Pouke grčko-makedonskog sporazuma - grčka upornost i makedonsko poniženje

Aleksis Cipras i Zoran Zajev su obojica došli na vlast na talasu narodnog nezadovoljstva, obećavajući revolucionarne promene u državnom, društvenom, i ekonomskom ustrojstvu svojih zemalja, koje će radikalno nabolje izmeniti kvalitet života svojih građana . Pa opet — verovatno najkrupnije dostignuće koje mogu da ponude svojim građanima za sada je jedan čisto politički sporazum, koji se bavi apstraktnim pitanjima identiteta, baštine, i istorijskog pamćenja. Ovaj sporazum, koji su Zajev i Cipras usaglasili 12., a potpisali 17. juna ove godine, ambiciozno pretenduje na to da okonča višedecenijski međunarodni spor, i više od veka (makedonski nacionalisti bi rekli „više od dva milenijuma“) nepoverenja, podozrenja, i uzajamnog sumnjičenja između makedonskog i grčkog naroda. Iako ovde neće biti vremena da se ulazi u detalje i finese ovog složenog konflikta, koji se u velikoj meri tiče i srpskog naroda i njegovih nacionalnih interesa, važno je imati na umu da taj spor nikako nije bio ono čime se u našim medijima površno i simplifikatorski predstavljao — puka „svađa oko imena“. Konflikt oko naziva grčkog „severnog suseda“ (kako su ga decenijama eufemistički zvali u Atini) nije bio nominalistička čarka, već vrh ledenog brega izuzetno kompleksnog spleta istorijskih okolnosti, od kojih neke zaista imaju i svoje antičke korene, ali koje se pre svega tiču savremene političke prakse osnivanja novih (drevnih) nacija i narodnosti na Balkanu.

Dakle, nije prosto reč o tome da je slovenski narod koji naseljava prostor od Ohridskog jezera, preko doline Vardara, do Rodopskih planina, prisvojio sebi ime jedne od najmoćnijih i najuticajnijih država Antičke Helade, niti je prosto reč o tome da je taj narod nazivom „Republika Makedonija“ i zastavom sa Suncem iz Vergine „simbolički“ proglasio pretenzije na geografske makedonske teritorije koje pripadaju savremenoj Grčkoj. Borba za kulturnu i istorijsku baštinu, ali i teritoriju Makedonije bila je u XX veku sve, samo ne „simbolična“. Ova regija je bila jako uporište turskih snaga pre oslobođenja u Prvom balkanskom ratu, a Bugarska je svojim proglašenjem za carevinu 1908. godine zvanično oglasila svoje pretenzije da regiju, zajedno sa slovenskim stanovništvom koje je u njoj živelo, integriše u svoje okvire — sa sve prestonicom Solunom. Srpske pretenzije na „Maćedoniju“ nisu bile ništa manje, budući da su se obe države pozivale na kontinuitet sa svojim srednjevekovnim carevinama u insistiranju da je lokalno stanovništvo srpsko, odnosno bugarsko; pa je tako posle Drugog balkanskog rata 1913. god. bezmalo cela teritorija današnje (BJR) Makedonije pripojena Kraljevini Srbiji pod imenom „Stare Srbije“, uz veliku rezignaciju bugarskih iredentista. Srpske i bugarske pretenzije nisu toliko iritirale Grke, jer je reč bila samo o stremljenju da se prigrabi teritorija koja je bila pod kontrolom Osmanske imperije, a bez pokušaja da se prisvoji kulturna baština antičke Makedonije. Međutim, tokom dve bugarske okupacije severne Grčke (u Prvom i Drugom svetskom ratu), deo slovenskog stanovništva koji se tada oportuno izjašnjavao kao Bugari (a kasnije postao deo „integralne i drevne makedonske nacije“) ušao je u veoma krvav konflikt sa lokalnim Grcima, koji se konačno završio asimilacijom i delimičnim raseljavanjem slovenskog stanovništva severne Grčke. Etničke komponente krvavog građanskog rata 1946-1949. god. šira jugoslovenska javnost je u velikoj meri ignorisala, budući da je sukob interpretirala isključivo u ideološkom ključu sukoba komunista sa monarhistima, ali ih i Grčka i Makedonija dobro pamte, i taj rat stoji u korenu današnjeg nepoverenja i sumnjičavosti. A upravo to nepoverenje sporazum koji su potpisali Cipras i Zajev pretenduje da prevaziđe.

Da stvar neće biti tako jednostavna, imali smo prilike da vidimo ovih dana, kada je usaglašavanje i potpisivanje sporazuma izazvalo masovne demonstracije u Skoplju, Solunu, Atini, i nizu drugih gradova regije. Ako dvojica premijera i imaju poverenja u stabilnost svojih parlamentarnih većina kada je u pitanju ratifikovanje sporazuma, njegova potvrda na najavljenom makedonskom referendumu deluje kao skoro nepremostiva prepreka, iako se može očekivati disciplinovana podrška albanskog biračkog tela. Za javnost u Makedoniji, koja je praktično 30 godina gradila ideologiju „autohtonog makedonstva“ kao izdanka „antičke makedonske civilizacije“ (koja nema „ničeg zajedničkog“ sa grčkom), sadržaj sporazuma izazvao je šok i nevericu kakva se teško može odglumiti, dok su poslovično beskompromisni Grci sa ulica nastavili da zahtevaju da se „izbriše svaki pomen makedonskog imena“ kod njihovih „severnih suseda“.

Lažni nacionalizam i stvarno poniženje

Pogledajmo, ukratko, na šta se to obavezala današnja (BJR) Makedonija, a što je izazvalo toliku rezignaciju njenih građana. Odredba o usvajanju imena „Republika Severna Makedonija“ zaista ne deluje tako strašno, budući da makedonska država zaista zauzima severni deo šire makedonske regije, i ovim imenom se izbegavaju bilo kakve teritorijalne pretenzije na južnu Makedoniju i Solun. Istovremeno, grčko pristajanje da se narod koji naseljava ovu novu republiku naziva „Makedoncima“, a njihov jezik „makedonskim“, deluje kao veoma krupan ustupak, budući da je u pitanju nešto što su Grci decenijama kategorički odbijali da učine, i što je velikom delu javnosti i danas neprihvatljivo. Ovo su upravo detalji sporazuma na kome insistira Zoran Zajev, kada tvrdi da je on „čuva nacionalno dostojanstvo“ Makedonaca.

Ali to, međutim, nije sve što u sporazumu piše. Ovaj politički dokument, koji na svojih 19 strana sadrži i mnoštvo praznih diplomatskih fraza nalik na bilo koji sporazum o bilateralnoj saradnji, istovremeno predstavlja čitav kulturno-politički program, kojim se iz identiteta buduće Severne Makedonije sistematski i nemilosrdno eliminiše sve ono što Grcima u njemu smeta, bez trunke obzira prema mišljenju ili željama druge strane. (Štaviše, u celom sporazumu se grčki „severni sused“ nigde ne imenuje, već se o njemu govori isključivo kao o „Drugoj strani“ u sporazumu.) Po Makedonce najstrašniji su svakako članovi 7. i 8., u kojim, između ostalog, piše da grčka i makedonska upotreba termina „makedonsko“ i „Makedonija“ „referiraju na različite istorijske konteksta i kulturno nasleđe“, da se „makedonska“ istorija, kultura i nasleđe „Druge strane“ „ni na koji način ne odnose“ prema nasleđu antičke helenske civilizacije sa Severa Grčke, te da „makedonski jezik“ predstavlja „slovenski jezik koji ni na koji način nema veze sa kulturom i nasleđem antičke Makedonije“. Ako su ove stavke iz člana 7. neprihvatljive i ponižavajuće samo po zadrte makedonske (kripto)nacionaliste, stavke iz člana 8. su već problematične po bilo koga i bilo gde: buduća Severna Makedonija se obavezuje da načini popis svih spomenika na svojoj teritoriji koji se odnose prema istoriji i kulturi antičke Makedonije, i da na njima jasno naznače da su u pitanju spomenici vezani za antičku helensku kulturu (koja nema veze sa savremenom makedonskom), Makedoncima se zabranjuje svaka javna upotreba Sunca iz Vergine, i ono se mora ukloniti sa svih spomenika i javnih zgrada (osim antičkih iskopina, ako ga tamo ima), a obe strane će formirati zajednički komitet, preko koga će grčka strana moći da zahteva korekciju bilokogudžbeničkogsadržaja koji osporava njenu kulturnu baštinu.

