде велики војни контингент. Са појавом на Каспијском језеру целе борбене флотиле Руске Федерације, коју чине ракетни бродови наоружани ,,Калибрима” као што су „Дагестан“ „Услич“, „Свијажск“, и ,,Велики Устјуг“, нагло су појачане могућности алијансе „Москва – Техеран“ коју подупире потенцијал ОДКБ, што је са своје стране, довело до приближавања Ирака Русији и Ирану, и створило могућност да се успостави осовина „Москва – Техеран – Багдад – Дамаск“.

Штавише, ови напори довели су до обнављања логистичког ланца испоруке оружја из времена Другог светског рата (Русија – Каспијско језеро – Иран – Ирак – Сирија – база Тартус – Средоземно море). Управо тим путем у Сирију су допремљени комплекси С-400.

Ако овоме додамо чињеницу да је са враћањем Крима у Русију Црно море фактички постало унутрашње море Руске Федерације, која активно користи савезничке односе са Абхазијом, и такође узмемо у обзир стално присуство у Средоземном мору флоте коју чини од десет до петнаест бродова на челу са ракетном крстарицом, онда се може констатовати да је Москва поставила Вашингтону реалну препреку реализацији за Русију смртоносних планова претварања Блиског истока, укључујући инкубатор светског тероризма.

Црноморска флота, Каспијска флота и групација руских бродова код обале Сирије, заједно са армијама Ирана и Сирије, а такође и одредима Хезболаха, успели су умногоме да неутралишу акције проамеричке алијансе „Турска – Саудијска Арабија – Катар“.

Управо је због тога Турска, на челу са авантуристом Ердоганом и предузела провокацију – напад на руски бомбардер – као што је покушала и да уведе војску на територију Ирака да се тамо утврди.

На истом нивоу је и стварање „Исламске антитерористичке коалиције“ са учешћем Турске, и вођством куће ел Сауд.

Иза те коалиције отворено стоји Вашингтон.

Америка планира да рукама Турака распири читаву серију конфликата на граници са Русијом.

Један од таквих конфликата може да постане обновљени рат за на Нагорно Карабах, за шта од децембра 2015. године највише политичко руководство Турске подбада Баку. Користећи подршку у овој ситуацији са Карабахом као „мамац“, Вашингтон, Анкара, Ријад и Доха покушавају да сруше добре односе између Русије и Азербејџана, и да реанимирају пројекат савеза туркијских држава (Турска – Азербејџан – Казахстан).

Паралелно са тим акцијама, специјалне службе Турске и Саудијске Арабије активно раде на ширењу утицаја Исламске државе у Авганистану, циљајући на почетак великог рата у Средњој Азији. Према подацима медија, сада се у Авганистану налази више од осам хиљада бораца Исламске државе, који су већ успели да заузму простране територије у рејону Џалалабада.

Очигледна је провокација и посета Реџепа Ердогана Украјини, где је председник Турске водио преговоре са Петром Порошенком.

Вероватно да официјелни део садашњих односа Анкаре и Кијева прате тајна дејства Турске, усмерена ка дестабилизацији на Криму и око Крима, преко екстремистичких организација кримских Татара.

У овом контексту згодно је присетити се да су управо на Криму у време украјинске окупације практично званично деловале међународне терористичке структуре вахабита, које су подржавали Турска и русофобска власт.

И тако, треба констатовати да Сједињене Државе користе руководећи тим Реџепа Ердогана за распиривање целе серије хаотичних конфликата на територијама које се граниче са Русијом, а такође и у самој Русији.

С обзиром на карактеристике Ердоганове личности, политичку ситуацију у Турској, распоред интереса на Блиском истоку, и оно главно – на позицију САД, неопходно је да се закључи следеће: ни Америка, ни Турска не одустају од реализације плана распарчавања Сирије, а потом и Русије, пошто је за њих геополитички крах не само даље јачање или само постојање руско – кинеско – иранске алијансе, већ чак и очување проруске Сирије и неутралне Украјине.

Питање је дакле, ко ће претећи – глобална америчка империја са крвавим хаосом наоколо или Русија као целовита држава и уникатна цивилизација?

Превео са руског: Небојша Вуковић

Извор:

http://www.zavtra.ru/content/view/-o-geopoliticheskom-

faktore-turetskih-provokatsij-v-soavtorstve-s-m-lagutinyim-/