Рака 2017. и Вуковар 1991. године – добри и лоши ратови, добри и лоши ослободиоци, добар урбицид и лош урбицид

И у ратовима су добро и зло, по правилу, у оку посматрача. Геноцид, урбицид и ослобођење су само неке од одредница око којих се жестоке битке бију деценијама пошто престану убијање и рушење. Ратови се одавно воде и у медијима, а показало се и да су бројни мировни споразуми уместо мира донели само дугачко примирје. Зато су политике називања увек спорне, колико год да нас убеђују да су моћне етикете објективне, утемељене у реалности или међународним конвенцијама. Ове јаке речи - које су некада моћније и од најмоћнијег оружија - једни ће увек писати под наводницима а други само без њих.

Другим речима, није била реч само о томе да смо писали, вероватно, најсрамотније странице наше историје већ, како су многи самоуверено пророковали, историје каква се више никада нигде неће писати. Нажалост, ова, показало се убрзо, историјска заблуда о „постисторијском времену“ остала је темељни мит етноцентричног антинационализма у Србији и односа према Србима на Западу. Иако све нације имају своје врле верзије „америчке изузетности“, једна од последица је била да се, првенствено у самој Србији и окружењу, уврежило веровање у негативни српски изузетак – тачније наопаку, крвожедну „српску изузетност“. Оно је преживело крај краја историје.

Временом све дубље укорењено и шире прихваћено, овакво (само)разумевање је произвело необичну сецесију значајног дела елите у Србији. Створило је и краткоживеће „апатриде“ и три дугоживећа (само)мрзитељска дискурса – подмукли аутооријенталистички, разорни ауторасистички и, најређи и најмање важан, али најупадљивији, аутошовинистички. Једна од последица је и да Друга Србија, где цветају ова три саморазумевања, на власт може доћи само у диктатури – немогуће је на слободним изборима освојити гласове људи којих се овако гадите.

Слике којима су легитимисани и брањени овакви ставови дела српске елите стварне су колико и ужасне – Сребреница, Сарајево, Мањача, Кератерм... Ипак, најдубљи утисак оставиле су оне које су биле не само прве већ и најближе. Тенкови су у битку за Вуковар из Београда испраћани са цвећем и аплаузима. У јесен 1991. године је и реч ослобођење, једна од најпопуларнијих из титоистичког вокабулара, постала спорна. Једна од првих ствари по којој сте могли да препознате ко припада којој од две новорођене Србије била је да ли неко говори да је Вуковар 18. новембра ослобођен или се гнуша такве победе.

Јесен 2017. нас већ серијски враћа у јесен 1991. године. Многи су, прво, овде били збуњени када су у „цивилизованој, небалканској, „исправно“ европској Шпанији колоне полицијских возила испраћене цвећем и аплаузима да затру демократске страсти у сецесионистичкој Каталонији. Многи су махали шпанским заставама, неки су клицали Франку, а било је и оних који нису крили да желе повратак у 1940. – када је у годинама крвавог „белог терора“ убијен претходни непокорни каталонски лидер.

Чињеница да су се неки Шпанци „суочили са прошлошћу“ не значи да не желе да је понове. Уосталом, све оне који верују у српску или балакнску крвожедну „изузетност“ би требало стално подсећати, како пише чак и Мајкл Игнатијев, ректор „Сорошевог“ Централноевропског универзитета у Будимпешти, да „несрећа Балкана делимично потиче из патетичне жеље да буду добри Европљани – односно увезу убилачке западане идеологије... Такође, ни геноцид на Балкану није локални специјалитет већ увоз из велике западноевропске традиције“. Становници Балкана су деведесетих само желели да понове, нажалост, једну плодну геноцидну историју, која је, буквално, створила најбогатије западне државе.

Исто важи и за урбицид – „ослобађање“ кроз уништавање градова и, често, великог броја њихових становника. Нажалост, очарани постисторијским митом и самоправедним солипсизмом, неки од нас су деведесетих заборавили на Дрезден и Хирошиму. Пошто је патетични трибунал у Хагу осудио Балканце да наставе да размишљају о злочинима као колективним, „нашим“ (добрим, превентивним, одбранбеним) и „њиховим“ (лошим, дивљачким, агресорским), може рећи да је и Вуковар био само један монструозан покушај да се и „ми“ по сваку цену накнадно упишемо у западноцентричну историју – а не доказ да смо испали из ње.

Оно што ме је после 18. октобра, дана када је „ослобођена“ Рака, престоница самопроглашене Исламске државе, вратило у 1991. годину нису само слике које су ми се урезале у сећање после пада Вуковара. ЦНН је ових дана понекад звучао као „ТВ Бастиља“ у свом најјаднијем издању. У првом извештају из „ослобођене“ Раке, Арва Димон је рекла: „Деструкција, толико је велика, толико је раширена, тешко је чак и почети размишљати о томе колико застрашујуће мора да је било, посебно цивилима које је ИСИС настављао да држи као таоце до задњег минута. А чак се не виде ни трагови тих живота у рушевинама. Једноставно толико је постао разорен овај град.“

Пасивне реченице су једна од пошасти новинарства, коју није лако искоренити. Мало је ту нас који смо невини. Али ова посебно боде очи – па, неко је разорио тај град, Рака се није сама разорила. Тај неко није био ни ИСИС ни курдски борци који су га „ослободили“ – већ авиони коалиције коју предводе САД. Због њиховог бесомучног, вишемесечног бомбардовања у великом делу Раке данас нема не само живота већ ни трагова живота над којима ламентира млада звезда ЦНН-а.

Не верујем да је много гледалаца „ЦНН ексклузива“ приметило да њене емотивне реченице немају субјект, вршиоца радње. У позадини ендемског западног слепила према трагедији становника Раке је исти механизам који је деловао и у умирућој Југославији шеснаест година раније. Многи су склони да исламистичко и усташко зло изједначе са муслиманима односно Хрватима. Као што су за многе Србе 1991. године сви Хрвати били крвожедне усташе тако и на Западу одавно има превише људи за које су сви муслимани безумни терористи и глобална пошаст. Муслимански животи се данас пречесто једноставно не рачунају.

Ипак, чини ми се да је Арва Димон, мада ни то не може да буде изговор, само покушала да шокантне слике разорене Раке некако уклопи у један од кључних митова нове неоколонијалне ере, која је почела после краја „краја историје“ – да Запад води „добре“ а остали „лоше“ ратове. Ту је посебно индикативно „али“ којим је – са великог трга на коме је ИСИС вршио масовна јавна погубљења – закључила своју одбрану једног, из затомљене западне визуре, немогућег злочина.

„Али оно што они [вође „Сиријских демократских снага“] кажу да је још круцијалније, још већи императив у овом тренутку, јесте покушавати да буде обновљено ткиво друштва. Само ако они успеју у томе биће у стању да обезбеде да се ентитет као што је ИСИС никада поново не појави у граду као што је Рака, и да људи овог града, и толико много других, никада не морају да прођу кроз ово поново. Арва Димон, ЦНН, Рака, Сирија“.

Ништа, па ни дивљаштво ИСИС, што је реч коју су сами редовно користили, не може да буде оправдање за монструозан, неселективан начин како је Рака „ослобођана“ живота и људи. Први ко се у америчком мејнстриму усудио да нешто о томе напише је Дејвид Ремник, аутор који се прославио књигом о геноциду у Руанди јако дугачког наслова „Желимо да вас обавестимо да ћемо сутра бити убијени заједно са нашим породицима“. 

Али, у необично структурисаном тексту, главни уредник „Њујоркера“ говори само гласом Абдалазиза Алхамаза, локалног новинара који од 2014. године живи у избеглиштву. На питање како се осећа, млади новинар је одоворио: „Прилично страшно. Ово је ослобођење само у медијима. Не у Раки.“ У наставку следи потресно сведочанство – чини се мање о ИСИС-у, њиховим зверствима и страховлади, него о деструктивним америчким покушајима да, прво, 2003. године извезу демократију на Блиски исток а, затим, да „ослободе“ Раку трагичних последица чињенице да се ова на силу увезена, западна „биљка“ није примила на арапском тлу.

„Живот у Раки пре рата је био нормалан као у било ком граду на свету. Имали смо школе, универзитете, паркове, барове и кафее, мада наравно, Рака није била велики град као Алепо или Дамаск... Рођен сам у Раки и долазим из породице средње класе. Апсолутно ми ништа није недостајало у животу. Као дете и тинејџер имао сам добар живот.“ 

Уз много среће, Алхамаз је успео да јануара 2014, пар дана пошто је ИСИС преузео контролу над градом, побегне у Турску. „У јулу 2014, отишао сам за Немачку. У Турској се више нисам осећао безбедно. Али ни у Европи живот није лак, није лак када су ту неонацисти, који су мене и друге сиријске избеглице оптуживали да смо терористи!“.

Он објашњава зашто му, три године касније, „ослобођење“ није донело радост: „Морате то да схватите: ја нисам срећан. Како бих могао да будем. Тачно је да је ИСИС сада поражен у Раки. Али 90 % града је уништено, рушевине су свуда. Хиљаде људи је убијено. Стотине хиљада живи у страшним условима... Када кажем људима да медији славе ’ослобођење Раке’ они постану узнемирени. Наки кажу, ’Јебем ти медије. Јебем ти ИСИС. И јебем ти све остале’“. 

Алхамаз је само један од некадађњих становника Раке који знају да је „све где су икада живели нестало“ и који не верују да ће једног дана поново живети на обалама Еуфрата. Он је остао у контакту са људима у граду и описује оно што је новинарка ЦНН некако успела да не види. У почетку је, како каже, „међународна коалиција“, у којој нису Русија и сиријска војска, на мети имала само објекте ИСИС и њихова возила. „Али чини се да се стратегија коалиције променила; напади су постали више случајни, мање прецизни. Људи су осећали да је главни циљ коалиције да се реши ИСИС-а не водећи довољно рачуна о хиљадама цивила који су тамо живели.“

Само бесомучно, неслективно гранатирање и незаинтересованост за судбину цивила могли су од Вуковара и Раке да направе оно на шта су личили после „ослобођења“. Али, док су се западни медији утркивали да што јачим речима осуде „српски“ урбицид, данас испада да се Рака сама срушила на своје грађане и затрла чак и остатке њихових живота.

(nepismenidjavoljiadvokat.blogspot.rs)