петак, 19. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Приватне војске бујају кад демократије умиру – „Вагнер“ је само једна од многих
Савремени свет

Приватне војске бујају кад демократије умиру – „Вагнер“ је само једна од многих

PDF Штампа Ел. пошта
Томас Фази   
петак, 21. април 2023.

Прошле недеље Русија је тврдила да је преузела контролу над градом Бахмутом после осмомесечне битке са украјинским снагама — најдуже и најкрвавије борбе у рату до сада. Напад, међутим, нису предводиле руске оружане снаге, већ приватна војска – злогласна Вагнер група – чији припадници се боре заједно са редовним руским трупама од почетка инвазије.

Вагнер група је одувек била обавијена мистеријом. У првим данима рата, извештаји су наглашавали тајну природу њених војних операција, укључујући заверу за убиство Зеленског и чланова његовог кабинета. Донедавно је било нејасно да ли компанија регистрована под именом Вагнер уопште постоји.

Све се променило у септембру 2022, када је Јевгениј Пригожин, блиски Путинов савезник, изјавио да је "основао групу 2014. како би заштитио Русе када је почео геноцид над руским становништвом Донбаса“. Затим, у јануару ове године, одлучио је да то озваничи, региструјући Вагнер као предузеће и отварајући његово седиште „ПМК Вагнер центер” у Санкт Петербургу. Није крио шта су активности Вагнера -  у логоу компаније стоји да је у питању ПМК - приватна војна компанија, (eнгл. PMC- private military company), такође позната као група плаћеника. Руска влада је била принуђена да призна Вагнер, a његов тајни статус је званично одбачен.

На много начина, легализација Вагнера симболизује промењену природу модерног ратовања. Традиционална Клаузевицова парадигма — заснована на јасној разлици између јавног и приватног, пријатеља и непријатеља, цивилног и војног, борца и неборца —замњена је много нејаснијом реалношћу у којој се државне војске сада редовно боре заједно са приватним и/или корпоративним паравојним и плаћеничким групама. Данашњи сукоби, чак и када су по природи насилни, често се дешавају у „сивој зони“ изван оквира конвенционалне војне акције. Непријатељске државе се све чешће сукобљавају једна с другом преко посредника или сурогата — укључујући приватне војске — а не ангажовањем сопствене оружане силе. И то није случај само у Русији. Све већи знчај приватних војних и безбедносних компанија (ПМСК – eнгл. Private military security companies, PMSC) у савременом рату је глобални феномен.

Приватне војске постоје вековима. потреба плаћеника је била посебно распрострањена током Хладног рата, посебно у Африци, у контексту деколонизације и грађанских ратова који су уследили. Конкретно, Запад је приватне војске широко користио између шездесетих и раних осамдесетих да би спречио колоније да стекну независност или да дестабилизују или свргну нове независне владе. Примери су Демократска Република Конго, Република Бенин и Република Сејшели.

У то време, практично није постојла међународна правна регулатива у вези са најамничким војницима. Тек 1977. године Женевске конвенције су утврдиле правну дефиницију таквих делатности. Плаћеником се сматра свака особа која је регрутована за борбу у оружаном сукобу, која активно учествује у непријатељствима, а која није ни држављанин стране у сукобу нити становник територије коју она контролише. Била је то веома уска дефиниција која је била формулисана према потребама нових независних нација како би Запад био спречен да употребљава приватне восјке против постколонијалних влада.

Захваљујући оваквим настојањима 1987. године именован је Специјални известилац за употребу плаћеника, а затим, 1989. године, донета је Међународна конвенција против регрутовања, употребе, финансирања и обуке плаћеника, која је ступила на снагу 2001. Конвенција садржи и члан у у коме се прецизира да су плаћеници људи који поткопавају легитимне владе – још једна клаузула која је имплицитно одражавала забринутост постколонијалних земља. И данас одредбе ове конвенције— која је у суштини преузела формулације из 1977. године — чине међународно-правну дефиницију најамништва.

Као резултат тога, током деведесетих дошло је до значајног пораста броја приватних војних и безбедносних компанија које су настојале да своје активности тако формулишу да се на њих међународне одредбе о плаћеницима не односе. Такве компаније представљају се као легални пословни субјекти који нуде „легитимне“ услуге обезбеђења и одбране и ,наводно, разликују се од одметничких плаћеника. И, углавном, у томе су успеле. Само у тој деценији, ПМСК су наводно обучавале војске у 42 земље и учествовали у више од 700 сукоба.

Постојала је и шира позадина овог феномена. Растући утицај неолибералне логике економске рационализације и дерегулације током деведесетих такође је подстакао државе да приватизују и екстернализују многе владине функције и услуге — укључујући ратовање. Безбедност је почела да се доживљава као роба, услуга као и свака друга која се може продати и купити на тржишту.То је такође био део ширег покрета преношења националних прерогатива на наддржавне или, као у овом случају, недржавне актере како би се доношења одлука изместило из демократских институција. Овом тренду је допринело глобално смањење националних војних снага, што је такође проширило регрутациону базу за ПМСК.

Иако су ПМСК у почетку углавном продавале своје услуге земљама у развоју и такозваним пропалим државама које су се суочавале са политичком кризом, средином деведесетих и западне владе, посебно САД, почеле су да их користе. Обично су са њима склапни уговори да подржавају, обучавају и опремају војне и безбедносне снаге пријатељских влада — посебно у бившој Југославији. Западне силе су на тај начин могле да промовишу своје интересе и спољнополитичке агенде, избегавајући да буду уплетене у непопуларне сукобе, па чак и заобилазећи национална или међународна ограничења за распоређивање својих трупа у страним државама. До краја деценије, невладине организације (као што је Оксфам), па чак и Уједињене нације су се такође у великој мери ослањале на ПМСК за сопствену обезбеђење, па чак и за мировне мисије.

