Putinova slepa ulica

Treba odmah napomenuti da ja sebe ubrajam u pristalice Putina. Ipak, sa sadašnjim političkim rukovodstvom, i intelektualnim nivoom naših lidera, svaka kampanja konsolidacije okončava se praznim rečima, jer su apsolutno očigledne, u vreme vladanja Putina i Medvedeva, te granice, koje ove političke ličnosti ne mogu da prevaziđu zbog strukture i organizacije njihove svesti i podsvesti.

Pri svemu tome, u našoj istoriji, mnogo toga veoma zavisi od uloge lidera. Po mom shvatanju, Putin je u potpunosti iscrpeo sav svoj pozitivni potencijal. On jeste spasao zemlju od razaranja – to je njegova velika, prevelika zasluga, koja će ostati u istoriji. Ali, dalje on ne može ići, on nije sposoban, on dosegao svoje unutrašnje limite. I tamo gde je potrebno stvaranje novog nivoa socijalnog sistema, novog nivoa istorijske svesti, konsolidacije društva, generalizujućih strategijâ – ovde Putin uopšte nije kompetentan. Njegovo okruženje – utoliko više. On se uzda u ljude koji su sposobni da izađu na kraj isključivo sa taktičkim zadacima.

Sa Putinom i njegovom ekipom, koja je odgovorna za ideološko-strateške i političke aspekte, svaki poduhvat konsolidacije ruskog društva, translacije patriotske ideje, okončava se besmislenim pljeskanjem u dlanove. To su ljudi kratkoročni i cinični. Oni mogu pragmatično sprovesti nekakvu kampanju, ali sve njihove ideje vise u vazduhu, pošto se njima bave ljudi koji su prosto-naprosto neozbiljni. Oni jesu efikasni, operativni, sposobni da izuzetno brzo reaguju, ali, ponavljam, apsolutno su neozbiljni.

Sa Putinom i njegovom ekipom, koja je odgovorna za ideološko-strateške i političke aspekte, svaki poduhvat konsolidacije ruskog društva, translacije patriotske ideje, okončava se besmislenim pljeskanjem u dlanove.

Plitki, nekompetentni, i u celini neuki, oni ne mogu da predlože nikakve dugoročnije strateške projekte (kao na primer, povećanje nivoa patriotske samosvesti ili stvaranje nekakve nacionalne strategije). Jednostavno, oni za to nisu biološki podešeni. Nemirni i hitri, spremni da se vrlo operativno odazovu na sve, oni su ipak, sasvim površni i prazni.

I to što se Putin oslanja na takve kadrove, govori o tome da on sâm loše shvata ozbiljnost tih zadataka, da ih nije svestan, da ih ne reflektuje istorijski, da apsolutno ne uzima u obzir takve metafizičke aspekte ruske državnosti. Doživljava sebe kao menadžera, tehničara, a tehničar-menadžer jednostavno ne može da izađe na kraj sa ideologijom konsolidacije društva.

Putin je efikasan, ti ljudi u koje se on uzda takođe su u praksi dovoljno efikasni, ali samo tokom kratkih ciklusa. Zato će njegov povratak 2012. godine, biti suštinski efemeran, apsolutno ne takav, kako od njega očekuju široki slojevi stanovništva. On će se, naravno, vratiti, ali nade vezane za njegovu filozofsku, istorijsku i kulturnu evoluciju bolje je uopše ne gajiti. U suprotnom, svi ćemo biti razočarani.

Bolje je pogledati istini u oči – da, imali smo sjajnog lidera koji je spasio zemlju u kritičnom periodu, sprečivši njen raspad. Može se čak reći – da, on je sa gledišta otadžbinske istorije veliki čovek. Ipak, on je došao do svog ćorsokaka i dalje neće poći. Niti on sâm ima širok istorijski horizont, niti, tim pre, njegova okolina – u suštini, sitni tehnolozi. Putin nije sposoban da realizuje nikakav strateški projekat. To je vrlo žalosno, ali je činjenica.

Putin je efikasan, ti ljudi u koje se on uzda takođe su u praksi dovoljno efikasni, ali samo tokom kratkih ciklusa.

Što se tiče Medvedeva, to je uopšte nekakav nesporazum, element putinovske igre. Od njega ne treba očekivati nikakvu mobilizaciju, mada je dobro što on nije destruktivan, jer ništa ne dovodi do kraja. Njegove ideje su destruktivne, rušilačke, glupe, i ako bi on pokušao da ih realizuje ozbiljno, kako treba, to bi dovelo do brze katastrofe. Bogu hvala što svi poduhvati Medvedeva nisu dovedeni do ikakve realizacije. Kraće govoreći, za godinu-dve, prezime Medvedev nećemo asocirati ni sa čim. Ma, nek' ide s milim Bogom...

