Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Polufinale Tajipa Erdogana
Savremeni svet

Polufinale Tajipa Erdogana

PDF Štampa El. pošta
Mladen Đorđević   
četvrtak, 16. septembar 2010.
Referendumom o ustavnim promenama održanom 12. septembra, islamistička Turska, koju personifikuje sadašnji premijer Redžep Tajip Erdogan učinila je još jedan korak napred ka slamanju moći armije i sekularne elite, i razgrađivanju Ataturkovog nasleđa. Ustav iz 1982. koji je vojna hunta usvojila nakon puča 1980. menjan je amandmanima već 16 puta, a ovog puta na glasanje je izašlo blizu 78 odsto od upisanih 50 miliona birača. Referendumu su prethodile ogorčeno suprotstavljene kampanje Erdoganove vladajuće Stranke pravde i razvoja(AKP) i opozicionih sekularnih i nacionalističkih partija, a podršku paketu od 26 izmena, koje je predložila AKP, dalo je oko 58 posto glasača.

Pobeda „islamske demokratije“

Kada je postalo jasno da je promena Ustava dobila zeleno svetlo, Erdogan je izjavio da će 12. septembar „ostati zapamćen kao prekretnica u turskoj demokratiji", i da se reformama „jača položaj zemlje na evropskom i demokratskom putu“. Usvojenim promenama sadašnji turski Ustav postaje bliži evropskim normama u smislu zaštite individualnih prava, učvršćivanja jednakosti polova i zaštite dece od nasilja i zlostavljanja. Povećavaju se socijalna prava državnih službenika i pravo na štrajk, i uvodi zaštita ličnih podataka, ali na razočarenje liberala paket promena ne uključuje otvaranje dijaloga sa Kurdima. Izostala je i promena cenzusa od 10 odsto koji sprečava manje stranke da uđu u parlament, i ukidanje imuniteta od krivičnog gonjenja koji uživaju poslanici.

Najvažnije i najkontroverznije promene tiču se međutim ograničavanja uticaja vojske, Ustavnog suda i Visokog saveta sudstva, najvažnijih čuvara turskog sekularizma. Usvojenim amandmanima povećavaju se vladina ovlašćenja – povećava se broj sudija Ustavnog suda i članova Visokog saveta sudstva, tela koje kontroliše rad pravosudnih organa, ali će ubuduće jedan broj njih imenovati predsednik države, parlament i ministar pravde. Promene takođe ograničavaju uticaj vojske, pošto i civilni sudovi dobijaju pravo da vode procese protiv najviših vojnih oficira za krivična dela protiv naroda i države, a okončava se imunitet od krivičnog gonjenja koji su dobili lideri poslednjeg državnog udara pre 30 godina,

U debati pre referenduma Erdoganova vlada je poručila da će se izmenama Ustava uticaj vojske svesti na onaj koji je imala pre vojnog udara 12. septembra 1980, a pobeda na referendumu je taj scenario učinila sigurnim. Islamistička vlada je već duže vreme u tinjajućem sukobu sa vojskom, koja je, kao najžešći čuvar sekularizma od 1928. izvela četiri državna udara. Erdogan već duže vreme preduzima sistematske korake ka smanjenju uticaja i moći armije. Od jula 2009. vlada je u više navrata preduzimala seriju hapšenja optuženih u aferi „Ergenekon“, a do sada je uhapšeno više od 200 ljudi, uključujući oficire, advokate, akademike i novinare. Mreža „Ergenekon“, prema tvrdnjama dela štampe, predstavlja savez tvrdokornih nacionalista i sekularista, koji je optužen da je navodno planirao talas napada na državne institucije kako bi se stvorio haos u zemlji posle čega bi vojska zbacila vladu i preuzela vlast. Takođe je početkom 2010. obelodanjen navodni plan o državnom udaru, čije je kodno ime bilo „Malj“, koji je navodno trebao da se realizuje još 2003, odmah po dolasku AKP na vlast. Prema pisanju štampe, „Malj“ je predviđao masovnu destabilizaciju, pomoću atentata i vojnih čarki s Grčkom, što bi se završilo državnim udarom. Takođe, početkom 2010. uhapšena su i dva viša oficira pod optužbom da su planirali ubistvo potpredsednika vlade Buleta Arinča, a sledeći korak islamističke vlade bio je poništenje tajnog Sporazuma o vojno-policijskoj bezbednosnoj saradnji (EMACJA), koji su potpisali 1997. Generalštab i Ministarstvo unutrašnjih poslova, koji je dozvoljavao vojsci da u vanrednim situacijama, kao što su socijalni nemiri koji se šire na više od jedne provincije, interveniše bez odluke bilo kog političkog tela. Poništenje sporazuma obavljeno je u februaru 2010, nakon iznošenja optužbi vezanih za državni udar[1], a u avgustu 2010. vlada je odnela još jednu važnu pobedu. Najpre je početkom avgusta uhapšeno oko 100 oficira, uključujući i neke generale u okviru istrage o akciji „Malj“, da bi zatim Ergogan blokirao predlog vojske za imenovanje dva oficira na najviše položaje, zbog njihove navodne upletenosti u tu zaveru. Nakon toga su se Vlada i vrh armije na sastanku 9. avgusta dogovorili o imenovanjima, tako što je kompromisni kandidat postavljen na čelo Kopnene vojske, odnosno na funkciju sa koje se, kako se tradicionalno smatra, napreduje na mesto načelnika Generalštaba. Većina analitičara prokomentarisala je ovaj dogovor kao važnu pobedu za vladu i AKP, a u noći kada je postignut dogovor, sud je poništio naloge za hapšenje 102 oficira, što su posmatrači protumačili kao vladin ustupak.[2]

Nakon avgustovskog dogovora, izjašnjavanje o ustavnim promenama označio je još jedan poraz vojske, pošto je na referendumu vraćeno pravo civilnim sudovima da sude vojnicima, što je ranije poništo Ustavni sud. Da bi se uloga vojske u turskoj politici dalje ograničila, potrebna je još promena Člana 35 Zakona o unutrašnjim vojnim dužnostima Turskih oružanih snaga (TSK) i prepravljanje Dokumenta o nacionalnoj bezbednosnoj politici (MGSB), koji daju ovlašćenja vojsci da zaštiti sekularno uređenje i nacionalno jedinstvo, i prvenstvo u utvrđivanju pretnji protiv zemlje. Međutim, iako u Turskoj uživa veliku podršku, borba protiv jednog od stubova sistema za Erdogana i AKP teško da bi bila uspešna da u tom procesu nema veoma jakog saveznika, odnosno EU, pošto je civilna kontrola vojske jedan je od uslova koje Unija postavlja pred kandidate. Pod lupom Evrope još ranije se našao ukinuti sporazum EMACJA, a u izveštaju EU o napretku Turske iz 2009. istaknuto je da nije došlo do izmena Zakona o unutrašnjim dužnostima oružanih snaga ili Zakona o Savetu za nacionalnu bezbednost, kojima se definišu uloge i dužnosti turske vojske i daje vojsci širok prostor delovanja.

Demokrata ili novi sultan

Evropska unija je takođe u više navrata kritikovala turski pravosudni sistem. U izveštaju iz 2009. Evropska komisija je izrazila „kontinuiranu zabrinutost“ oko njegove nezavisnosti, nepristrasnosti i efikasnosti, tako da su ustavne promene u oblasti sudstva takođe naišle na podršku Zapada. Vlada je ustvrdila da su promene bile nužne kako bi se se obuzdala „opasna aktivnost sudskih tela koja su konstantno podrivala odluke parlamenta i izvršnih vlasti“, i da bi se time „institucija koja ne podleže izborima učini odgovornijom“. Obuzdavanje moći vojske i preoblikovanje nadležnosti sudova su odmah posle referenduma pozdravljeni od strane Evropske komisije. Evropski komesar za proširenje Štefan Fule istakao je da su turske reforme „korak u pravom smeru“, jer se po njemu one odnose na dugoročne prioritete Turske koja nastoji da u potpunosti zadovolji kriterijume za članstvo u EU. Erdoganu je lično u telefonskom razgovoru čestitao američki predsednik Barak Obama, a File je pozvao Tursku da ubrza reforme i izradi nacrt novog ustava, koji bi građanima garantovao veće slobode i rešio ostala sporna pitanja, kao što su sloboda izražavanja i sloboda vere u Turskoj.

Erdogan je već obećao da će naredne godine izvršiti reformu i drugih delova Ustava, ali prema tvrdnjama pojedinih analitičara on se priprema i želi da u Turskoj uvede novi Ustav i predsedniči sistem, po uzoru na SAD, dok sebe vidi na mestu predsednika u narednoj deceniji. Zbog toga je od sekularista već dobio nadimak „Sultan Erdogan“ , dok je dnevnik „Hurijet“, istakao da se „Turska sada može identifikovati kao „Erdoganova zemlja“, slično „Čavezovoj Venecueli". Da bi ostvario svoj naum Erdoganu ostaje da sa AKP u junu iduće godine pobedi na opštim izborima, a posle uspeha referenduma malo ko od analitičara sada sumnja da ih neće dobiti.

