Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Propast komunističkih federacija - secesionizam pod maskom demokratije
Savremeni svet

Propast komunističkih federacija - secesionizam pod maskom demokratije

PDF Štampa El. pošta
Branko Milanović   
sreda, 28. februar 2024.

Sjajna knjiga „Kolaps” Vladislava M. Zuboka predstavlja hroniku raspada Sovjetskog Saveza. Počinje imenovanjem Jurija Andropova za generalnog sekretara KPSS 1982. godine i završava se raspadom Sovjetskog Saveza i ostavkom Mihaila Gorbačova 25. decembra 1991. Po kvalitetu pisanja, podseća me na „Rusku revoluciju” Ričarda Pajpsa. U obe knjige čitalac, naravno, zna konačan ishod, ali one su tako vešto napisane da se na mnogim ključnim mestima on gotovo zapita kojim putem će istorija krenuti. Autor čitaocu daje samo ono što su i akteri tada znali, ne i  saznanja o događajima koji su potom usledili. Time čitaocu pomaže da vidi događaje onako kako su se oni odvijali i da iz te perspektive mnogo bolje procenjuje odluke koje su doneli glavni akteri.

Iako Zubok to ne kaže eksplicitno, knjiga nam omogućava da jasno vidimo kako je svaka od sovjetskih republika sledila identičan pristup secesiji u tri koraka

Ako bih imao neku kritiku, to je da Zubok retko daje sudove o akterima. Ali u nekoliko slučajeva kada to radi, baratajući savršenom ironijom i oštrim komentarima, znamo da je to mogao i češće da radi, i to sigurno dobro. Možda je Zubok odlučio da to čini retko kako bi podvukao da njegova knjiga daje nepristrasan hronološki pregled događaja. Ali, da damo jedan istorijski presedan, Tacit pišući sličnu hronologiju dramatične istorije ne beži od donošenja suda o akterima sa strogošću kakvu oni zaslužuju.

Iako Zubok to ne kaže eksplicitno, knjiga nam omogućava da jasno vidimo kako je svaka od sovjetskih republika sledila identičan pristup secesiji u tri koraka. Ovo, moram reći, za mene nije bila novost jer prilično dobro poznajem sovjetski slučaj, pošto sam ga pomno pratio i čitao dosta o kolapsu zemlje, a takođe sam, radeći za Svetski banku, dosta puta putovao u Sovjetski Savez, a zatim i u Rusiju. Dodatno, ovaj pristup u tri koraka je potpuno identičan onom kod jugoslovenskih republika u njihovim (kako se to tada eufemistički nazivalo) „razdruživanjima“ jednih od drugih.

Knjiga „Kolaps” Vladislava M. Zuboka

Prvi korak bio je stvaranje intelektualne klime nacionalnih žalopojki, bilo da se radi o jezičkim pravima, služenju u federalnoj vojsci, uništavanju životne sredine ili – poželjniji pristup – ekonomskoj eksploataciji od strane drugih republika

Prvi korak bio je stvaranje intelektualne klime nacionalnih žalopojki, bilo da se radi o jezičkim pravima, služenju u federalnoj vojsci, uništavanju životne sredine ili – poželjniji pristup – ekonomskoj eksploataciji od strane drugih republika. Taj prvi korak trajao je godinama, ako ne i decenijama. Izvodili su ga gotovo isključivo „meki“ ili „tvrdi“ disidenti iz redova nacionalista. Meki disidenti bili su oni poput Valentina Rasputina u Rusiji, Dobrice Ćosića u Srbiji ili Dimitrija Rupela u Sloveniji. Oni su bili su „meki“ disdenti jer su njihova dela objavljivana, uživali su status selebritija (često zarađujući pritom i mnogo novca ) i imali su moćne, ako ne i otvoreno deklarisane sledbenike u strukturama komunističke partije svoje republike. „Tvrdi“ disidenti su bili oni poput Solženjicina koji su bili zatvarani ili proganjani, a čija dela u zemlji nisu objavljivana. 