U takvim uslovima, kada Putin nije kadar da prevlada određenu istorijsku granicu, ni o kakvoj patriotskoj ideji, po mom mišljenju, ne vredi govoriti. Društvo se sada globalizuje, postaje sve više i više umreženo. Odvija se atomizacija samosvesti – baš u duhu modernizacije-vesternizacije. Prema tome, tradicionalne vrednosti se ruše, vrednosti države je u takvim uslovima izuzetno teško braniti, pošto to ide nasuprot globalnim tendencijama, povećavanju stepena kosmopolitizma, ubrzanom generisanju „otvorenih društava“. Zarad nastupanja protiv tih tendencija, i stvaranja osobenog kolektivnog, nacionalnog i patriotskog identiteta, Putinu očigledno nedostaje i volje, i pameti.

On se neće zbog straha odlučiti da se nađe u položaju Lukašenka, Ahmadinedžada ili Čavesa. Njemu očigledno ne imponuje uloga takvog, kao što su oni, lidera. I on će početi da balansira između zahteva koje postavljaju zapadni standardi u pogledu društva, i težnje da ovlaš „zamrzne“ Rusiju, spreči ili odloži njen raspad, i ubrzano raščlanjivanje društva.

Eto, to su putinovske granice. S jedne strane, ne prihvata situaciju koja vodi ka kraju Rusije. S druge strane, apsolutno nema tih crta ili osobina – voljnih, intelektualnih, istorijskih, filozofskih, možda čak i religioznih – koje su neophodne da bi zaista predložio ozbiljan i argumentovan, nacionalni, metafizički projekat patriotizma.

On se neće zbog straha odlučiti da se nađe u položaju Lukašenka, Ahmadinedžada ili Čavesa.

Zato smo, izgleda, osuđeni da imamo posla narednih godina sa simulakrumima, pseudoprojektima, kratkoročnim i protivrečnim po svojoj suštini, PR kampanjama. Ali, svaki put kada stvar bude dolazila do pretnje konačnog raspada zemlje, Putin će preduzimati opravdane i konkretne političke korake zarad spasavanja suvereniteta.

Kakav je resurs takvog balansa izazova i odgovora, koliko će se to još produžiti? Smatram da mi još imamo nekakvu istorijsku rezervu. Zasad, naše tehnološko, vojno zaostajanje neće postati toliko nepovratno i fatalno, da bi Amerika u razgovoru sa nama, prešla na nov model odnosa.

Kada ona postavi svoj sistem pune bezbednosti za slučaj mogućeg uzvratnog udara, kada sistem PRO, jasno usmeren na otklanjanje pretnje sa naše strane, bude organizovan u Evropi i na Bliskom istoku, mi ćemo, smatram, postati svedoci oštre promene tona u odnosu na Putina. I biće predočeni ultimatumi bolivijskog ili avganistansko-iračkog tipa. Ostaje da se nadamo da će Amerika kolabirati prva.

Da bi se uputio direktan izazov, da bi se stvorio zaista neprotivrečan nacionalni model, pokrenuo projekat konsolidacije ruskog društva (pod okriljem očuvanja vlastitog civilizacijskog identiteta), neophodno je da se naruši niz tabua, koji su za Putina sveti, preći tu granicu koju on nije sposoban da pređe.

Nama će ostati godine tokom kojih će naše strateško-tehnološko zaostajanje još dozvoljavati da nekako sastavljamo kraj s krajem, bez odlučnog izbora, niti ka konačnom raspadu, niti ka isticanju alternativnog modela. To je tih deset godina, možda nešto manje – to što nam je ostalo od potencijala još sovjetske etape, poslednje godine sovjetskog nasleđa. Putin je, generalno, na tih deset godina i usmeren – na dva predsednička mandata. Na kraju tog perioda, doći ćemo do zakonomernog kolapsa ruske istorije, ruske ideje. To je neizbežno, ako se produže sadašnje tendencije.

Polazeći od toga, ja i jesam pristalica Vladimira Putina, i od sada staraću se da uložim maksimum napora radi usavršavanja modela unutarpolitičkog rukovođenja državom i organizacije njenog političkog prostora.

Izvor: http://www.evrazia.org./article/1687

Preveo sa ruskog – Nebojša Vuković