После двадесет година, Чечени поново у војсци Русије

После пуних двадесет година, младићи чеченске националности поново ће служити у руској федералној армији. Већ овог месеца, на одслужење редовног војног рока биће позвано 500 чеченских младића. Они ће униформу обући у првој декади децембра. То је од федералних војних власти затражио председник Чеченије Рамзан Кадиров, а коначну сагласност дао је министар одбране Сергеј Шојгу.

Младићи чеченске националности нису позивани на одслужење редовног војног рока почев од деведесетих година прошлог века, када је у Чеченији дошло до снажног сепаратистичког покрета и контратерористичких акција на које је била принуђена федерална влада. Позиви за одслужење војног рока су се ретко слали и младићима у другим севернокавкаским републикама, иако нису били потпуно обустављени.

Војне власти саопштавају да су позвани младићи у потпуности спремни за одслужење војног рока и професионално припремљени. Више од 35 одсто будућих регрута има високо образовање, око 24 одсто средње или неку стручну школу, а четвртина будућих регрута има положен возачки испит, што све заједно говори да ће бити добри војници традиционално патриотски оријентисане руске армије.

Ова чињеница требало би да наведе на закључак да је на сепаратистичку и терористичку активност у Чеченији стављена тачка. Да то није баш тако, сведочи терористички акт почетком октобра у главном граду Грозном, када је један самоубица активирао експлозив, убивши при томе и петорицу полицајаца. Установљено је међутим да овај терориста-самоубица није припадао некој организованој групи, да је деловао самостално, вероватно настојећи да баци сенку на обележавање Дана града, који уједно пада на рођендан председника Кадирова.

Чињеница је, међутим, да је ситуација у Чеченији и на северном Кавказу мирна, да већ дуже време није било никаквих таласања и израженијих сепаратистичких појава. Штавише, поједини аналитичари, и то пре свега из редова чеченске националности, тврде да су се некадашњи чеченски сепаратисти преобразили у велике и искрене патриоте Русије. Није реч само о председнику Рамзану Кадирову, који у Москви ужива готово неограничено поверење. Његов отац Ахмад Кадиров, иначе један од муслиманских верских старешина, некада је био ватрени присталица независности Чеченије и активно је учествовао у сепаратистичком покрету. С временом је радикално променио став и постао жестоки противник сепаратиста. Изабран је за председника Чеченије, а пре десетак година погинуо је у атентату када је експлодирала мина испод трибине на којој се налазио током обележавања првомајског празника на спортском стадиону у Грозном. Била је то освета терориста за ,,издају’’.

Како су то некадашњи чеченски сепаратисти постали велики руски патриоти, често већи и од понеких Руса? То објашњава чеченски политиколог и новинар Ислам Сајдајев, некада истакнути сепаратистички идеолог, а сада високи функционер у републичкој влади у Грозном. Још до пре десетак година, био је руководилац информационог центра сепаратиста. Године 1999. побегао је у Грузију, где је тесно сарађивао са грузијским тајним службама. После амнестије, вратио се у Чеченију, радикално је променио своје ставове и сада ради у влади Чеченије. За њега кажу да је сада већи патриота Русије од неких московских ,,либерално-пармезанских активиста’’. Требало је, дакле, да Чеченија прође кроз два рата да би се схватило да никоме, осим Русије, она није потребна.

"И `де јуре` и `де факто` Чеченија је, између два рата деведесетих година, пет година била независна. Мислили смо, каже Сајдајев, да ћемо, оделивши се од Русије, живети као Дубаи. Пет година у нашим рукама била је нафта, новац, у руководству су седели све сами чеченски назови-патриоти и религиозни лидери, а за све то време нисмо изградили чак ни једну џамију. Да и не говорим о школама и болницама. Имали смо све, чак и стране спонзоре, али ништа нисмо урадили, само смо се између себе гложали. Почели смо чак између себе да ратујемо. Време је показало да не можемо самостално да егзистирамо као држава ван граница Русије."

"Верујте ми на реч", каже Ислам Сајдајев, "када би Русија данас отишла из Дагестана, кроз месец дана тамо би почео жесток грађански рат. И Дагестан и Татарстан, а и неки други региони, наивно мисле да без Русије могу опстати. Оде ли Русија, доћи ће бандити са криминалном прошлости. То смо ми у Чеченији већ искусили. Да је Кавказ могао бити самосталан, то би се десило још давним- давно, када Русије овде још није било. На Кавказу су битисала појединачна племена, мала кнежевства која нису желела да се обједине у заједничкој држави. Једном речи, потпуна расцепканост."

Зашто су Чечени ратовали против Русије после перестројке? Па то је била велика игра, каже Сајдајев. Преко Чеченије су намеравали да растуре Русију. Сви ти људи, као што су познати сепаратисти и терористи Дудајев, Удугов и њима слични, били су подстицани из Москве преко таквих ,,патриота’’ какав је био Борис Березовски и које је финансирао Запад. Сајдајев наводи имена низа људи који су својевремено били на челу чеченских бандитских група, а касније ратовали и још увек ратују у Сирији и Ираку на страни исламских терористичких група и у последње време на страни такозване "Исламске државе". Све те групе, како тврди Сајдајев, створиле су и финансирају Сједињене Америчке Државе.

