Проблем миграната поново тресе Москву

После зверског убиства једног младића у кварту Бирјуљево Западное, на југу престонице, министар унутрашњих послова Владимир Колокољцев донео је план ,,Вулкан’’ којим се заводи појачана јавна безбедност и потрага за починиоцима најтежих кривичних дела. По његовом наређењу, полиција је затворила све пролазе ка Мањежном тргу, у најужем центру Москве надомак самог Кремља. То је место где се по традицији окупљају демонстранти које је послењих година, не једном, било поприште жестоких сукоба полиције и грађана. Странцима, поготову оним са ,,несловенском спољашношћу’’ препоручено је да без преке потребе не излазе на улицу. Око главне московске џамије појачане су мере безбедности због обележавања муслиманског празника Курбан бајрам.

О чему се заправо ради?

У прошлу суботу на улици кварта Бирјуљево убијен је 25-годишњи Јегор Шчербаков, наочиглед девојке са којом је пролазио улицом. Убица, који је претходно добацивао девојци и вређао је, потегао је нож и ударцем у срце убио младића, а потом побегао. Претпоставља се да је убица придошлица са Кавказа, односно ,,кавкаске националности’’, како се то овде обично каже. Тако бар тврде очевици који га описују као младог црнпурастог човека, односно човека ,,несловенске спољашности’’. То се може закључити и на основу једног снимка сигурносних камера који су објавили московски медији. По неким непровереним изворима, убица се бавио таксирањем и нелегално је боравио у Москви. Потрага за убицом је у току. Полиција је привела неколико сумњивих лица.

На вест о свирепом убиству, на лицу места окупило се неколико стотина огорчених грађана чији се број из часа у час повећавао. На крају их је, према проценама, било око четири хиљаде. Разјарена маса превртала је аутомобиле, демолирала оближњи супермаркет и на јуриш упала у складиште поврћа у коме своју робу држе продавци, углавом са Кавказа. Рафови и гајбе су испревртани, а роба добрим делом уништена.

Очевици кажу да су иначе оправдани револт грађана због свирепог убиства искористили националисти и обични хулигани. Они тврде да су се из гомиле чули гласови ,,Руси, напред’’ и да је у маси било доста људи под дејством алкохола. Полиција је интервенисала само против најагресивнијих и привела око 400 учесника. Тридесетак људи затражило је медицинску помоћ.

О свему томе, градоначелник Москве Сергеј Собјањин реферисао је председнику Владимиру Путину.

До овакве експлозије гнева вероватно не би дошло да је ово био изолован случај. Али он то није био. Не тако давно, у Москви је претучен и тешко рањен полицијски инспектор Антон Кудрјашов који је на градској пијаци желео да провери идентитет једног ,,Кавкасца’’ осумњиченог за силовање. Нешто раније, убијен је младић Јегор Свиридов, а убица је такође био придошлица са Кавказа. Па докле ћемо да трпимо овакву тортуру придошлица, кажу московљани староседеоци? Ем им дајемо из буџета огромне паре којима купујемо мир, ем долазе овамо да нас убијају.

То је, међутим, једна страна медаље. Званичници пак кажу да злочин нема ни држављанство ни националност. Нико не може нити жели да све ,,Кавкасце’’ или ,,Азијате’’ стрпа исту врећу, у врећу убица и криминалаца. У великој већини, то су вредни и поштени људи који у Москву и друге велике градове долазе ,,трбухом за крухом’’. Раде оно чега староседеоци неће да се прихвате: перу улице, чисте снег, односе смеће, одржавају дворишта између вишеспратница. ,,Прљавих’’ послова у многомилионском граду је више него довољно. Масовно се такође баве трговином, углавном воћем и поврћем. Придошлице из средњоазијских држава раде на градилиштима. ,,Шугава овца читаво стадо зарази’’- каже продавац воћа са Кавказа, Елдар. "Један иде са ножем и убија, а сви ми испаштамо због тога. Постало је опасно да идете улицом, могу да вас нападну. А зашто? Шта сам ја урадио? Ја сам већ у седам увече код куће са женом и дететом."

