Русија од Јељцина до Путина - лако је бити генерал после битке

23. априла 2007. умро је први демократски председник Русије Борис Николајевич Јељцин. Свој животни пут завршио је човек који је, дошавши у Кремљ, најавио крај дотадашњег вишедеценијског комунистичког режима. Истовремено, за његово време земља је преживљавала огромне друштвено-економске проблеме из којих је једва изашла као јединствена држава. Додуше, са ожиљцима који су се годинама вукли и од којих неки нису потпуно зацељени до данашњег дана. Био је председник Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике (РСФСР) и први председник Русије од 10. јула 1991. до 31. децембра 1999. године.

Јељцин је рођен у селу Бутка 1931 године у Свердловској области на Уралу, где је по окончању Уралског политехничког института, једно време радио као грађевински инжењер. Био је ожењен Наином Јосифовном са којом је добио две кћерке, Јелену и Татјану. Политичку активност почео је као секретар Обласног комитета партије у Свердловску, да би преласком у Москву заузимао високе партијске и државне функције, закључно са функцијом председника Руске Федерације.

Он описује Јељцина као властољубиву, уз то намргођену и тврдоглаву особу. Јељцин је лукав, зао, равнодушан према људима, заљубљен у себе а не воли и не уме да ради. Уме да се претвара, одлично запажа људске недостатке и вешто их користи

Портрет Бориса Николајевича, од његовог рођења до позних председничких дана, насликао је познати руски публициста Виталиј Третјаков у књизи ,,Свердловски скоројевић''. Он описује Јељцина као властољубиву, уз то намргођену и тврдоглаву особу. Јељцин је лукав, зао, равнодушан према људима, заљубљен у себе а не воли и не уме да ради. Уме да се претвара, одлично запажа људске недостатке и вешто их користи. Јељцин је човек, каже Третјаков, без представе о томе шта је потребно земљи којој је челник.

Овако негативан, по многим оценама пристрасан и субјективан портрет, аутор гради на низу догађаја из Јељциновог живота.

Као једномесечну бебу, полупијани поп га умало није удавио приликом крштења. У раном детињству ухапсили су му оца. Скакао је по брвнима која су пловила реком и умало се није утопио. Из војног складишта које је чувао наоружани стражар украо је гранату која је експлодирала и однела му палац и кажипрст на левој руци. Када се са друговима изгубио у тајги, пили су загађену воду па се разболео од трбушног тифуса. Три месеца лечио се у болници. Као студент, путујући на крову вагона, наишао је на неке криминалце са којима, коцкајући се картама, умало није прокоцкао живот. Болестан, са високом температуром, отишао је да игра одбојку. Срце није издржало и доспео је у болницу. У камиону, нашао се на отвореној прузи када је наишао воз. У последњем тренутку једва је успео да умакне. Умало није пао заједно са кабином крана на градилишту када је изненада почео да дува јак ветар. На једном градилишту, на радном месту, умало га нису убили секиром.

Слични догађаји ређали су се и по доласку из Свердловска у Москву.

Дошао је у конфликт са Горбачовим и другим члановима Политбироа због чега је уклоњен са свих партијских функција. У Шпанији је доживео незгоду приликом ,,тврдог'' слетања авиона у коме се налазио. Био је подвргнут операцији кичме. У Москви је доживео саобраћајну несрећу. Крајем 1995 имао је тешку операцију срца. На конгресу депутата јавно је оптужен за пијанство.

Дакле, много пута на самој ивици смрти за непуних седамдесет година живота. То се мало коме дешава.

Јељцин је без сумње ђаволски ,,везучиј'' човек, како то Руси кажу, односно човек коме све полази за руком, који се често у последњем тренутку извлачи из највећих тешкоћа. Он је, истовремено, и веома храбар. Он има храбрости да- како то спортисти кажу, подметне главу тамо где други не бо подметнули ни ногу. Други би дигли руке и одустали због страха од неуспеха. Јељцин је храбро корачао напред ка циљу који је сам одредио и углавном самостално доносио судбоносне одлуке. Жеља да успе и да се затим одржи на власти била је јача од свих страхова који опседају обичне смртнике.