У том смислу, ПМСК нису преузеле функције држава већ су интегрисане у њихову структуру. У неким случајевима чак су ојачале државну војну моћ омогућавајући владама да се ангажују у ратовима у које се можда не би упуштале из страха да не изазову војни одговор моћнијих држава. Истовремено, тако су избегавале демократски надзор над фактичим ратним активностима.

 Примери оваквих ангажовања плаћеничких формација су активности Вагнер групе у неколико афричких и блискоисточних земаља — као што су Сирија, Либија, Централноафричка Република и Мали. Москва је на тај начин могла да демантује да је умешана у сукобе и да је одговорна за наводно кршење људских права које су починили припадници Вагнера.

Током година, учињени су различити напори да се овај нови феномен регулише на међународном нивоу, што је на крају довело 2005. до оснивања Радне групе УН која је требало да прати коришћење плаћеника. Али оваква тела су, углавном, била неуспешна. Данас овај сектор остаје углавном нерегулисан и функционише у де факто правном вакуму. Према међународном хуманитарном праву најмници из ПМСК се не могу сматрати војницима или припадницима локалних милиција, пошто нису део војске или командног ланца.  Такође, према уској правној дефиницији коју су усвојиле УН они чак немају ни статус плаћеника. У тренутном сукобу у Украјини, на пример, Вагнер група се не може сматрати плаћеничком формацијом по правним стандардима због једноставне чињенице да су њени припадници држављани једне од страна у сукобу.

Приватне војне компаније остају углавном неодговорне, а карактерише их „основни недостатак транспарентности и надзора над њиховим операцијама“, као што је Радна група УН приметила 2021. Радна група истиче да државе понекад ангажују ПМСК како би могле да поричу да су директно укључене у сукоб. Строжија регулатива би, наравно, била добродошла, али то не би променило чињеницу да корпоративне армије суштински поткопавају демократску одговорност – што је вероватно један од главних разлога због којих их државе употребљавају.

Од највећег значаја је легализација и нормализација најамништва. Једина стварна разлика између традиционалних плаћеничких војски и ПМСК је у томе што су ове друге често легално основана предузећа са корпоративном организационом структуром. То им даје легитимитет и, теоретски, олакшава праћење њихових активности и процесуирање. Иапк, такве „корпорације“  су по својим намерама и циљевима, „нови модалитети плаћеништва“, како је чак и Генерална скупштина УН утврдила пре неколико година.

Оно што је најважније, извештај УН-а признаје да су приватна безбедносна и војна индустрија растући и глобални феномен. Док је пажња данас фокусирана на Вагнер, прави процват корпоративних приватних војски догодио се током војних интервенција предвођених САД у Авганистану и Ираку. У оба случаја, САД су се у великој мери ослањале на ПМСК као што су Динкорп и Блеквотер (сада познат као Констелис). У неким временским периодима број плаћеника на терену је надмашивао број регуларних америчких војника.Процењује се да је до 2006. године у Ираку било најмање 100.000 запослених у ПМСК које су радиле директно за Министарство одбране САД. И као данас Вагнер, ове америчке „компаније“ биле су одговорне за кршење људских права. Блеквотер, која је била најприсутнија ПМСК у Ираку, био је умешан у масакр 17 ирачких цивила 2007. године. Четврорица припадника ове групације касније су осуђени. Неке друге америчке ПМСК биле су умешане у скандал у ирачком затвору Абу Граиб и програм ЦИЕ у оквиру кога је велики број њуди киднапован и подвргнут мучењу. Нико због тога није кривично гоњен. Упркос свега тога до лета 2020. САД су имале више од 20.000 плаћеничког особље у Авганистану — отприлике двоструко више од броја регуларних америчких војника. Ерик Принс, оснивач Блеквотера предложио је 2017. да се рат у Авганистану у потпуности приватизује.

Шта је уопште могло да инспирише такав безобразлук? Иако се ирачки и авганистански рат данас сматрају као стратешке грешке САД, да не спомињемо хуманитарну трагедију, они су били профитабилни за приватни безбедносни бизнис. Америчко министарство спољних послова потрошило је до 2016. 196 милијарди долара по уговорима са ПМСК за рат у Ираку и 108 милијарди долара за рат у Авганистану. Тај посао је и даље у порасту. Вредност приватног безбедносног сектора, у коме доминирају америчке и британске компаније, процењн је на 260 милијарди долара у 2022. год. а предвиђа се да ће достићи вредност од око 450 милијарди долара до 2030. Највећа компанија из овог сектора је британска Г4С, која запошљава више од 500.000 људи и присутана је у више од 90 земаља.

Треба ли да се чудимо? На крају крајева, раст сектора ПМСК је само још један пример како су економске трансформације последњих деценија замаглиле границу између јавне и приватно-корпоративне сфере до те мере да се оне више не могу разликовати. Резултат је успон државно-корпоративног левијатана који је прогутао сваки сектор економије — здравство, банке, енергетику, технологију — а сада је преузео и делатност ратовања уз поткопавање демократске контроле и надзора . Ово важи за Русију исто колико и за западне земље. Ако нас је сукоб у Украјини нечему научио, то је да је рат данас већи посао него што је икада био. Није ни чудо што се мир — у Украјини или другде — чини недостижним.

Private armies are making a killing - Mercenaries thrive while democracy dies BY Thomas Fazi

https://unherd.com/2023/04/private-armies-have-infiltrated-the-west/

April 11, 2023

Са енглеског за НСПМ превео Мирослав Самарџић

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер