Previranja unutar Demokratske stranke SAD - kako otupeti jasnoću poruke Bernija Sandersa

Prostor oko Velikih jezera u kome se održava poslednji krug debata Demokratske stranke na preliminarnim izborima za predsednika odiše višestrukom simbolikom. Osim što simboliše uzlet i nagao pad industrijske proizvodnje u SAD-u, on je i simbol lakog zaborava glasača kada partija proceni da joj više nisu potrebni. Napušten od velikih industrijskih proizvođača koji su u potrazi za jeftinijom radnom snagom otišli negde dugde. Zaboravljen zbog promena političke taktike Demokratske stranke koja u svojoj koaliciji manjina i belih liberala nije uspela da nađe mesta za belu radničku klasu.

Promena pravca nije bila slučajna. Uspeh politike neoliberalizma uz propast Sovjektskog saveza navela je partije levice globalno da se prilagode novoj situaciji. Odgovor levih partija na to bila je ideologija trećeg puta, tj. ideologija postepenog udaljavanja levih partija od svojih korena u radničkim pokretima. Američke demokrate, koje su postajale fiskalno sve konzervativnije, a socijalno sve liberalnija, sa promenom politike krenule su da menjaju i glasačko telo. Na mesto bele radničke klase Ajove i Mičigena došli su liberali iz Kalifornije, meksikanci iz San Hosea i crnkinje iz Baltimora.

Do izbora 2016. tom velikom, nekada važnom, biračkom telu malo ko se obraćao. Zaboravljeni krajevi nisu bili ni zanimljivi, ni urbani, ni kul, ali su bili nepohodni da bi demokrate imale sigurne šanse da osvoje predsedničko mesto. Ono što je izbegao Bil Klinton dvadeset godina kasnije je sustiglo njegovu suprugu i zapretilo da ignorisanje tog prostora na dugi rok ne može ostati nekažnjeno..

Cena ignorisanja ispala je dvostruka. Osim gubitka predsedničkih izbora, sama demokratska stranka, njeni ciljevi i identitet trajno su dovedeni u pitanje. Na unutrašnjem planu, pojava Sendersa i celog pokreta koji je došao za njim izazvala je previranja unutar partije. Senders se nije pojavio slučajno. Zanemareno glasačko telo koje nije moglo da da glas (ne više toliko) novim demokratama, dalo ga je ovom demokratskom socijalisti.

Njegov uspeh, u mnogome obezbeđen i pobedama nad Klintonovom u državama oko Velikih jezera, trajno je doveo u pitanje hegemoniju koja je trajala više od dvadeset godina. Čuđenje nad time kako je jedan socijalista autsajder, mogao za malo da pobedi kandidata establišmenta, pretvorilo se u pitanje hoće li estavlišment, pred udarom Sendersa i njegove agende, uspeti da se održi.

Tupljenje oštrice

Ključni kvalitet Sandersove kampanje iz 2016. godine bila je njena jasnoća. Mantrajući brojke o „1% koji ima više od 90%“ senator iz Vermonta urezao je u svest SAD-a ideju o društvenoj nejednakosti. Ove ideje, dovele su do pojma ono što su građani oblasti Velikih jezera osećali već dugo. Jednom izbačene u javnost, Sendersove ideje se više nisu mogle vratiti u bocu, ali se sa njima moralo obračunati.

Tri godine kasniije, demokratski mejnstrim pokušao je na razne načine da odgovori na izazov koji je Sanders postavio. Najzanimljivija od njih , suprotno negiranju, predstavlja afirmisanje Sandersovih poenti. Većina kandidata priznaje: američko društvo jeste nepravedno, bogatstvo je neravnomerno raspoređeno, nemaju svi iste šanse, kapital je napustio mnoge regione i ostavio pustoš. Umesto da to ponove jednom, demokratski mejnstrim je odlučio da to ponovi hiljadu puta, da se okaje grege i sve prizna. Međutim, u mnoštvu ponavljanja leži taktički manevar.

Kakofonija glasova, koji se slažu sa Sendersom, zamagljuje jasnoću njegove kampanje i onemogućavaju gledaocu da između kandidata pronađe jasnu razliku. Tako su kandidati poput Bila de Blasija (Bill de Blasio), Kirstin Đilabrend (KirstenGillibrand), Džeja Inslija (Jay Inslee), Pita Butidžadža (Pete Buttigieg), Ejmi Kloubučer (AmyKlobuchar) i drugih najednom postali gotovo socijalisti preko noći.

Međutim, najveća opasnost Sendersu ne preti od kandidata čije je licemerje jasno i kalkulacije očigledne, već u kandidatkinji čije su namere čiste i politika konzistenta. Senatorka Elizabet Voren deluje kao kopija Sendersa. Kao i Senders, i ona dolazi iz Nove Engleske, istorijski važnog prostora prvobitne kolonizacije Severne Amerike od strane britanske krune. Sličan obrazovni nivo, politička pozicija i prepoznatljivi starinski šmek Istočne obale čine ih veoma sličnim, možda i previše da bi se mogli jasno razlikovati za nekog ko ne prati baš pomno programe, izjave i političku istoriju kandidata.

Ovde se sličnosti ne iscrpljuju. Za razliku od ostalih kandidata koji su se cinično popeli na voz u pokretu, Elizabet Voren već dugo stoji na pozicijama veoma bliskim Sandersu. Od svog ulaska u Senat 2012. godine Voren se zalaže za i ublažavanje posledica neoliberalnih politika i nekontrolisanog tržišta. Pored toga, njene pozicije po pitanju zdravstvene zaštite i studentskog duga reflektuju one koje možemo naći kod Sandersa. Međutim, upravo ta sličnost (kojih ima daleko više od gore navedenih) čini je najopasnijim protivnikom po Sandersovu agendu. Brojni članci na internetu o tome „koje su razlike između Sandersa i Voren“ svedoče, da su razlike naizgled tanane toliko, da se moraju objašnjavati publici.

Iako teško primetne, neistančanom posmatraču, razlike između njih su suštinske. Kako navodi Baškar Sunkara, jedan od osnivčara poznatog levičarskog magazina „DŽejkobin“, pozicija Elizabet Voren je da se problemi američkog društva mogu  rešiti reformama koje bi ublažile posledice neoliberalnih politika. Problem nije u kapitalizmu, u logici tržišta, u logici svetske trgovine, problem je u smeru koji je kapital poprimio od 80-tih.

Uprkos svoj sofisticiranosti ove univerzitetske profesorke, njena je pozicij je donekle naivna. Identifikujući sistemske promene u delima Miltona Fridmana, Voren, kao i mnogi drugi, daje moć teoriji koju ona realno nema. Kako Sunkara s pravom navodi, promene od 80-tih na ovamo, daleko bolje objašnjavaju naftna kriza i rast inostrane kompeticije nego nove ideje iz glava autora iz tzv „Čikaške škole“koje mnogi prepoznaju kao kreatore filozofije neoliberalizm.

U Sandersovom pristupu, upućuje Sunkara, nalazimo razumevanje da je jedini način preokretanja posledica neoliberalizma „da se ponovo izgrade sindikati i levi politički pokreti koji mogu dovesti do druge vrste političke ekonomije“. Suprotno Voren, Senders shvata da zaista nova i zaista radikalna politika mora ući u sukob ne sa teorijskim radom Miltona Fridmana, već posledicama koje je neoliberalizam ostavio na radničko organizovanje, radno zakonodavstvo i brojne predele Sjedinjenih država, poput prostora oko Velikih jezera.