Овај чеченски политиколог објашњава и претњу терориста из Исламске државе да ће доћи да ,,ослободе Чеченију’’. А знате зашто? Да би се осветили чеченском руководству због тога што један број Чечена ратује у Украјини на стани проруских снага. А тамо, у Украјини, Чечени не ратују против Украјинаца. Они ратују против америчких интереса, против западне идеологије. То нису глупи момци, неке од њих лично знам. Из мог села погинуло је неколико Чечена када су колону проруских снага засули ватром украјински војници код аеродрома Доњецк.

"Ми саосећамо са украјинским народом. Али не и са украјинском власти. Чечени се сада веома добро разумеју у политику. Сви схватају да је догађаје на Мајдану у Кијеву организовао Запад и да је требало да они представљају почетак развала Русије. А ми, Чечени, бојимо се распада Русије више од самих Руса."

У разговору за један московски лист Сајдајев износи један оригиналан поглед на догађаје у Украјини и замера Москви што није енергичније реаговала и што није војно интервенисала. Он каже да се на све стране говорило како Запад жели да Русију увуче у рат са Украјином. То је била ,,патка’’ коју је лансирала америчка обавештајна служба и на њу су се ,,упецали’’ сви ура-патриоти. "У Украјини се десио државни удар и Русија је имала законито право да интервенише и тамо успостави закониту власт. Нико не би ни писнуо да је руска војска дошла до Дњепра. Требало је то учинити хитно и одлучно. Када смо повратили Крим, Американци су стајали и гледали на шта су способни Руси. А када су схватили да ништа даље нећемо да предузимамо, осилили су се. Завођење санкција само је последица наше неодлучности."

Сајдајев прави паралелу догађаја у Украјини са догађајима у Грузији пре десетак година, односно руско- грузијског рата. Каже да је био у Грузији када је руска војска дошла до Тбилисија. Све грузијско руководство побегло је ка турској граници. Чеченски батаљон ,,Восток’’ био је на десетак километара од Тбилисија. И грузијски народ није био против доласка Руса. Већ му је било свега доста; бринули су како да продају своје мандарине и вино а не да разглабају о демократији. Онога ко је дао наредбу руској војсци да се повуче требало би ухапсити, сматра Сајдајев. Да смо тада ,,завршили’’ са Грузијом, сада не бисмо имали проблем са Украјином.

Чеченски политиколог каже да се из избеглиштва вратио у Русију зато што је то сада друга земља од оне каква је била деведесетих година за време Јељцина. ,,Русија је тада изабрала прозападни курс. А мени су још у школи утувили у главу да је Америка наш непријатељ. И цео каснији живот је потврдио ту чињеницу. Нас су у детињству у совјетско време правилно васпитали. Совјетски строги систем више је одговарао очувању наше културе него атмосфера перестројке. Јељцин је дао зелено светло сведозвољености, лоповлуку, порнографији; наше жене хтели су да разголите. Све је то за нас било страно. Данас, нико не дира нашу културу. Можемо да носимо нашу националну одећу, да се молимо, да забранимо сексуалне програме на телевизији. Ми данас негујемо наше вредности.

Многи у Москви се, наравно, не слажу са радикалним мишљењем чеченског политиколога о ситуацији око Украјине, односно око војне интервенције Русије. Политиколог Борис Кагарлицкиј поставља питање шта би се десило да је руска војска током рата са Грузијом ушла у Тбилиси? Како би се формирала нова влада, да ли би сви Грузини стали на нашу, руску страну, да ли се не би бунили? Сакашвилија су се нешто касније ослободили сами Грузини. Власт која је дошла 2013. године била је веома расположена према Русији, али ми нисмо знали да им предложимо такву форму сарадње која би их удаљила од САД. Можда је постојала могућност да се легитимно изабрани украјински председник Јанукович заштити. Али да ли је требало штитити човека ако он сам себе не може да заштити? Да ли нам је потребан беспомоћни страшљивац на власти? И опет се поставља питање: шта даље? Потпуно увлачење у грађански раст? Не, хвала, закључује Кагарлицкиј. Такво мишљење дели и већина других аналитичара.

Да се вратим на основну тему- поновно позивање младих Чечена у војску Русије после двадесет година. Сама по себи ова чињеница не би имала неки већи значај. Па, Чечени су грађани Руске Федерације и имају иста права и обавезе као и сви други грађани федерације; значи, подлежу и војној обавези. Суштински, међутим, ова чињеница може указати на несто заиста крупно, можда и историјски значајно: да се у Москви враћа поверење у патриотизам чеченског народа и, истовремено, да се у Чеченији полако превазилази национално- религиозна нетрпељивост која је је нанела толико зла и самом чеченском, али и руском и другим народима руске државе. О садашњем, измењеном односу Чечена према Русији и њеном председнику Путину говоре и извештаји да је Путинов рођендан, 7. октобар, свечано обележило 100.000 Чечена који су дефиловали у главном граду, Грозном, обучени у боје руске државне заставе. 

Ако код Чечена, који су по бројности шеста национална заједница у Русији (око 1,5 милион душа после Руса, Татара, Украјинаца, Башкира и Чуваша) превлада уверење да осим Руске Федерације немају другу државу, нити ван ње могу остварити срећу и благостање, како то тврди и политиколог Ислам Сајдајев, онда су перспективе мирног живота у Чеченији, а самим тим и на северном Кавказу, сасвим изгледне. Вишедеценијска трвења, два рата у последњих двадесетак година и жртве са обе стране, не могу се преко ноћи заборавити, али се могу бар ублажити. Позив Чеченима да поново служе војску у руској федералној армији може бити значајан сигнал у том правцу.