Pismo iz kineske provincije

Trenutno živim i radim u mestu pod nazivom Šouguang. Ono administrativno pripada Vejfangu, u provinciji Šandong. Ova provincija jedna je od 23 koliko ih Kina ima. Šandong izlazi na obalu Žutog mora. U provinciji živi preko 90 miliona ljudi. Ovaj prostor je poznat kao mesto rođenja Konfučija koji se smatra utemeljiteljem kineske kulture.

Kina je posle Rusije i Kanade teritorijalno najveća zemlja sveta, a populaciono najbrojnija. U Kini žive pripadnici 56 nacija. Najbrojnija nacija su Han Kinezi koji čine više od 90 odsto stanovništva. Ime ove narodnosti potiče od druge carske dinastije – Han, koja je nasledila dinastiju Ćin i koja je vladala Kinom više od četiri veka, od 206. godine pre nove ere do 220. godine nove ere.

U Kini se ispovedaju budizam, taoizam, konfučijanizam, islam i hrišćanstvo. U Kini postoji, prema nepotpunim podacima[1], 85.000 religijskih zdanja i oko 100 miliona ispovednika. Budizam je danas najuticajnija religija u Kini. Ona se podelila na tri važna pravca: Han, Tibetanski i južnjački budizam. Prema studiji[2] iz 2011. godine, 185 miliona Kineza sebe vidi kao budiste. Kao daoisti jasno se identifikuje 12 miliona Kineza. Nezvanične procene govore o 23 miliona muslimana i između 23 i 40 miliona protestantskih hrišćana koji žive u Kini. Zvanične procene o broju katolika govore o 6 miliona vernika, nezvanične o 12 miliona. Zanimljiva studija iz 2012. govori da 29 odsto najbogatijih ljudi u Kini praktikuje budizam, 5 odsto protestantizam, dok 51 odsto pripadnika ovog sloja nema religijska uverenja[3]. Nakon što zarade veliki novac, bogati ljudi žele da se duhovno obogate i ''smire''.

Prosečna plata isplaćena u Kini tokom 2014. iznosila je 4.694 juana, što je oko 720 dolara[4]. Odnos između juana i dinara je 16,8 dinara za jedan juan. Prosečno isplaćene plate se snažno uvećavaju iz godine u godinu, pa su se tako povećale skoro trostruko od 2006. kada su iznosile oko 21.000 juana godišnje[5].

 Ning budistički hram u Šouguangu, Šandong provincija

S obzirom na to da živim u provinciji Šandong, njoj ću posvetiti veću pažnju. Najpoznatiji grad Šandonga svakako je Ćingdao, poznat kao ''najevropskiji grad u Kini''. Ćingdao je pod nemačku kontrolu došao 1898. godine. Nemci su upravljali mestom do 1914, kada su grad zauzeli Japanci. Kinezi su ga osvojili 1922, da bi Japanci ponovo došli na vlast 1939. Komunisti su ga zauzeli 1949. Od kraja Kulturne revolucije, mesto doživljava snažnu ekspanziju.

Za vreme nemačke administracije, malo ribarsko mesto pretvoreno je u značajno naselje.

''Nemačka ulica'', Ćingdao

Izgrađene su pruga, široke ulice, vladine zgrade, kanalizacija, sistem vodosnabdevanja sa vodom bezbednom za piće (čak se u velikom delu Kine i danas ne preporučuje voda sa slavine, već postoje aparati sa burićima iz kojih se pije prečišćena voda, što je slučaj i u mestu gde radim).

Zgrada železničke stanice. Izgrađena je 1901. godine u renesansnom stilu. Velikom rekonstrukcijom iz 2006. stanica je proširena

Nemačka administracija je takođe izvršila elektrifikaciju i izgradila mornaričku bazu.