Turskog premijera i njegovu sintezu islama, demokratije i kapitalizma podržavaju Evropska unija i SAD podržavaju, u nadi da će od on Turske stvoriti stabilnu jaku i prosperitetnu i modernu islamsku državu, koja će biti privlačni model za ostale islamske zemlje. Turska je sada od „sluge Vašingtona“ za mnoge Arape postala neka vrsta uzora, što može da islustruje nedavno istraživanju jedne agencije u Ankari, prema čijim podacima 75 odsto ispitanika u Egiptu, Jordanu, Libanu, na palestinskim teritorijama, Saudijskoj Arabiji, Siriji, gleda na Tursku kao na model za sintezu islama i demokratije. Zbog toga je Zapad sada spreman da uskrati podršku turskim sekularnim snagama, koji su nekada smatrani za model reformisanja islamskih zemalja. (o tome videti više u članku na starom sajtu NSPM iz 2007. godine: Mladen Đorđević – Turska, laboratorija novog islama[3]) Erdoganovi kritičari međutim, smatraju da reforme koje sprovodi služe samo kao paravan njegovom pravom cilju, odnosno uspostavljanju autoritarne islamske države, i da pred očima Evrope prihvata manje važne promene, da bi uz njih progurao suštinske izmene Ataturkovog sistema. Takođe i prilikom referenduma uz glasanje o pravima žena zaštiti dece ponudio i promene vezane za vojsku i sudstvo, čime je mnoge glasače stavio u vrlo neprijatan položaj da ako žele da kažu ne, odbiju obaveznu jedankost polova ili zakonsku zaštitu dece od nasilja i seksualnog zlostavljanja. Kritičari takođe smatraju da je reformski paket AKP-a osmišljen i da bi pomogao stranci da konsoliduje vlast pre parlamentarnih izbora 2011. i spreči pokretanje novog postupka za njeno zatvaranje. Karakter ustavnih promena naveo je sekularističku i nacionalističku opoziciju da tvrdi da je posredi “islamistički udar na zadnja vrata” i da će one omogućiti vladi da kontroliše rad pravosuđa i armije, koji su dosad bili bastion sekularnog sistema.

Neizvesna budućnost

Sudeći po rezultatima referenduma, Erdogan je odlično odigrao polufinale, ali za pobedu u finalu, odnosno njegovu pobedu na izborima i uvođenje predsedničkog sistema ipak treba da odigra mnogo bolje nego što je turska košarkaška reprezentacija odigrala sa SAD. Jer, na referendumu je skoro 22 miliona ljudi glasalo "da", ali je 42%, odnosno gotovo 16 miliona glasača reklo "ne. Referendum jeste pokazao snagu islamista, ali je istovremeno pokazao i duboku ideološku i geografsku podeljenost zemlje. Izborne mape su naime pokazale da su razvijeniji i povezani regioni duž obala Egejskog mora i Mediterana glasali protiv, dok su „za“ glasali Istanbul i manje razvijeni regioni u Anadoliji i obalama Crnog mora. Na istoku na teritorijama naseljenim Kurdima većina izašlih je prihvatila ustavne promene, ali je tamo na izjašnjavanje izašlo samo 35 posto glasača, zbog aktivnog bojkota. Kurdski političari pozvali su pristalice na bojkot, uz obrazloženje da predložene ustavne promene ne podrazumevaju unapređenje prava manjina. Zato je jedan od analitičara posle završetka referenduma zaključio da je Turska u stvarnosti podeljena na tri regiona: jugoistok, Anadoliju i priobalna područja. U takvoj situaciji, donošenje novog Ustava, koji ne bi bio rezultat istinskog kompromisa svih strana moglo bi zaoštriti turske krajnosti do maksimuma. Neizvesnu budućnost koja možda čeka Tursku najavio je nakon referenduma i jedan od lidera lider opozicije Devlet Bačeli, koji je u izjavi za štampu ukazao da, iako se volja glasača mora poštovati, rezultat referenduma podrazumeva početak "mračnog perioda punog ozbiljnih rizika i pretnji , koje mogu uništiti nacionalno jedinstvo i doneti razdvajanje i sukob u zemlji. Islamisti naravno pobijaju ovakve optužbe i slave referendum kao pobedu demokratije, a da li će oni ostvariti svoju viziju, ili će Tursku zadesiti sudbina koju predviđa Bahčeli, u mnogome će pokazati sledeći izbori.


[1] http://www.setimes.com/cocoon/setimes/xhtml/sr_Latn/features/setimes/features/2010/02/11/feature-02

[2] http://www.setimes.com/cocoon/setimes/xhtml/sr_Latn/features/setimes/features/2010/08/10/feature-02

[3] http://www.starisajt.nspm.rs/koment_2007/2007_djordjevicml2.htm

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner