Putin je izgleda očekivao da će ruski tenkovi u Ukrajini biti zasuti cvećem, a ne raketama

 Ruska državna novinska agencija Ria novosti greškom je objavila u subotu 27. februara, četvrtog dana agresije, unapred napisani članak u kome je pozdravljena ruska pobeda u Ukrajini. Tekst je brzo povučen, ali kasno da ne bi bio uočen. Autor Pjotr Akropov je istkao kako je gubitak Ukrajine 1991. predstavljao poniženje  za Rusiju i odao priznanje Putinu što rešavanje ukrajinskog pitanja nije prepustio budućim generacijama. Rusija je obnovila svoje jedinstvo, kaže Akropov, a posle brze pobede ukrajinska državnost biće reorganizovana i vraćena u prirodno stanje kao deo ruskog sveta. 

Ova spektakularna medijska brljotina otkriva da je strategija Moskve bio blickrig koji je trebalo da dovode do stvaranja marionetske vlade u Kijevu. Pokazalo se da ruska vojska nije bila sposobna da izvede takav munjeviti napad. Moskovski generali potcenili su spremnost ukrajinskih oružanih snaga da pruže otpor. Pogrešna je bila i procena raspoloženja ukrajinskog stanovništva. Zapadni mediji naveliko su pisali o tome kako je veći deo populacije u Ukrajini prozapadno orijentisan, naročito u urbanim centrima i na tradicionalno antiruskom zapadu zemlje koji je baza ukrajinskog nacionalizma. Ukrajinci naivno očekuju da će okretanje Zapadu doneti bolji životni standard i evropski  način života. Ali, oni svakako više nisu ruska periferija u kulturnom i mentalnom smislu. Putin je, izgleda, očekivao da će ruski tenkovi biti zasuti cvećem, a ne raketama. 

Iako formalno nije član NATO, Ukrajina je poslednjih godina faktički postala deo tog vojnog saveza. To je za nju najgora opcija. Izložila se razarajućem ruskom napadu, a NATO nema obavezu da se u sukob umeša. Zapad je instrumentalizovao Ukrajinu kako bi oslabio Rusiju

Iako formalno nije član NATO, Ukrajina je poslednjih godina faktički postala deo tog vojnog saveza. To je za nju najgora opcija. Izložila se razarajućem ruskom napadu, a NATO nema obavezu da se u sukob umeša. Zapad je instrumentalizovao Ukrajinu kako bi oslabio Rusiju. Ukrajinci imaju pravo da imaju svoju državu, ali su grdno pogrešili što su je jednostrano spoljnopolitički orijentisali. Makron je boravio u Kijevu 8. februara kako bi savetovao Zelenskog da prihvati neutralnost, a vratio se u Pariz sa sklopljenim poslovima za francuske firme. Zapadni vojni savez se širi na istok kako bi osvojio nove prostore eksploatacije.

Među Putinovim kritičarima u Rusiji skoro niko nije očekivao masovnu invaziju susedne države. I brojni zapadni vojni eksperti bili su skeptični. Prema izveštajima Moskva je angažovala oko 150. 000 vojnika, a cela Ukrajina  ima oko 44 miliona stanovnika.  Odnos je, dakle, 3.4 vojnika na 1,000 stanovnika. Poređenja radi saveznici su u Nemačkoj 1945. imali 89.3 vojnika na 1.000 stanovnika, NATO u Bosni 1995. imao je  17.5 vojnika na 1.000 stanovnika, a odnos na Kosovu 1999. bio je 19.3 prema 1.000.  Neki vojni stručnjaci smatraju da je optimalan odnos 20 na 1000. Povoljan odnos okupacionih vojnika i broja stanovnika ne postoji ni kada se uračunaju borci iz delova Ukrajine koji su pod ruskom kontrolom od 2014.

Posle prvobitnog neuspeha Ruska vojska počela je reorganizaciju i promenu strategije. Napori su usredsređeni na poboljšanje logistike, koja je, po svemu sudeći, u prvom naletu loše funkcionisala i na opkoljavanje i bombardovanje gradova. Sa takvim pristupom broj civilnih žrtava će rasti, ali i broj poginulih među ruskim vojnicima. Čak i prema zvaničnim informacijama Moskve, skoro petsto ruskih vojnika je do sada poginulo, ali tu cifru svakako treba znatno povećati. Takođe, među pripadnicima invazionih trupa ima dosta regruta koji su slabo obučeni i demoralisani. Što rat duže bude trajao, situacija po Rusiju biće sve gora. 