Dakle, koliko god fantazije makedonskih kriptonacionalista o „tri hiljade godina makedonske civilizacije“ bile smešne, iskompleksirane, i očigledno falsifikovane, ova vrsta zadiranja druge države u fundamentalno unutrašnja pitanja susedne zemlje, u koje, doduše, spada i pravo da sami odrede kako će im se zemlja zvati i kako će im izgledati zastava, ali pre svega šta će pisati u njihovim udžbenicima i na njihovim spomenicima, bilo koji narod bilo koje zemlje nužno bi shvatio isključivo kao ogromno nacionalno poniženje, i šamar suverenitetu sopstvene države. I onih preostalih petnaest strana opštih mesta i fraza o bratstvu, prijateljstvu, bilateralnoj saradnji i ekonomskom razvoju tu gorku pilulu ne mogu nikako da zaslade. Bez ikakve sumnje, jedna od posledica ovako tvrdog (iako potpuno razumljivog) pristupa Grčke pitanju makedonskog identiteta biće da će makedonski kriptonacionalisti uspeti da u svoje redove regrutuju i veliki deo umerene makedonske javnosti, koja će se takođe osećati frustriranom zbog ovakvog nacionalnog poniženja.

Makedonski nauk: kolaboracionizam ne vodi ničemu

Budući da Grčka i Makedonija nisu jedina dva subjekta balkanske politike koji imaju uzajamne pretenzije po pitanjima identiteta, kulturne baštine, i jezika, važno je da Srbi veoma pažljivo razmotre ono što se događa između Atine iz Skoplja, kako bi u vođenju sopstvene identitetske i kulturne politike izbegli neke greške, i iskoristili neke presedane i pozitivne primere. Pre svega, važno je imati na umu da Grčka nije kolonizovala Makedoniju, i da njeno mešanje u njena unutrašnja pitanja nije bilo direktno (kako se, recimo, EU kroz svoje institucije meša u unutrašnja pitanja svih zemalja Balkana), već se odvijalo isključivonadiplomatskojravni. To znači da Grčka nije pretendovala na to da oni pišu Makedoncima ustav i zakone, već isključivo da će iskoristiti sva diplomatska sredstva na svom raspolaganju da makedonske građane nateraju da ustav i zakone prilagode grčkim zahtevima. Ova nijansa je izuzetno bitna, i ona pogotovo ne bi smela da promakne Srbiji, čija se svaka diplomatska ofanziva po pitanju Kosmeta obesmišljava floskulom da „ne treba narod ponovo da ratuje“. Dakle, Grci su dobili to što su dobili bez zveckanja oružjem, a njihov glavni instrument pritiska bilo je upravo ono čega se Srbija u odnosima sa svojom odmetnutom pokrajinom olako lišila — sistematska i beskompromisna blokada članstva u međunarodnim organizacijama. Makedoniju je pogotovo bolelo što je čak ni pod šifrom BJRM nisu hteli primiti u NATO, i upravo je želja Zajeva i ekipe da načine taj „odlučni korak“ prema zagrljaju Severoatlantskog saveza bila presudna da se odluče na potpisivanje ovog neugodnog sporazuma.

Ova vrsta diplomatskih pretenzija jedne zemlje prema drugoj nije ništa novo, i ona postoji otkako postoje diplomatski odnosi. Kina ne dozvoljava Tajvanu da koristi ime „Republika Kina“, Izrael blokira Palestinu na svim međunarodnim forumima, (opet grčka) Republika Kipar ne dozvoljava nikakav pomen o samoproglašenoj republici na svojoj okupiranoj teritoriji, primera je mnogo. Ono što je zajedničko za sve ove diplomatske sporove jeste da se oni, kada jednom zađu u ćorsokak na bilateralnom planu, sele na međunarodnu ravan, a zatim rešavaju i prevazilaze uz pomoć i podršku stranih saveznika. Problem je, dakako, što su u slučaju Grčke i Makedonije, ti strani saveznici isti — SAD, NATO, Evropska unija itd., a u svim tim organizacijama Grčka ima status „starog člana“, koji uz ogromni disbalans ekonomskog i političkog uticaja ostavlja Makedoniju praktično na vetrometini.

Upravo ovo je najvažnija stvar koju Srbija može da nauči od Makedonije. Ako su Srbi na Balkanu od raspada Jugoslavije bili evropska enfants terribles — kavgadžije, bundžije i večiti destabilizatori — Makedonija je bila „najbolji đak“, koji je bez pogovora i roptanja prihvatao svaki diktat koji joj je stizao sa Zapada, i svaku želju zapadnih saveznika tumačio kao zapovest. I bez obzira na ovu apsolutnu pokornost globalnim imperijalnim strukturama, Makedonija nikada nije dobila jedinu stvar koju imperijalizam po definiciji garantuje svojim kolonijama — mir i stabilnost. Iako je Makedonija dala svoju teritoriju za nelegalnu agresiju NATO protiv SR Jugoslavije (kao i za nelegalne baze albanskih terorističkih i paravojnih formacija), zauzvrat je dobila ustanak Albanaca na sopstvenoj teritoriji, koji se, uz zapadnu podršku, završio uzdizanjem Albanaca do statusa državotvornog naroda sa ogromnim pravima koja su oni bez ostatka koristili isključivo za političku opstrukciju. Pa čak ni to nije utolilo albanski iredentistički apetit — pola zemlje potpuno rutinski figurira kao „albanska teritorija“ na brojnim mapama „Velike Albanije“, a da albanske kriminalno-paravojne strukture ne odustaju od svojih teritorijalnih ambicija podsetila nas je dvodnevna teroristička operacija u Kumanovu u maju 2015. godine, koju lokalno albansko stanovništvo tretira kao herojski čin i ustanak protiv okupatora.

Doslovno jedina stvar koju su Makedonci dobili zauzvrat za svoju apsolutnu pokornost zapadnim centrima moći bila je prećutna dozvola da se razmeću sa svojim sumanutim teorijama o „makedonstvu Filipa i Aleksandra Makedonskog“, da beskrajno nerviraju Grke svojim tezama o „antičkoj makedonskoj civilizaciji“, i da služe za podsmeh celom regionu svojim kičastim, a megalomanskim spomeničkim projektima u Skoplju (mada im se Beograd, kako stvari stoje, približava). I kada je Veliki Brat trebalo da zaštiti svoje pulene kada je Grčka odlučila da im oduzme i tu jedinu preostalu igračku, Zapad je stao po strani i uz aplauz pustio Grke da Makedoncima udare jedan, nadajmo se, otrežnjujući šamar. Jer realno gledano, Makedonija bi nakon ovog sporazuma trebalo da shvati da slugeranjskom i kolaboracionističkom politikom prema Zapadu neće postići ništa, a jedino što će moći da dobiju jeste — Velika Albanija.

Istovremeno, vredi napomenuti da je Zapad veoma blagonaklono gledao na raspojasani (antičko)makedonski kriptonacionalizam, dok je to bio instrument rušenja svih mostova i prekida svih organskih veza između makedonskog i srpskog naroda. Makedonci su u svom razmahanom nacionalnom zanosu sebi prisvajali doslovno sve elemente tri hiljade godina istorije te regije — osim Dušanovog carstva, čija je prestonica bila u Skoplju. I dok su u Skoplju svojatali i Filipa i Aleksandra, i Ćirila i Metodija, i čak bugarskog cara Samuila, bila je potrebna incijativa malobrojnih makedonskih Srba da makedonska prestonica dobije i spomenik caru Dušanu, koji bi tu prvi trebalo da bude podignut, i koji je nakon toga u više navrata bio žrtva napada vandala. Sada, kada je kulturna i identitetska veza sa Srbima, a pre svega sa srpskim konstitutivnim mitovima o Kosovskom boju, Lazaru i Milošu, i Izgubljenom carstvu, prekinuta, Zapad hladno gleda kako iz Grčke stiže hladan tuš za usijane makedonske glave.

Grčki nauk: suverena volja naspram spoljnih pritisaka

Koliko god Srbija saosećala sa makedonskim narodom kao žrtvom zapadnog kolonijalizma, kudikamo više osnova smo imali da se identifikujemo upravo sa grčkom stranom u sporu. Jer ono što je Zapad priredio Grcima prećutno podržavajući projekat „antičke makedonske nacije“ (pri tome je „antička nacija“ sama po sebi contradictioninadjecto, pa kad neko upotrebi ovaj izraz, odmah znamo da misli na Makedonce), Srbiji i Srbima je priredio kroz projekte „bošnjačke“, „kosovske/kosovarske“, i „crnogorske/montenegrinske nacije“. U sva tri slučaja elementi srpskog nacionalnog identiteta i kulturne baštine su politički kidnapovani, i proglašeni za konstitutivnu baštinu drugog naroda, koji „sa Srbima nema nikakve veze“. Srpsko insistiranje na jezičkom, kulturnom, i istorijskom identitetu naroda i prostora Krajine, Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Kosova i Metohije na međunarodnom planu je predstavljano kao „velikosrpski šovinizam“ i „agresivna ekspanzionistička politika“, i delovanje zapadnih imperijalnih centara moći (uključujući tu i njihove komitske čete u srpskom NVO sektoru) poslednjih nekoliko decenija bilo je dosledno i kontinuirano usmereno na cilj da se srpski identitet, kultura i istorija nasilno sabiju u Prokrustovu postelju (uže) Srbije i Republike Srpske. Ti procesi još uvek traju, i nema naznaka da će se u skorije vreme završiti — dok srpski narod ne bude konačno sveden na okvire „Pretkumanovske Srbije“ i nacionalne manjine u susednim državama, koja se rapidno asimiluje i integriše u novonastale „stare nacije“.

Iz sadašnje srpske perspektive, mogućnost da se srpski narod prema pitanju otimanja sopstvene srednjevekovne baštine u Krajinama, Bosni, i Hercegovini, odnosno temeljnog nacionalnog identiteta Crne Gore tokom celog njenog postojanja, postavi jednako beskompromisno, tvrdoglavo, i neumoljivo kao Grci po pitanju Makedonije, deluje kao naučna fantastike. „Srbija nije u poziciji Grčke“, reći će mnogi. Ona svakako nije jednako bogata i razvijena kao Grčka, ali ne treba zaboraviti da su po sličnim pitanjima pred Zapadom poklekle kudikamo bogatije i razvijenije zemlje od Grčke. Naprotiv, grčko istorijsko iskustvo i nacionalne traume izuzetno su bliske srpskim. Grci su prošli kroz strahoviti period etničkog čišćenja Jonije posle Prvog svetskog rata, koji se kod nas eufemistično naziva „razmenom stanovništva“, ali koji se grčkom nacionalnom pamćenju naziva „Maloazijska katastrofa“ (Μικρασιατική Καταστροφή), i koji predstavlja događaj uporediv sa „Olujom“ u RSK — s tim što su raseljeni milioni umesto stotina hiljada, i što je od Grka etnički očišćena teritorija na kojoj su kontinuirano živeli tri hiljade godina. Slično Srbima, Grci imaju i gorko iskustvo već pomenutog građanskog rata komunista i monarhista, kao i teške etničke sukobe sa Bugarima i Albancima, veoma nalik na srpsko iskustvo iz Drugog svetskog rata i Jugoslovenskih ratova. Najzad, period diktature i borbe za demokratiju, iako je imao različit ideološki predznak u odnosu na komunistički režim Jugoslavije, omogućio je Grcima da iskuse iste procese kroz koje je Srbija prošla posle raspada Jugoslavije, kao i posle petooktobarskog prevrata.