Katedrala Sv. Majkla

Evropsko nasleđe ogleda se i u katoličkoj i luteranskoj crkvi, restoranima sa nemačkom hranom, školama. Katedrala Sv. Majkla, izgrađena je 1934. Visoka je 60 metara. Tokom japanske okupacije i Kulturne revolucije doživela je manja oštećenja, kada su uklonjeni krstovi na vrhu. Kineska vlada je u međuvremenu finansirala njenu obnovu. Otvorena je ponovo aprila 1981.

Zgrada železnice, izgrađena 1902, sada Muzej železnice

Danas druga po veličini pivara u Kini izgrađena je u Đingdau 1903. godine. Međunarodni festival piva održava se u gradu svake godine od 1991. Grad ima jednu poluzavršenu liniju metroa, otvorenu krajem 2015. Planirane su tri, a ceo posao trebalo bi da bude završen 2020. To je prva linija metroa u celoj Šandong provinciji. Ćingdao je spojen sa ostrvom Huang Dao najdužim mostom na svetu (Điadžou Bej), dugačkim 42,48km. Ovaj most je izgrađen za samo četiri godine, a pušten je u saobraćaj 2011.

Unutrašnjost metroa u Ćingdau

Još jedan grad koji bi svakako trebalo spomenuti kada govorimo o Šandongu je Vejfang. Šandong. Grad broji oko devet miliona stanovnika. Naziva se i kineskom prestonicom zmajeva koji u kineskoj bogatoj kulturi i tradiciji igraju veliku ulogu. Prvi zmaj napravljen je pre oko 2300 godina upravo u provinciji Šandong. Za vreme dinastija Ming i Ćing, Vejfang je postao glavni centar proizvodnje zmajeva.

Od 1984. u Vejfangu se održava tradicionalni međunarodni festival zmajeva. Kinezi su prvi upotrebili svilu i bambus za pravljenje zmajeva. Veruje se da su zmajevi izmišljeni u antičkoj Kini kako bi porodice preminulih, na određeni dan (Ćingming festival) kada se kapija raja otvara, mogle da putem zmaja pošalju poruke svojim mrtvim. Zmajevi su kasnije pravljeni zbog zabave, ali upotrebljavani su i u vojne svrhe. U 2. veku pre nove ere, kineski general Han Hsin koristio je zmaja da leti preko dvorca koji je opsedao sa vojskom da bi dužinom konca odredio koliko dugačak tunel treba da prokopaju da bi zauzeli tvrđavu iznutra.

Kroz Vejfang prolazi reka Bajlang. Ne postoji metro, okosnica prevoza su autobusi i taksiji. 

Vejfang – svetska prestonica zmajeva

Period kineske nove godine naziva se Prolećni festival. Ovaj praznik je najznačajniji i najveći festival u Kini. Kinezima je značajan podjednako koliko Božić hrišćanima. To je prvi dan lunarnog kalendara i uobičajeno se proslavlja negde između 20. januara i 20. februara, nagoveštavajući dolazak proleća. Ovaj tradicionalni festival je takođe festival sjedinjenja članova porodice. Nije bitno koliko su daleko ljudi od svojih domova, oni će dati sve od sebe da se sjedine sa ostalim članovima svoje porodice za večernjom trpezom. Kinesko značenje ovog festivala je Guo Nian. Guo znači prelazak, a Nian godina.

Na svakoj kapiji mogli su se videti crveni baloni i nalepnice, velike i male, takođe i na privatnim vozilima, kamionetima, autobusima.

Zašto crvena boja i koji su koreni proslave ovog festivala? Prema najpoznatijoj legendi, u antičkoj Kini živelo je čudovište po imenu Year. Ono je živelo duboko na dnu mora. Tek je u novogodišnjoj noći izlazilo kako bi oduzimalo ljudske živote i proždiralo stoku.

Na novogodišnje veče, ljudi su iz sela bežali prema planinama, mladi i stari, kako bi izbegli stradanje. Tada se na kapiji sela pojavio prosjak. Sa štapom u ruci i torbom preko ramena, imao je belu bradu boje srebra, a oči su mu treperele poput zvezda. Uspaničeni usled skorog dolaska čudovišta, seljaci su žurili sa pripremama za bežanje. Neki su zaključavali vrata, neki su se pakovali, a treći evakuisali stoku. Jedino je jedna baka dala starom čoveku nešto hrane i posavetovala ga da pobegne ka planinama kako bi izbegao čudovište. Međutim, čovek ju je pogledao i rekao: ‘’Ako mi dozvoliš da ostanem u tvojoj kući preko noći, siguran sam da ću oterati to čudovište’’.

Stara žena se, čuvši ovo, iznenadila. Pogledala ga je pažljivije shvativši da je u pitanju neuobičajen čovek. Nastavila je da insistira da se i on priključi begu. On se samo nasmešio bez odgovora. Tako, starica nije mogla ništa više da učini, osim da pobegne zajedno sa svima ka planini i ostavi neobičnog čoveka iza sebe. Oko ponoći, čudovište je stiglo u selo. Našao je atmosferu znatno drugačiju od one prethodne godine. Kuća bake bila je snažno osvetljena, sa jarko crvenim papirima na vratima. Šokirano, čudovište je počelo snažno da plače. Ljutito zurilo u kuću za trenutak i zatim počelo da zavija. Kako je prišlo vratima, začuo se jak eksplozivni zvuk. Drhteći, nije se usudilo da napravi novi korak ka unutrašnjosti sela.

Ispostavilo se da se čudovište najviše plašilo crvene boje, snažnog osvetljenja, plamena i eksplozija. Kada su se vrata bakine kuće otvorile i stari čovek, odeven u crvenu haljinu, izašao napolje smejući se, čudovište se preplašilo i pobeglo navrat-nanos. Nikada više nije viđeno za novu godinu.

Tako, veliki vatrometi (koji potiču od Kineza), praćeni što jačom bukom i crvenom bojom, da bi se oterali demoni, iznova dočekuju novu godinu u Kini.

I prethodne godine, kada sam boravio u Sudžou, gradu u provinciji Anhui, severozapadno od Šangaja, kao i sada, mogla se i može se primetiti sva relaksiranost života u kineskim gradovima. U skoro svakom parku, stambenom naselju, ujutru i uveče, okuplja se veliki broj ljudi, uglavnom između 40 i 65 godina, koji plešu uz muziku ili vežbaju. Prema jednoj proceni[6], više od 100 miliona ljudi u Kini praktikuje ''guangchangwu'', što je kineski naziv za ''ples na trgovima''.

Privredni rast u prethodnih dvadeset godina je u proseku osam odsto. Kina je od 1994. učetvorostručila prosečne brzine vozova.  Istočni deo zemlje, priobalje, koje je gušće naseljeno, odlično je povezano putevima i brzom prugom. Sa brzinama vozova iznad 300 km/č, od Pekinga do Šangaja, koji su udaljeni 1320 km, stiže se za oko pet sati. Tokom 2010. godine, označen je početak rada na ''super brzoj'' tehnologiji pruga koja bi trebalo da dovede do povećanja brzina vozova na 500 km/č[7].

Provesti određeno vreme kao turista u Kini je veliko iskustvo. Živeti u Kini je privilegija. Iskustvo učenja kineskog jezika i pisma, srdačni i gostoljubivi ljudi koji će mahom biti veoma uzbuđeni i radoznali u susretu sa vama, što će se manifestovati spontanim mahanjem, sviranjem iz vozila, fotografisanjem sa vama ili samo vas i pitanjima o tome odakle ste (ako kažete da ste iz SAD, razumeće, ali iz Srbije ili Evrope ne) o mogućnosti razmene kontakata, odlično snabedevene prodavnice gde se mogu naći zapadni proizvodi (prilično skupi), nasmejana lica od ranog jutra, lakoća življenja praćena osećajem opšteg napretka čitave zemlje, uslov su radosti što ste deo kineskog društva u ovom vremenu njihovog velikog poleta.  

[7] http://uschina.usc.edu/w_usct/showarticle.aspx?articleID=15911&

AspxAutoDetectCookieSupport=1 (China's 'Super-Speed' Train Hits 500km/h)