Постао је председник државе на начин до тада незабележен у руској историји. Дошавши у оштар политички и лични сукоб са совјетским лидером у то време, Михаилом Горбачовим, заједно са украјинским и белоруским челницима- Леонидом Кравчуком и Станиславом Шушкевичем, потписао је уговор којим се означава да ,,СССР као геополитичка реалност више не постоји''. Договор је потписан 8. децембра 1991 у месту Вискули, на подручју Бјеловешке Пушче (шуме, честара) у Белорусији, тик уз границу са Пољском, у резиденцији бившег совјетског лидера Никите Хрушчова. Добио је назив ,,Бјеловешки договор’’ и као такав ушао у историју. Било је то, како су касније писали поједини аналитичари, ,,черечење огромне земље без наркозе’’.,,И тако, Совјетски Савез је нестао, каже лични сведок, руководилац одмаралишта у месту Вискули Стјепан Мартисјук. Сасвим једноставно, без икаквих проблема. Дошли су, за један дан раскомадали Савез. Мирно су се изљубили, ишли, смејали се и опраштали. За њима је остала развалина највеће земље света’’.

Ова историјска чињеница и дан- данас је предмет разних контроверзних полемика у појединим политичким круговима и јавности. А половином деведесетих година, приликом једног интервјуа у Минску, белоруски председник Алексндар Лукашенко ми је рекао да би тамо, где је споразум потписан, требало забости глогов колац, онакав каквим се људи бране од вампира и друге нечисте силе. Председник Путин назвао је распад Совјетског Савеза катастрофом 20 века.

Постао је председник државе на начин до тада незабележен у руској историји. Дошавши у оштар политички и лични сукоб са совјетским лидером у то време, Михаилом Горбачовим, заједно са украјинским и белоруским челницима- Леонидом Кравчуком и Станиславом Шушкевичем, потписао је уговор којим се означава да ,,СССР као геополитичка реалност више не постоји''

У руској јавности и појединим политичким круговима распрострањено је мишљење да су Борис Јељцин и Михаил Горбачов, ако не једини, а оно највећи крици за распад Совјетског Савеза. Објективне анализе демантују таква мишљење. У тим анализама се не негира значајна улога ове двојице лидера за злу судбину Совјетског Савеза, али се истовремено оцењује да је та судбина логичан резултат политичко-друштвених кретања и многих других чинилаца. Распад земље био је историјска неминовност. Горбачов и Јељцин, и да су хтели, нису могли да спрече распад земље. Пре или после, то би се морало десити. Њихова борба за власт само је поспешила распад државе.

Русија је, с Јељцином као председником државе, преко ноћи ,,ускочила’’ из тоталитарног друштва у демократију која се прилично разликује од класичног поимања те речи. Спроведена је приватизација која се претворила у праву и највећу пљачку у историји. Тада су многи зарадили милионе и почели ,,бизнис’’да би касније увећавали богатство најчешће не на баш најпоштенији начин. А огромна већина становништва живела је на ивици егзистенције.

Заједно са фармеркама, жвакаћом гумом, добрим аутомобилима, телевизорима, компјутерима, светлећим рекламама, кабареима, отварањем граница, тржишном привредом, слободом речи и другим тековинама ,,слободног света’’ у Русију је стигао криминал сваке врсте и уврежио се од врха до дна. Земљу су разједали мито и корупција, самовоља појединих челника, масовна кршења закона, лоповлук, немаштина, оскудица многих производа. Москва и други већи градови постали су центри трговине дрогом, проституције, попришта сукоба, међусобних обрачуна банди. Нестало је сигурности, опуштености и слободног кретања улицама. Ако неко украде векну хлеба може да оде у затвор где владају средњевековни услови, док за проћердане или украдене милијарде нико не одговара. Ситуација у земљи је таква да би се многи- како је то својевремено изјавио један од политичких лидера, Владимир Жириновски- вратили у комунизам заједно са Стаљином и КГБ-ом.

Време Јељцина- то је време ратова у Чеченији који су претили за запале читав Кавказ па и целу Русију. То је време страшних терористичких акција чеченских сепаратиста у Москви и другим руским градовима. То је време сукоба између извршне и законодавне власти, односно Јељцина и Врховног Совјета током кога су руски тенкови гађали руски Бели дом (параменат) на коме се вијорила руска застава; када су Руси пуцали на Русе, како се то злурадо говорило на Западу; када је политички, војно, економски и на сваки други начин држава била на ивици понора из кога не би било излаза.

У Јељциново време Русија је доживљавала поразе и на међународној сцени, била је у подређеном положају у односу на САД и његове европске савезнике. Америчког председника Била Клинтона и немачког канцелара Хелмута Кола, Јељцин је доживљавао као партнере, иако у суштини они то нису били.

Највећи број тешкоћа које је Јељцин оставио у наслеђе Владимиру Путину, превазиђен је или значајно ублажен током наредне две деценије. Земља је пребродила опасност избијања грађанског рата и дезинтеграције, изашла из политичке и економске кризе, чврсто стала на своје ноге, повратила и ојачала међународни углед. Русија данас није ни налик на ону државу каква је била последњих година прошлог века и коју је од Бориса Никлајевича наследио Владимир Путин.

За све то, за огромне тешкоће на унутрашњој и поразе на међународној сцени, не треба кривити искључиво Бориса Николајевича. То би било не само погрешно, историјски нетачно, него би представљало и велику неправду према човеку који је дошао у Кремљ у изузетно осетљивом тренутку. Стварајући се у крви, Совјетски Савез се распадао додуше не у крви, али уз огромне тешкоће и патње милиона грађана. Огромна земља се преко ноћи развалила, остављајући за собом пустош не само у Русији него и у свим бившим совјетским републикама. Ни Јељцин, нити било ко други, није могао чаробним штапићем да отклони те тешкоће. Неке друге републике прошле су у тој несрећи још горе. Између неких република или унутар њих, избили су оружани сукоби, од којих неки трају до данас.

Борис Николајевич је правио и личне гафове који су крњили његов углед и углед земље у домаћој јавности и у свету. Тако, на пример, приликом сусрета са британском краљицом Елизабетом ИИ у Москви, супротно протоколу, краљици је пољубио руку, што је случај без преседана. Или следећи случај: на званичном ручку приликом посете Јељцина Немачкој, супруга немачког канцелара Кола запалила је цигарету. Јељцин, који није подносио дим, отргао јој је из руку цигарету и угасио је.

Боравећи у Балтимору, Јељцин је у видљиво припитом стању држао предавање студентима на тамошњем универзитету. У том истом Балтимору, на аеродрому, изашавши из авиона, на очиглед свих помокрио се уз задње точкове авиона.

Прави дипломатски скандал избио је и на аеродрому Шенон и Ирској где је, на повратку из Америке, Јељцин требало да се сусретне са ирским премијером Албертом Лејнордом. Јељцин је био прилично припит и обезбеђење му није дозволило да изађе из авиона јер у таквом стању било какав политички разговор није био могућ. А у Берлину је пред градском већницом отргнуо диригентску палицу вођи војног оркестра и дириговао извођењу ,,Каљинке''.

,,Боже, па све ово на телевизији гледају његова жена и деца- каже у својој књизи ,,Таоци Кремља'' Лана Тархова. Шта ли они осећају када ја пропадам у земљу од стида. А ево читам у новинама репортажу из америчке школе како учитељица објашњава деци: ,,Русију треба помоћи зато што њен председник пије много вотке’’. Та слабост Јељцина ка алкохолу нажалост постала је део његовог имиџа.

Русија ни сама себи у то време није могла помоћи. Јељцин је у телефонском разговору покушавао да убеди америчког председника Клинтона да одустане од бомбардовања, али безуспешно. Лично сматрам да је Борис Николајевич био истински погођен због таквих околности

Многи се у Србији питају да ли је Русија, са Јељцином као председником, могла да спречи бомбардовање Србије, завођење санкција и отимање Косова и Метохије. Објективни аналитичари сматрају да у ситуацији у којој се Русија тада налазила, то није било могуће. Политички располућена, економски очајно ослабљена, војнички немоћна, налазећи се на ивици грађанског рата и у крајње тешкој друштвеној кризи, Русија ни сама себи у то време није могла помоћи. Јељцин је у телефонском разговору покушавао да убеди америчког председника Клинтона да одустане од бомбардовања, али безуспешно. Лично сматрам да је Борис Николајевич био истински погођен због таквих околности. Такав утисак стекао сам и из његових одговора на моја питања на конференцијама за штампу у Кремљу. Москва је, ипак, политичком и дипломатском активности, хуманитарном и другом помоћи, помогла да се ублаже тешкоће са којима се Србија сукобљавала.

С тим у вези, треба поменути још једну чињеницу. Србија је тражила и очекивала подршку и помоћ Русије, односно Јељцина, а истовремено прижељкивала његов одлазак из Кремља и долазак на чело државе комунистичког лидера Генадија Зјуганова. Власти и медији у Београду то су готово неприкривено испољавали, подгрејавајући јалову наду да ће промена власти у Москви преокренути догађаје у корист Србије.

И поред свих мана које је имао и о којима се много зна, први руски председник, Борис Јељцин, има и одређене заслуге за оно што је учинио. Његовом заслугом, кажу аналитичари, срушен је тоталитарни систем и уведена каква- таква демократија. Политички противници се не ликвидирају нити шаљу у логор, студенти се не искључују са факултета зато што одлазе у цркву нити се оптерећују мемоарима генералних секретара. Свако је могао јавно и гласно да критикује власт, да каже или напише шта мисли и осећа. Чак и сама та неспорна чињеница, представља за Русију велики историјски корак, огромно достигнуће на које се чекало неколико деценија. Он је први човек у новијој руској историји који је отишао са власти добровољно и без крви. Био је склон алкохолу, био је такође злопамтило и осветољубив, али своје политичке противнике није физички уништавао као совјетски претходници.

Можда се наредни редови не уклапају у основну тему, али навешћу их оцењујући их као интересантне.

О Јељциновој млађој ћерки Татјани и њеном мужу Валентину Јумашеву се дуго ништа није чуло. У Москви су се проносили гласови да су емигрирали у неку западну земљу. А онда, почетком 2021 године, руски медији саопштили су да је брачни пар купио вилу на острву Сен Бартелеми на Карипском мору. Ово острво, које многи зову ,,острвом пирата'', убраја се у прекоморске поседе под француском администрацијом. Објекат је површине 2.500 квадратних метара и налази се 160 метара од обале океана. Има шест спаваћих соба, осам купатила, салу за спорт, кабинет за масажу, ђакузи и базен. Валентин је за куповину виле искеширао 15 милиона долара, али не у готовом. Каже да је узео велики кредит од једне руске банке, а остатак је имао на свом рачуну. Медији јављају да је куповина виле остварена уз поштовање свих законских прописа и да су уплаћени сви порези.

На тај начин традиција деце кремаљских вођа се у извесном смислу наставља. Стаљинова ћерка Светлана емигрирала је у САД где је и преминула. Син Никите Хрушчова, Сергеј, стално се настанио такође у САД где се до краја живота бавио научним радом. Једина ћерка Михаила Горбачова, Ирина, после развода са супругом, отишла је са једном од своје две ћерке у Ирску да у провинцијалној земљи изучава енглески језик и лечи душевне ране. Јељцинова млађа ћерка и њен супруг сада се башкаре на егзотичном карипском острву.

Да се поново вратим Борису Јељцину. Док га једни блате и проклињу, други говоре да ће тек историја показати његово право лице и улогу и одредити му достојно место у историји Русије.

Онога дана када је поднео оставку (31 децембра 1999) Јељцин се посредством телевизије обратио грађанима. Рекао је да је дуго и мучно размишљао о тој одлуци. ,,Схватио сам да је неопходно да то урадим- рекао је Јељцин. Русија треба да уђе у нови век са новим људима. Затражио је од грађана опроштај због тога што многа обећања нису остварена.

Период од оставке до смрти, Борис Јељцин је проводио углавном на дачи која му је дата на трајно коришћење. Био је материјално потпуно обезбеђен, заједно са члановима породице заштићен од било каквих ислеђивања или позивања на одговорност. Имао је на располагању кабинет за рад у Кремљу, личног секретара, обезбеђење, послугу, службени аутомобил, пратњу. Све му је то гарантовано уговором који је у тренутку оставке потписао председник Путин и чије клаузуле ни једног тренутка нису биле доведене у питање. Није се мешао у политику, временом се све ређе појављивао у јавности и помињао у медијима.

Публициста Александар Злобин је поводом опроштаја који је затражио Јељцин, написао:,,Одлазећи из Кремља, Јељцин је изговорио речи које кремаљски зидови никада раније нису чули, а они постоје вековима; затражио је од грађана Русије опроштај за оно што је обећао а није успео да уради. Његова смрт (умро је 23. априла 2007 године) представљала је крај младости Русије. Она је постала одрасла и као сви одрасли добила је могућност да гледа на своју прошлост са висине’’.

Одлазећи из Кремља, Јељцин је изговорио речи које кремаљски зидови никада раније нису чули, а они постоје вековима; затражио је од грађана Русије опроштај за оно што је обећао а није успео да уради. Његова смрт (умро је 23. априла 2007 године) представљала је крај младости Русије

,,Мислим да се не може бити одрастао ако не волиш своју младост, макар она била грешна и неразумна. На крају крајева, само у великим народима појављују се велике идеје и блистави реформатори’’- каже Злобин.

Не треба заборавити да је Владимир Путин изражавао поштовање према Борису Николајевичу и да против њега лично није износио негативне оцене. Присуствовао је сахрани Бориса Николајевича заједно са члановима највишег државног руководства.

Много година касније, говорећи о првом председнику Русије Борису Јељцину на церемонији поводом 90 годишњице његовог рођења, Путин је рекао је да је то био човек који се никада није бојао да преузме одговорност за своје поступке и судбину земље. „Сви смо генерали после битке, Али када се догађаји котрљају као грудва снега, то је сасвим друга ситуација. Борис Николајевич се никада није склањао од одговорности“.

Према мишљењу председника Русије, земља не сме да заборавља такве људе. „И ја га, наравно, памтим. И никада га нећу заборавити“, рекао је Путин, полажући цвеће на гроб првог председника. Подсетио је да је Јељцин био на челу државе у критичном периоду, када је на коцку било стављено питање постојања Русије као „независне, уједињене и интегралне државе“.

Не могу прећутати ни своје лично мишљење о бившем руском председнику с којим сам, као и са Горбачовим, имао контакте, постављајући му питања на конференцијама за штампу у Кремљу. Са изузетком првих неколико месеци, налазио сам се у Москви као стални дописник све време његове владавине и на лицу места пратио догађаје и прилике у тој земљи. Сматрам да је радио и понашао се онако како је мислио да је најбоље за државу, при чему је предузимао добре потезе, али чинио и крупне грешке и промашаје. Много шта, што се дешавало у земљи и на међународној сцени, није зависило од њега нити је он лично био у могућности да на све то утиче. Био је искрен руски патриота. Раздвојио бих, међутим, мој став о њему као државнику и политичару и као обичном човеку. Јељцин је био човек из ,,глубинке’’ (провинције) са свим манама и врлинама обичног руског човека. Гледајући га кроз ту призму и знајући многе детаље из његовог личног живота, осећам према њему чак симпатије и искрено ми га је жао због, у суштини, његове трагичне судбине.