Ono što su Grci u svim tim istorijskim događajima imali, a što je Srbima često nedostajalo, bila je jaka politička svest — spremnost da se politički procesi i država u svakom trenutku shvataju maksimalno ozbiljno, i da se unutrašnja politička borba institucionalizuje. Sa jedne strane, to zahteva veću odgovornost od političara, koji su primorani da veoma brzo trpe posledice za neispunjena politička obećanja (ne zaboravimo i da je šest visokih državnih zvaničnika osuđeno za veleizdaju i streljano 1922. godine posle Maloazijske katastrofe). Sa druge strane, unutrašnji ideološki konflikt u Grčkoj zatvara se u domen ritualizovanih političkih procesa, čije posledice (pogotovo poslednjih decenija) imaju značajan uticaj na vlast, ali ne dovode zemlju na granicu novog građanskog rata. Najzad, politička svest Grka najbolje se vidi u odnosima prema spoljnim pitanjima, gde se ljuti ideološki protivnici često ujedinjuju kako bi zaštitili nacionalne interese naroda i zemlje.

Ukratko, situacija u Grčkoj je daleko od idealne, ali upravo grčki narod sa svojim identičnim istorijskim iskustvom, sličnim nacionalnim mitosom, zajedničkom pravoslavnom, vizantijskom, i balkanskom kulturnom matricom, može poslužiti kao ozbiljan uzor Srbiji i Srbima u vođenju sopstvene politike, i zašiti sopstvenih interesa, identiteta, i baštine. Pri tome je grčki nacionalizam veoma često jednako dezorijentisan i neodređen kao i srpski, ali on omogućava ovom narodu da se po vitalnim pitanjima koja se tiču nacionalnog i državnog opstanka pozicioniraju na pravilan način. I da se pri tome nađu Srbiji kao prijatelj i saveznik u najtežim trenucima. Pored poznatih činjenica iz prve polovine XX veka, ne treba nikada zaboraviti grčke dobrovoljce na srpskoj strani u jugoslovenskim ratovima, kao ni ogromnu podršku grčkih građana SR Jugoslaviji za vreme bombardovanja, kao ni, uostalom, beskompromisnu podršku Grka i Kiprana Srbiji po kosovskom pitanju. Za ovu priču nije bitno, ali nije na odmet podsetiti se i toga da su se u svim tim procesima Makedonci, iako su „naša krv“, pokazali kao kudikamo lošiji prijatelji i komšije — čak i u situacijama kada je neprijateljska politika protiv Srbije (poput priznavanja kosovske pseudodržave i podrške njenoj integraciji u Unesko) bila i na njihovu direktnu štetu.

Kriptonacionalizam kao instrument kolonijalne politike

Vratimo se nazad sporazumu koji su potpisali Cipras i Zajev. Kao što smo već rekli, budućnost tog sporazuma je veoma mutna, i jedino što bi moglo da dovede do njegove ratifikacije na opštenarodnom referendumu, osim očekivane apsolutne podrške Zajevljevih albanskih partnera, jeste ogroman pritisak NATO i EU na makedonsko stanovništvo, što bi celu stvar učinilo još bljutavijom, i što bi dodatno učvrstilo kolonijalni status Makedonije na putu ka budućoj državnoj razgradnji. Mi Srbi to Makedoncima možemo da kažemo bez zluradosti, jer smo identičnim procesima i sami izloženi — s tim što su neki od njih (poput velikoalbanskog separatizma) poodmakli u odnosu na Makedoniju, dok su drugi (poput evroatlanstkog integracionizma) tek u povoju. Prostora za podsmeh i komplekse više vrednosti nema, jer se i Srbija, i Makedonija kuvaju u istom loncu, ispred istog kuvara, i kao hrana za ista gladna usta.

Da li je onda za Makedoniju bolje da se odlučno suprotstavi sporazumu sa Grčkom? I da, i ne. Za Makedoniju kao državu i narod bi svakako bilo dobro da ne potpisuju ultimativne dokumente, kojima joj druge strane jednostrano nameću kako da uređuju svoju sopstvenu zemlju. Sa druge strane, prekid besmislenog antagonizma sa Grčkom oko potpuno neosnovanih pretenzija na grčku kulturu i tradiciju je nešto što je Makedoncima preko potrebno, jednako kao što im je potrebno da što je pre moguće zaleče rane u odnosima sa Srbijom. Uprkos bugarskim nemuštim nastojanjima da Makedoniju integriše u svoj kulturni prostor, sa dosta osnova se može reći da makedonskom narodu i dalje niko nije bliži od Srba i Grka, i da su upravo to narodi na čiju pomoć bi sutra mogao da računa kada neprincipijelno paktiranje sa albanskim teroristima dođe na naplatu.

U svemu tome, raskalašni makedonski kriptonacionalizam predstavlja ozbiljan problem sa kojim taj narod mora da se razračuna sam, bez grčkih pritisaka i uslovljavanja. Kriptonacionalizmi — makedonski, bošnjački, crnogorski i sl. — utemeljeni na metastaziranoj „identitetskoj politici“, kompleksima niže vrednosti, i nacionalnoj epskoj fantastici predstavljaju omiljeni instrument Zapada u zavađanju balkanskih naroda do te mere, da su spremni da otvoreno rade na sopstvenu štetu, ako ih samo neko ubedi da je to za pakost, i u inat onog drugog, suprotstavljenog naroda. Pomenuti regionalni kriptonacionalizmi već su naneli ogromnu štetu srpskom narodu, od koje će se oporavljati decenijama, ako ne i vekovima. A ta priča još uvek nije gotova — upravo ozloglašeno „deretićevstvo“ (po Jovanu I. Deretiću), t.j. isfantazirana pseudoistorija koja Srbe iščašuje iz svih svojih istorijskih korena, i pretvara u još jedan balkanski „antički surogat-narod“ (u osnovi u glinu za modeliranje po NATO-matrici), jeste instrument koji se obilato koristi da se srpski narod još dublje posvađa unutar samog sebe, da se njegova istinska baština i nacionalna epika dodatno obesmisli, omalovaži, i degradira (i po potrebi prepusti u ruke kriptonacionalistima iz bivših jugoslovenskih zemalja), ali i da se poruši ono malo preostalih mostova prema drugim narodima regiona.

Kako trenutno stvari stoje, šta god da se desi u Makedoniji — Zapad će dobiti svoje. Ako narod „legne na rudu“ i prihvati ponižavajući sporazum, biće integrisani u NATO i izbačeni u stroj globalne kolonijalne žandarmerije. Ako sporazum odbaci, autohtonistički igrokaz i sukob sa Grčkom će da se nastavi, što će Zapadu omogućiti da u Skoplju — preko svojih neposrednih eksponenata Albanaca — još jednom dobije sve što im od Makedonaca treba. Ono što je Makedoncima potrebno jeste isto ono što je potrebno i Srbima, i Grcima, i svim ostalim narodima Balkana kojima je stalo do slobode, i koji bi hteli da u narednim decenijama i vekovima budu gospodari sopstvene sudbine, jeste da se raskine to vrzino kolo lažnih dilema i trulih kompromisa, i da se okrene politici istinske saradnje, istinske demokratije, i istinskog suvereniteta, a sve to na temeljima istinske balkanske istorije i kulture, koja je i bez izmišljotina dovoljno impresivna, vredna, i zanimljiva, i oko koje možemo da se usaglasimo sami, bez diktata malicioznih zapadnih NVO.

Do tada, jedni ćemo drugima samo služiti za podsmeh. Makedonci su se podsmevali Grcima kada su pristajali na ponižavajuće uslove zapadnih zajmodavaca, Srbi se danas podsmevaju Makedoncima koji će da „lupaju fusnote“ na svoje spomenike, a sutra će se neko drugi na Balkanu verovatno zlurado smejati nekom novom izdajničkom potezu srpskih vlasti u pregovorima sa Prištinom. Dok iz tog ciklusa zluradosti ne izađemo, dok ne odbacimo paternalističke pritiske i kolonijalnu politiku SAD i Evropske unije, i lažne identitete koje oni sponzorišu, nećemo imati ni istinsku saradnju, ni istinsko pomirenje, niti istinski boljitak za balkanske narode. Jer jedini konkretan rezultat kome trenutni odnosi Grčke, Makedonije, i Srbije, vode jeste — Velika Albanija, kao istinski „najbolji đak“, i glavni eksponent imperijalne politike u regionu. Ta politika, naravno, nije nikakva sreća ni za albanski narod, ali to je već sasvim druga priča, i druga tema.