Чињеница је да се поједине придошлице баве и сумњивим пословима, да међу њима има криминалаца и свакојаких преступника. "У мом комшилуку на једног Руса долазе по три-четири Кавкасца или Азијата", јада се један житељ Бирјуљева. "Страх ме је да изађем на улицу. Као да живим у некој туђој и непријатељској земљи."

Највећи и суштински проблем је у нечем другом; у потпуном хаосу који влада у миграционој сфери. Ако је веровати појединим аналитичарима, проблем у вези са мигрантима чак је бацио у засенак и тако велике проблеме као што су корупција, зависност државне касе од извоза нафте и гаса, даљу демократизацију друштва и гужве у градском саобраћају које су у Москви постале неподношљиве.

Само пре десетак или петнаест година, да и не говоримо о совјетском пероду, тешко је било претпоставити да ће тема миграната постати готово главни политички проблем земље. ,,Хаос’’ и ,,катастрофа’’ су оцене које се често употребљавају око овог проблема. Да би се ситуација ублажила, предлажу се различите, па и екстремне мере. Један депутат владајуће партије предлаже да се деци миграната забрани да иду у школу. По једној другој варијанти, предлаже се да се мигрантима забрани бесплатно лечење, па чак и да се њихове жене порађају у здравственим установама. Трећи пак, најрадикалнији, предлажу депортацију. Такви предлози наилазе на подршку у појединим круговима, иако је свакоме јасно да се не могу реализовати.

Има и реалнијих предлога. "Тешко је објаснити", каже један коментатор, "зашто Москва не предузима нешто што се и поред свих недостатака показало као ефикасно; зашто не организује добровољне народне дружине као у совјетско време?"

У кварту Бирјуљево-Западнаја живи 90.000 грађана (то је за појмове у Србији повећи град, а за Русију и Москву- микрорејон). Ако би свако дао месечно по 50 рубаља (нешто више од једног евра) било би могуће организовати педесетак парова за ноћна дежурства, опремити их гуменим палицама и видео-камерама. Поред осталог, помагали би да се из улаза у велике зграде уклоне клошари, да се са киоска отерају скитнице које се ту окупљају и обављали би друге послове што редовна полиција неће да ради. Те проблеме, међутим, не решава полиција, каже лидер руских комуниста Генадиј Зјуганов. Њих решава усавршавање система, јачање државних и друштвених институција, отварање нових радних места, економски раст и уопште побољшање услова рада и живота.

У свему томе треба имати у виду чињеницу да се придошлице из руских република са Кавказа (Чеченија, Ингушетија, Дагестан, Северна Осетија, Кабардино- Балкарија, Карачајево-Черкезија) не могу подједнако третирати као они који долазе из бивших совјетских средњоазијских, а сада независних република. Ови први су грађани Русије са једнаким правима, а ови други - држављани других земаља.

Узрок свих зала је у слабости и беспомоћности државних институција, сматрају аналитичари. Оне једноставно нису у стању да реше тако сложене проблеме. Наш бирократски систем чега год се дохвати, на крају се извитопери.

Са мигрантима је неспоразум већ око самих бројки. Колико их је уопште у Русији? Неки кажу, једанаест милиона. Федерална миграциона служба каже да их има ,,само’’ три милиона; око два милиона ради легално, а милион су кобајаги туристи, студенти или они који су дошли на лечење. Са тим бројкама није сагласно Министарство унутрашњих послова. Тамо кажу да су бројке о мигрантима (11 милиона) преувеличане, а оне о ,,само’’ три милиона умањене. Чудно је да оперативна и адекватна размена података између ових институција не постоји.

Замислите, каже московски аналитичар, шта може да се деси кад се по земљи мува једанаест милиона миграната? Па то је читава армада, то је више него што поједине држве имају становника. Па нека их је и ,,само’’ три милиона. Представите себи: три (или бар тростуко више миграната, што је реалнија бројка) шета по земљи, станује илегално, по изнајмљеним становина, ћумезима или подрумима. Милиони људи са другачијим навикама, обичајима, другачијом културом, другачијим језиком и вером. У таквој ситуацији свашта се може десити, а кривац може бити и придошлица и староседелац.

Према подацима одговарајућих стручних служби, у Русији постоји читава сива економија коју држе мигранти. Ако се она неким непромишљеним потезима укине, какве ће последице имати онај здрави део привреде? Теоретски, власти Москве би могле да затворе све тржнице које држе ,,Кавкасци’’. А где ће онда грађани да купују воће и поврће и колико ће оно поскупети? Могу да отерају ,,дворнике’’ који одржавају просторе око зграда, могу чистаче улица и ђубретаре, људе који зими чисте снег. А у Москви први снег обично падне већ у октобру и задржи се до априла. Ко ће тада радити те послове? Вишемилионски град би био у колапсу.

Депортовати три, пет, седам или једанаест милиона људи? Глупости, кажу експерти. Па депортација једног нелегалног мигранта кошта 50.000 рубља (око 1.200 евра). А поврх свега, ко је спреман да се одлучи на такав драстичан корак? Кремљ то сигурно не би одобрио.

Формално, постоји систем такозваних квота за радну снагу из иностранства. Сви се праве као да тај систем стварно функционише. А у ствари, делује колосална корупција. Послодавци се сналазе на разне начине, углавном ,,подмазују’’ чиновнике и добијају дозволе.

Читав проблем има још једну димензију, бар што се тиче придошлица са Северног Кавказа у друге регионе Русије.

Пала су ми у очи два крупна наслова из московске штампе. У једном се каже да ли ће Москва ,,пасти’’ под налетом ,,нове хорде’’ (мисли се на мигранте), а други цитирам у директном преводу: ,,Руси, умирите се; Кавкасци ће доћи на вашу земљу’’.

Миграција је неизбежна, каже политички представник руског председника Путина за Севернокавкаски округ, Александар Хлопоњин. Ми не можемо подизати некакав Кинески зид да бисмо их спречили, али морамо учинити све да тај процес не буде болан и да не осложни међунационалне и међуконфесијске односе.

То да житељи севернокавкаских република масовно долазе у Москву и друге делове Централне Русије, а пре свега Ставропољски округ, није никаква новост. Последњих десетак година из ових република трајно се преселило бар 200.000 житеља. Северни Кавказ је иначе густо насељен. На само два процента територије Русије живи 12 одсто становништва земље. Прошле године у Дагестану је број новорођених био троструко већи од броја умрлих. И у другим деловима овог региона наталитет је веома висок.

Али зато тамо је и највећа незапосленост у земљи. Житеље муче и друге невоље. Ако не припадаш неком клану, бери кожу на сиљак, кажу мигранти.

Фатима Бенагујева дошла је из Дагестана у Москву. Она се највише жали на здравствену службу у тој републици. ,,Не дај боже да се разболиш. Посебно ако немаш неког свог међу лекарским особљем. Велики проблем је чак да се изврши нека банална анализа. За сваки долазак у поликлинику треба дати неколико коверата.

Проблем није од јуче. Још у доба Совјетског Савеза говорило се да на Кавказу нема совјетске власти. Ситуација се после тога само погоршавала. Заобилажење закона, самовоља државних чиновника, тотална корупција, приватизовано правосуђе – то су само неки од узрока због којих народ бежи. Тамо нема перспективе, каже Ахмед Џабраилов који је отишао из Ингушетије и лепо се снашао у Санкт Петербургу.

У Кремљу су, наравно свесни свих ових тешкоћа. Чине се велики напори да се изађе из ћорсокака и тешкоћа од којих су неки наслеђени из ближе или даље прошлости. Посебно се инсистира на етничкој и конфесионалној толерантности. Друге домовине немамо. Морамо живети не само једни поред других него и једни са другима, кажу званичници. А што се тиче злурадих оцена на Западу и њихових критика, боље нека запуше уста и погледају у сопствено двориште. Тамо ће наћи више гадости него код нас. И нека не роваре, не подржаваји и не подстичу на Северном Кавказу оне који не желе добро ни свом народу ни својој земљи.