Политика рационалног холокауста

Пријетећа политика холокауста у свјетским размјерима везана је за постмодернизам који је сутон, почетак краја „златног периода“ модернизма За­пада (наравно, ради се о погоршању ситуације обичних грађана, а не владајућих слојева чија се богатства увећавају). Наука техника и технологија, посебно ин­форматика и аутоматизација, су се толико развиле, да су масе људи, добрим дијелом припадници средњих класа, постали „сувишни“ унутар тржишних односа. Развој информатике и сервисних услуга не могу компензирати одстрањивање радне снаге из индустрије и пољопривреде.

„Узмимо, да је производност индустрије толико узнапредовала да, умјесто двије тре­ћине становништва као раније, сада само једна трећина судјелује у материјалној производ­њи...Ове двије трећине које више не раде, састоје се дијелом од посједника профита и ренте, дијелом од непроизводних радника (посебно) непроизводних политичких радника. Могло би се претпоставити да се, са изузетком служинчади, војника, морнара, нижих чиновника, метреса, коњушара, кловнова и жонглера, ови производни радници налазе углавном на вишем ступ­њу образовања него ранији непроизводни радници и, нарочито, да су се намножили лоше плачени умјетници, музичари адвокати, љекари, учитељи, проналазачи, итд“. (К. Марx, Теорије о вишку вредности, И, п. 152., Просвета, Београд, 1970)

Пораст незапослености услијед пребрзог развитка науке, технике и технологије и делокализација, морално и материјално обезврјеђује становништво Запада које губе идентитет и наду. Све већи број живи од „социјале“ која је све рестриктивнија. Расту ксенофобија, расизам и криминал.

Структуре на власти, не желећи икакве радикалне промјене, покушавају преко палијативних политика одржати статус qуо погубних тржишних односа, али им то све теже иде од руке. Полицијске снаге и репресија расту, информатизација друштва и са­бласна контрола електронских комуникација деградира човјекову судбину.

Све у свему, показује се да тржиште није више у стању регулирати цјелокупну производњу живота и његово одвијање. Иако се у читавом свијету буди свијест о мрачњаштву нео-либерализма и протести расту, за сада још нема неке велике кохе­рентне идеје као што су били кршћанство и марксизам, ни адекватног социјал­ног покрета, који би радикално повели Запад према људскијој будућности.

Политички процеси који прате ове трендове су, такођер, за већину људи зас­трашујући. Власт се концентрира у рукама свјетске олигар­хије састављене од врхова (супра)националних институција и транснационалних корпорација која је на орве­ловско-хакслијевски начин у стању контролирати већину човјечанства. Очито је, да се у слиједећих неколико стољећа актуелни, смишљени холокауст, чије су жртве у овом часу највећим дијелом становници земаља у развоју, знатно учврстити као метод и узроковати погибију све већег броја пролетаризираних маса које ће прак­тично бити незапослене и овисит ће о милости политичих, војних, административних, идеологијских, финанцијских и полицијских моћника. Једино ће врхунска наука бити слободна, али ће број људи у том домену бити све мањи а приступ све ексклузив­нији.

Што се тиче насиља, оно ће, у оквиру реченог, планираног холокауста, по­при­мити крајње драстичне облике на нивоу индивидуалног и групног сукобљавања. Али за разлику од досадашње хисторије гдје је људска врста тражила најадекватнији пут за саморазвитак доводећи себе често на ивицу самоуништења (на примјер, при­јетњом нуклеарног сукоба), ова врст насиља бит ће, у том смислу, безопасна, док ће институционалне форме насиља владајућег свјетског поретка бити крајње ра­ционалне. То значи да неће бити ратова који ће доводити човјечанство у питање али ће зато „локални ратови“ и криминал бити стимулирани, а истовремено и брутално спријечавани. Највјеројатније је, да ће се аранжирати они војни сукоби који ће укупну популацију одржавати на бројчано прихватљивом нивоу док ће индивиду­ални и групни злочини, у оваквој перспективи, чинити додатне корекције службеној злочиначкој политици. Тако ће развитак све ирационалније рационалности и даље убирати свој крвави данак али, од сада, без страсти, крајње смишљено и програмирано.

(Из књиге: Емил Влајки, Међународни односи постмодернизма, Литтера, Бања Лука, 2010.)