Rat Azerbejdžana protiv Nagorno-Karabaha, bilans prvog dana - eskalacija ili privremeno smirivanje

Na izmaku 2. aprila 2016. godine, dana koji je postao najkrvaviji u azerbejdžansko-karabaškom konfliktu od 1994. godine (12 maja 1994. godine, zvanično je stupio na snagu sporazum o stalnom prekidu vatre koji su potpisali predstavnici Jermenije, Karabaha i Azerbejdžana), može sa pokušati sa svođenjem bilansa onog što se desilo.

Prva saopštenja o masivnom napadu azerbejdžanske vojske skoro duž cele linije dodira Armije odbrane Nagorno-Karabaha i Azerbejdžana, pojavila su se otprilike oko osam ujutru, i bila su publikovana od strane pres-službe ministarstva odbrane Jermenije. Azerbejdžanski vojni resor prvi put se izjasnio o onome što se zbilo više od tri sata docnije, pri čemu je tradicionalno prebacio svu odgovornost na Jermene, koji su tobože prvi počeli paljbu po azerbejdžanskim naseljenim mestima. Primetno je bilo da sva azerbejdžanska saopštenja ignorišu istoriju sa oborenim helikopterom i bespilotnom letilicom – na početku je Baku kako je znao i umeo poricao te gubitke, ali je docnije, očigledno shvativši da će brzo biti publikovane fotografije uništenog Mi-24 (koji je pao na teritoriju Nagorno-Karabaha), priznao njegov gubitak, kao i jednog tenka i 12 vojnika. Gubitak bespilotne letilice ipak nije priznat, iako je ministarstvo odbrane Jermenije skoro odmah pokazalo nekoliko fotografija neprijateljskog „špijuna“ – ispostavilo se da je bespilotna letilica izraelske proizvodnje (što potvrđuje da je ona bila u sastavu azerbejdžanskih oružanih snaga pošto jermenske i karabaške snage koriste letilice vlastite proizvodnje). Reč je o modelu ThunderB sa nekim modifikacijama. Što se tiče verodostojnosti navedenog broja poginulih – on, po svemu sudeći, ne odražava realnost. Postoje snimci sa bespilotne letelice na kojima se vidi minimum 10 ubijenih azerbejdžanskih vojnika da leže na neutralnom pojasu, još su tri tela zabeležena na jednom video zapisu, a pored toga, troje je poginulo u oborenom helikopteru. Ukupno, to je već 16 ljudi.

Jermenska strana je zvanično izgubila 18 ljudi, dok je 35 ranjeno. U azerbejdžanskim izvorima i u grupama na socijalnim mrežama, pojavila se fotografija samo sa jednim poginulim, to jest sa njegovom glavom.

Ovog trenutka, intenzitet borbenih dejstava, po svemu sudeći, opada – o tome je dalo izjavu ministarstvo odbrane Azerbejdžana. Ipak, nedugo posle toga, pojavila se informacija iz Armije Nagorno-Karabaha, da je azerbejdžanska jedinica sa 5 tenkova upala u okruženje i da se preduzimaju koraci za njihovo osvajanje ili uništenje. Verodostojnost tih glasina proveriće se kasnije.

Jedna stvar se ipak može precizno reći – avanturistički pokušaj Bakua da se posluži faktorom neočekivanosti i zauzme koliko toliko značajniju teritoriju je propao. O tome da su upravo Azerbejdžanci napali svedoči nekoliko činjenica – prećutkivanje onog što se dešava tokom tri sata, postojanje većeg broja ubijenih azerbejdžanskih vojnika na teritoriji Karabaha, kao i helikoptera koji je pao na njegovu teritoriju. Uostalom, sudeći po foto i video zapisima krhotina helikoptera, on veoma podseća na modifikaciju Mi-24G, koju zajedno proizvode Južna Afrika i Ukrajina (još ranije isporučena Bakuu).

Razlozi bi mogli da budu razni (preciznije, svi oni deluju istovremeno) – od želje da se podigne rejting vlasti pri padanju blagostanja (vezano za pad cene nafte i devalvaciju azerbejdžanske valute), do turskog uticaja (Ankara bi bila vrlo spremna da odvuče pažnju Rusije sa Sirije, kako bi ostvarila svoje uzdrmane ambicije).

Što se tiče perspektiva – postoje dve. Prva i verovatnija varijanta – ono što se desilo postaće najveća vojna provokacija od 1994. godine. Ipak, takve provokacije ne mogu da se nastavljaju do beskonačnosti – za poslednje dve godine bilo ih je više, kao i realnih povoda za početak rata velikih razmera. Druga varijanta – prelazak na pravi rat. Ova varijanta bi bila verovatnija da je Azerbejdžan postigao vojne uspehe. U takvom scenariju biće uništene privrede obe zemlje, lišene života desetine hiljada, bez da neka strana ostvari pobedu. Ova varijanta bi postala izazov i za Rusku Federaciju, koja ima bilateralne sporazume sa Jermenijom o uzajamnoj pomoći, kao i obaveze u okviru bloka ODKB. Ograničiti zamašni rat samo na Karabah, praktično je nemoguće – jermanska vojska bi stekla suviše veliku prednost i operaciono prostranstvo, i zato bi Moskvi bilo isuviše teško da se „izvuče“ i ne meša. I najinteresantnije, trebala bi se boriti protiv svoje tehnike koju je RF kratkovido isporučila Bakuu za više od 3 milijarde dolara.

Preveo sa ruskog: Nebojša Vuković

Izvor: http://regnum.ru/news/polit/2110397.html