Drugi korak dolazi kada ovakvi stavovi sa političke margine postanu prihvaćeni od strane rukovodstava republičkih komunističkih partija. To ne bi bilo moguće bez istovremenog slabljenja centralnih vlasti. U Jugoslaviji je nestanak centra, takozvana „demontaža federacije“, počela Ustavom iz 1974. godine. U Sovjetskom Savezu to je počelo kontraproduktivnim i nepromišljenim Gorbačovljevim reformama.

Mihail Gorbačov i predsednici sovjetskih republika 18. oktobra 1991.

Narativ je bio potpuno isti u svakoj od sovjetskih republika. Baltik je eksploatisala Rusija; Rusiju su eksploatisali svi drugi jer je davala jeftin gas i naftu; Ukrajina je eksploatisana jer se njena hrana prodavala u bescenje; Kazahstan nikada nije bio dovoljno cenjen zbog proizvodnje pamuka; Slovenija je plaćala previše poreza; srpska hrana i struja bile su potcenjene; turistički prihodi Hrvatske su trpeli zbog precenjenosti nacionalne valute

Lideri republičkih partija, često vešte „političke životinje“, osetili su kako moć centra erodira. U jednopartijskom sistemu gde se nikada nisu kandidovali za funkcije, bila im je potrebna alternativna potvrda legitimiteta. Ovo je trenutak kada ideologije ozlojeđenosti i žalbi postaju svrsishodne. Ako su ljudi nezadovoljni trenutnom situacijom – kako im govore novopečeni nacionalistički lideri – to je zato što je njihova republika godinama nemilosrdno eksploatisana. Narativ je bio potpuno isti u svakoj od sovjetskih republika. Baltik je eksploatisala Rusija; Rusiju su eksploatisali svi drugi jer je davala jeftin gas i naftu; Ukrajina je eksploatisana jer se njena hrana prodavala u bescenje; Kazahstan nikada nije bio dovoljno cenjen zbog proizvodnje pamuka; Slovenija je plaćala previše poreza; srpska hrana i struja bile su potcenjene; turistički prihodi Hrvatske su trpeli zbog precenjenosti nacionalne valute.

U netržišnom okruženju, svako je mogao da pretpostavlja da ono što proizvodi treba da se prodaje po cenama kakve vladaju na „svetskom tržištu“, ali da sve što kupuje treba s pravom da ostane subvencionisano.

Franjo Tuđman, Mihail Gorbačov i Slobodan Milošević u Moskvi, 15. oktobra 1991.

Lideri, do juče svi uzorni komunisti, preko noći se pretvaraju u nacionalističke tribune. Boris Jeljcin s lakoćom od partijskog sekretara u Sverdlovsku i Moskvi postaje šampion slobodnog preduzetništva; Leonid Kravčuk, obrazac veštog sovjetskog manipulatora, postaje branilac ukrajinskog jezika (kojim nikada ranije nije govorio); Hajdar Alijev se od visokog zvaničnika KGB-a koji hapsi disidente pretvara u vernika u demokratiju; Slobodan Milošević od komunističkog bankara postaje šampion prava Srba; Milan Kučan od komunističkog aparatčika u ljubitelja disidentske literature. Put je skoro savršen: svi prate isti scenario.

Treći korak je definitivni razlaz. Republička komunistička partija koja kontroliše republički parlament odlučuje da više neće poštovati savezne zakone pošto ih smatra štetnim po republičke interese. Ona pleni federalnu imovinu na svojoj teritoriji i prestaje da plaća savezne poreze, ili pak proizvoljno odlučuje šta će platiti. (Jeljcin sa Gorbačovom o tome pregovara kao na otomanskoj pijaci: „Platiću ti 10%. Dobro, ti tražiš 15%, daću ti 12,5%, ali ni paru više.”)

"TraumaZone", film Adama Kertisa (2022)

Od 1989. bilo je ili se vodi dvanaest ratova na teritorijama bivšeg Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Svi osim jednog bili su ratovi zbog granica.