Približavanje Moskve i Pekinga olkašaće Amerikancima stvaranje antikineske koalicije na najvećem kontinentu koju će činiti Japan, Južna Koreja, Vijetnam, Singapur, Indija... Zbog toga, ali i ekonomskih interesa u zapadnoj hemisveri, Kina neće srljati da se bezrezervno svrsta na rusku stranu i da joj pruži veću podršku od deklarativne

Uspostavljanje proruske marionetske vlade u Kijevu više nije moguće, budući da ona ne bi imala podršku većeg dela lokalnog stanovništva. Permanentna  okupacija zahtevala bi angažovanje dodatnih trupa spremnih da suzbijaju stalne proteste, možda i gerilski rat. To je još teža situacija nego što je bila u Avganistanu, budući  da se radi o kulturno vrlo bliskim narodima u kojima ima mnogo porodica koje imaju članove u obe države. Putin će se možda ograničiti da otcepi istočne delove Ukrajine i veći deo crnomorske obale.

Već sad je Rusija gotovo u potpunosti izgubila bilo čiju podršku na Zapadu, uključujući i lidere uticajnih ultradesnih pokreta koji su do sada bili najveće pristalice Putina. Ali, veliko je pitanje da li će je steći u Aziji. Približavanje Moskve i Pekinga olkašaće Amerikancima stvaranje antikineske koalicije na najvećem kontinentu koju će činiti Japan, Južna Koreja, Vijetnam, Singapur, Indija... Zbog toga, ali i ekonomskih interesa u zapadnoj hemisveri, Kina neće srljati da se bezrezervno svrsta na rusku stranu i da joj pruži veću podršku od deklarativne.  

Upotreba vojne sile bez dobro osmišjenog političkog cilja je najveći propust. Štefan Cvajg je pisao kako je Fuše obavstio Napolenona o nekom besmislenom pokolju. “To je zločin”, primetio je Napoleon. Fuše je odgovorio:”Gore sire, to je greška”. Zločin se u politici i ratu prašta ako je počinjen da bi se postigao neki naročito značajan cilj. Makijaveli je pisao kako je Romul ubio Rema, ali je stvorio moćnu državu.”Ako ga djelo optužuje, potrebno je da ga ishod opravda...” (1)

Mnogi misle da je Rusija već izgubilla u ovom sukobu, mada će verovatno vojno pobediti. Pogrešnom i neefikasnom upotrebom premoćne vojne sile Putin je delegtimizovao opravdano rusko protivljenje širenju NATO na istok. Na Zapadu, a posebno u Srbiji, bio je precenjen učinak njegove dosadašnje vladavine. Zemlja i vojska jesu konsolidovane u odnosu na devedesete, ali ekonomija nije diversifikovana i dovoljno napredovala da bi mogla da bude autarhična. To važi i za vojnu industriju koja u značajnoj meri zavisi od uvoznih komponenti. Čipovi se, na primer, uvoze sa Tajvana. Dve trećine izvoznih prihoda Rusije ostvaruje se prodajom  energenta i sirovina. Bivši američki senator DŽon Mekejn svojevremno je rekao da je Rusija benzinska pumpa maskirana kao država.  

Gas je glavno geopolitičko oružje Moskve. Evropa nema zamenu za ruski gas, a Rusija ne može brzo količine koje isporučuje Evropi da preusmeri prema Kini. Osim toga, budući da je Ukrajina jedan od najvećih svetskih proizvođača poljoprivrednih proizvoda, rat i blokada crnomorskih luka izazvaće veliki poremećaj na tržištu hrane. Iako su nove sankcije uperene protiv Rusije oštrije nego ikad, ne zna se ko ih se više boji, ona ili EU. 

Cilj SAD nije samo lomljenje moći Rusije nego i vraćanje Evropske unije u vazalni položaj. Zapadni vojni savez već je profitirao od ukrajinskog rata

Cilj SAD nije samo lomljenje moći Rusije nego i vraćanje Evropske unije u vazalni položaj. Zapadni vojni savez već je profitirao od ukrajinskog rata. Nemačka je drastično promenila svoju spoljnu politiku. Decenijama su se u Berlinu odupirali zahtevu NATO da Nemačka izdvaja 2 posto svog BDP-ea za vojsku, a Šolc je, zbog ruske agresije, bio primoran da za te svrhe opredeli 100 milijardi evra. Nemački vojni budžet ubuduće biće veći od ruskog, što nedvosmisleno znači da je počelo njena vojna obnova i da ona u budućnosti više neće biti samo ekonomska sila. NATO generali i zapadna vojna industrija dobili su najveći mogući poklon, ogromna finansijska sredstva, a pri tom nemaju nemeru da se vojno umešaju u rat na istoku Evrope. 

Režim u Rusiji je do sad bio poluautoritaran, ali okupacija Ukrajine učiniće ga još rigidnijim. Moskovski establišemnt verovao je da Rusija mora biti jedan pol u multipolarnom svetu, a ona je danas slabija nego što je bila pre 24. februara. Bžežinski je pisao da Rusija bez Ukrajine ne može da bude imperija, ali sa njom to automatski postaje. Zbog takvih procena vašingtonski establišment je nepopustljiv.

Ukrajinci danas masovnu ginu kako bi bili postignuti geopolitički ciljevi SAD.

Nema ništa gore od toga kada se nekom narodu poriče identitet i predstava o njegovom značaju. Otpor ruskoj agresiji decenijama će dominirati u ukrajinskoj kulturi sećanja. Nacija je dobila mučenike i heroje, a njen identitet biće u budućnosti još više centriran na mržnji prema Rusima. Posle 24. februara otac osnivač ukrajinske nacije više nije pesnik Taras Ševčenko, već Vladimri Putin

Putin je višestruko grešio. Upustio se u vojni napad na veliku zemlju sa vojskom koja za takav poduhvat nije bila spremna, ali i njegovi javni nastupi bili su kontraproduktivni. Govori su mu bili manihejski, pominjao je borbu dobra i zla. Činilo se da su njegovi postupci više motivisani religioznim zanosom nego racionalnom političkom analizom. On uporno negira ukrajinsku naciju i njeno pravo da ima svoju državu. Nema ništa gore od toga kada se nekom narodu poriče identitet i predstava o njegovom značaju. Otpor ruskoj agresiji decenijama će dominirati u ukrajinskoj kulturi sećanja. Nacija je dobila mučenike i heroje, a njen identitet biće u budućnosti još više centriran na mržnji prema Rusima. Posle 24. februara otac osnivač ukrajinske nacije više nije pesnik Taras Ševčenko, već Vladimri Putin. Lider jedne velike države nikako nije takve greške smeo da napravi. 

Ruski kritičari Putina primećuju da je on promenio ponašanje od kako je počela pandemija. Sve je usamljeniji, okružio se klimoglavcima, što ga je dovelo u situaciju da donosi odluke, bez prethodnih temeljnih analiza. To se videlo i na snimcima sastanaka održanih u Kremlju uoči invazije. Putin je sedeo daleko od svojih saradnika, a neke je čak i javno ponižavao. Zapadni mediji, naravno, takve slike su iskoristili da učvrste  predstavu o njemu kao ratobornom iracionalnom lideru spremnom da uvede ceo svet u nuklearnu katastrofu.

Srbija će se nalaziti sa zapadne strane nove gvozdene zavese, što će gotovo u potpunosti poništiti njenu političku autonomiju. Pritasak Zapada za priznanje Kosova i disciplinvanje Republike Srpske biće pojačan. NATO nikako neće dozvoliti da duboko u njegovoj pozadini postoji proruski politički entitet. Sprske stranke u Crnoj Gori više neće biti blizu vlasti, mada su one same sebe porazile, uz Vučićevu pomoć, i pre nego što je rat na istoku Evrope izbio

Ovih dana srpski desničari okupljaju se oko spomenika ruskom caru Nikolaju Drugom u Beogradu. On je bio jedan od najnesposobnijih vladara u istoriji imperije. Izgubio je rat sa Japanom 1905, posle čega je došlo do neuspele revolucije. U vreme Prvog svetskog rata njegovo carstvo se raspalo, a 1917. dogodile su se dve revolucije. Autoritarni vladari sa razvijenim kultom ličnosti posle gubitka rata često gube i vlast. Kako je već rečeno, Rusija u Ukrajini neće biti vojno poražena, ali hoće politički. U Rusiji u ovom trenutku ne postoji opozicija kadra da dovede do promena. Nikolaj Drugi nije bio te sreće. Za sada je nepredvidiv učinak sankcija, mada ima dosta analitičara koji smatraju da će one ovog puta biti efikasnije nego ranije. Da li će to dovesti do masovnijeg nezadovoljstva?

Ukrajinski rat drastično je pogoršao međunarodni položaj Srbije i srpskog naroda u celini. Srbija će se nalaziti sa zapadne strane nove gvozdene zavese, što će gotovo u potpunosti poništiti njenu političku autonomiju. Pritasak Zapada za priznanje Kosova i disciplinvanje Republike Srpske biće pojačan. NATO nikako neće dozvoliti da duboko u njegovoj pozadini postoji proruski politički entitet. Sprske stranke u Crnoj Gori više neće biti blizu vlasti, mada su one same sebe porazile, uz Vučićevu pomoć, i pre nego što je rat na istoku Evrope izbio.  

Ukrajinski rat za samo nekoliko dana doneo je velike promene u međunarodnim odnosima. Na nama je da to razumemo i prilagodimo politiku naše zemlje novostvorenim prilikama. Ali takav pristup nije svojstven našoj političkoj kulturi. U predgovoru Rodoljupcima Jovan Sterija Popović je pisao: “Bacimo pogled na najpoznatiju povesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo... Otud nije čudo što nevaljali i pokvareni, a takvih ima svuda, pod vidom rodoljubija svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju, i najbezumnije sovete daju, ne mareći hoće li se time svojoj opštini ili svome narodu kakva šteta naneti. Sebičnom je dovoljno kad je samo njemu dobro i kad prostaka može na svoju ruku da preokrene, a za dalje se ništa ne brine.”

Autor je politikolog iz Zrenjanina 

1. Niccolo Machiavelli, Rasprave o prvoj dekadi Tita Livija , Nicollo Machiavelli, Djela, tom I, Zagreb 1985 , str. 170.