Razmera ovog poteza oduzima dah. Ljudi u bivšim komunističkim federacijama su osamdesetih živeli naviknuti na njih i takva prepucavanja su se smatrala gotovo normalnim. Da bi razumeli šta ona znače, uzmite današnji slučaj Katalonije ili Škotske. To bi značilo da katalonski ili škotski parlament najpre jednostrano odluče koje će zakone od onih koje propisuju Madrid i London prihvatiti a koje neće, a zatim preuzmu kontrolu nad vojnim jedinicama stacioniranim u Kataloniji, odnosno Škotskoj. Sve federalne policijske snage na njihovim teritorijama od tada bi sledile naređenja samo iz Barselone ili Edinburga. Policijski i vojni oficiri ostali bi u službi ako postanu lojalni pokrajinskoj vladi, ili bi u suprotnom bili otpušteni. Pokrajinski parlament bi onda preuzeo kontrolu nad „javnim dobrima“, kao što su proizvodnja struje i električne mreže, železnički sistem, putna infrastruktura itd. Smanjili bi poreze koje plaćaju Madridu ili Londonu na nivo koji oni smatraju odgovarajućim, ili na nulu. Ako je potrebno, oni bi, kao što su to uradile baltičke republike i Srbija 1989. godine, uvela carine ili embargo na robu koja dolazi iz ostatka zemlje.

Demontaža federacije do tada deluje veoma civilizovano – izuzev u jednoj stvari: u teritorijalnim sporovima. Jeljcin, koji je svemu podržavao baltički secesionizam i u 90 od 100 slučajeva ukrajinsku nezavisnost, ipak je dva dana nakon neuspelog puča u avgustu 1991. i svog de fakto preuzimanja punih ovlašćenja, izjavio da Rusija neće prihvatiti proizvoljne granice sa Ukrajinom koje je povukao Lenjin, rekavši da nova granica treba da ide tačno onom linijom koju je definisao Putin u svom ratnom govoru februara 2022. i duž koje se dve prethodne godine vodi rat. Identični sukobi su izbili u Azerbejdžanu/Jermeniji, Moldaviji, Gruziji, Hrvatskoj, Bosni i Srbiji. Od 1989. bilo je ili se vodi dvanaest ratova na teritorijama bivšeg Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Svi osim jednog bili su ratovi zbog granica.

 

Šentilj, Slovenija, Jugoslavija, 2. jula 1991.

 Kao što sam ranije pisao, u istočnoevropskom kontekstu (ne samo u kontekstu etnički zasnovanih komunističkih federacija), to su bile revolucije nacionalnog oslobođenja (istinitog ili ne), a ne demokratske revolucije, kako su mnogi posmatrači u to vreme voleli da ih vide. Verujem da je ova lekcija danas očiglednija: ratovi i autokratije su je razjasnili.

Zubokova knjiga završava se u decembru 1991. godine i obuhvata samo neke od ovih ratova. Ali predznaci onoga što će doći bili su nedvosmisleni: klizanje u rat bilo je neizbežno.

Neko se može zapitati: gde je u svemu tome demokratija?

Demokratija je tek puki ukras. Na nju se gleda u nacionalističkom svetlu, kao na pokret za samoopredeljenje i kraj eksploatacije od strane drugih. Nacionalna zajednica je jedinstvena i jednoglasna. Ako se pojedinac ne slaže sa tim jednoglasjem, onda on ne može istinski pripadati nacionalnoj zajednici. Kao što sam ranije pisao, u istočnoevropskom kontekstu (ne samo u kontekstu etnički zasnovanih komunističkih federacija), to su bile revolucije nacionalnog oslobođenja (istinitog ili ne), a ne demokratske revolucije, kako su mnogi posmatrači u to vreme voleli da ih vide. Verujem da je ova lekcija danas očiglednija: ratovi i autokratije su je razjasnili.

(RTS)

 

Od istog autora

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner