Savremeni svet | |||
Rusko-poljski odnosi – Na pragu istorijskog kompromisa? |
sreda, 08. septembar 2010. | |
Svedoci smo da se u poslednjih nekoliko decenija XX veka svet sve više okreće novom trendu oličenom u vidu globalizacije – u kojoj „nestaju“ granice država. Šire se vidici, dolazi do „istorijskih“ pomirenja naroda (tipičan primer su Nemci i Francuzi). Međutim na prelazu XX u XXI vek jedan „sukob“ u vidu političkih i istorijskh konfrotacija još uvek tinja. Radi se sadašnjoj članici EU Poljskoj i jednoj od najvećih sila današnjice Rusiji. Sukob između Poljske i Rusije je zapravo proizvod viševekovnog previranja koji u knjizi istorije zauzima značajno mesto. Trenutni odnosi Rusije i Poljske i analiza sadašnje situacije su i te kako zanimljivi, ne samo istoričarima, nego i političkim analitičarima i poznavaocima političke situacije u svetu jer smo mogući svedoci istorijskog pomirenja u istočnom delu Evrope. Ili bi bar poljska štampa i političari hteli da tako nešto pomislimo. Kako je sve počelo? Davne 1018. godine poljski kralj Boleslav I Hrabri se sukobio sa vojskom Jaroslava (sina Vladimira, kneza Kijevske Rusije) da bi pomogao svom zetu Svjatopolku, a Jaroslavovom bratu. Na obali Buga su se sukobile poljska vojska, koja je u svojim redovima imala Nemce i Mađare, dok su na Jaroslavljevoj, ruskoj strani borili i Varjazi. Boleslav je odneo pobedu u ovoj bitki, zauzevši Kijev, ali su Rusi ubrzo povratili svoj grad i teritorije koje su izgubili. Ovo je prvi sukob Rusa i Poljaka koji je zabeležen u istoriji, ali nije i jedini. Borba je bila dugotrajna i složena i sa mnogo obrta, Poljaci su osvajali Moskvu i Kijev, a Rusi Varšavu. Bili su periodi kada su Poljaci sprovodili Polonizaciju Rusije (16.vek), kao i Rusi rusifikaciju Poljske (19 vek). Bilo je pokatoličavanja i unijaćenja sa jedne, kao i prevođenja u pravoslavlje sa druge strane (najbolji primer je crkva Svetog duha u Minsku koja je nekoliko puta menjala vlasnika, malo je bila pravoslavna malo katolička/unijatska). U Odnosima ova dva naroda ima mnogo optužbi za različite istorijske periode i događaje, kao i, što je normalno, sasvim drugačije sagledavanje istorije i okolnosti. Od istorijskih činjenica je zanimljivo pomenuti „sporne teritorije“ oko kojih je vekovima dolazilo do sukoba - reč je o današnjoj zapadnoj Ukrajini i zapadnoj Belorusiji. Prema poljskom viđenju istorije, Boleslav I Hrabri je osvojio zemlje koje nisu nikome pripadale, na kojima su živela divlja plemena, dok ruska strana tvrdi da to nisu bile napuštene zemlje nego da su to bili delovi ruskih knjažestava koja su bila oslabljena unutrašnjim problemima, kao i najezdama Tatara. Bilo kako bilo, ove teritorije su mnogo puta menjale gospodara. Npr. u dvadesetom veku, posle Prvog svetskog rata, dolazi do poljsko-boljševičkog rata (1919-1921). Poljska, koja je ponovo dobila nezavisnost, želi ponovo da „oslobodi“ teritorije današnje zapadne Belorusije i Ukrajine, i to joj polazi za rukom. 1939. godine, posle pakta Molotov-Ribentrop, nacistička Nemačka osvaja teritoriju današnje Poljske, dok Sovjetski Savez „oslobađa“ teritoriju zapadne Ukrajine i Belorusije. Po svojoj prilici, ovaj problem je trajno rešen posle Drugog svetskog rata Staljinovom razmenom stanovništva. Svako osvajanje ovih teritorija je novčić sa dve strane, jer za jedne je osvajanje ovih teritorija "oslobođenje", dok je za druge "agresija".
Treba napomenuti i to da se Poljska uvek nalazila između dve velike sile, između Rusa i Nemaca, i često je bivala podeljena između njih. Interesantno je to da je Rusima uvek bilo lakše da se dogovore sa Nemcima nego sa Poljacima. U tim dogovorima Poljska ili Poljsko-litvanska kneževina je uglavnom izvlačila deblji kraj. Istorijski animoziteti Čini se da za Poljsku važi poznati Čerčilov komentar o Balkanu: „... da proizvode više istorije nego što mogu da konzumiraju“. Tu se u potpunosti razlikuje od sovjetske (i postsovjetske) Rusije, koja je demonstrirala svojevrsno oslobađanje od istorije. Insistira se na tezama da je Poljska „vekovni branik Evrope“, ili „prozor Rusije ka Evropi“. Sa druge strane, ruska elita i javnost su mnogo veći značaj usmerili, i dan-danas usmeravaju, na povratak Rusije na globalnu scenu kao jedne od država-lidera međunarodne zajednice, dok ih mišljenja Poljaka i zbivanja u Poljskoj i nisu previše doticala. Kada se setimo poljsko ruskih sukoba teško je ne setiti se Gogoljeve knjige ''Taras Buljba'' i borbe zaporožskih kozaka sa Poljacima. Kao i ''Ognjem i mačem'' Hejnrika Sjenkeviča. Varšavski pakt Po završetku Drugog svetskog rata Poljska se priključila Varšavskom bloku. Posle rata prioritet je bio izgradnja ratom stradale zemlje. Sovjeti su u obnovi odigrali veoma važnu ulogu. Izgradnja Varšave je svakako bio prioritet, a Poljaci, poznati kao velike patriote, želeli su što pre da izgrade svoj glavni grad (stolicu). Akcijom za divljenje, zahvaljujući starim slikama i skicama potpuno je identično podignut stari grad porušen do temelja u krvavoj odmazdi fašista na Varšavski ustanak 1944. godine. Postoje i priče Varšavljana vezane za izgradnju starog grada - navodno, sovjetski rukovodioci nisu podržavali obnovu bedema oko starog grada, koji je duhovni i kulturni centar grada, ali su Poljaci to opravdali time što će se podizanjem zida oko starog grada zakloniti mnogobrojne crkve koje se nalaze u starom gradu. Tokom hladnoratovskog perioda, Poljska je bila jedan od satelita SSSR, a zajedno sa SSSR-om učestvovala je u intervenciji u Čehoslovačkoj. Posthladnoratovski period Od 1989-1991. Poljska je sprovodila veoma opreznu politiku prema SSSR, 15. novembra 1990. dolazi do dogovora da se povuče sovjetska vojska iz Poljske do oktobra 1992, a preostale službe do kraja 1993. Posle 1990. godine dolazi do ideološkog diskontinuiteta, odbacuje se sve što je ostalo iz sovjetskog perioda, i raste rusofobija. Narod je „kao po direktivi“ preko noći zaboravio ruski jezik, a krivica se prebacivala na Rusiju kao i nasledstvo Varšavskog pakta. Možda je najbolji primer toga Palata kulture i nauke, koja se nalazi u centru Varšave (Palac kultury i nauki), koja je poklon Sovjetskog Saveza. Reč je o zgradi koja se može videti iz cele Varšave, po modelu sedam staljinističkih palata koje se nalaze u Moskvi. Sovjeti su dali Varšavi mogućnost da bira šta će im Sovjeti izgraditi, ponuđeni izbor je bio metro ili Palata kulture i nauke. Varšavljani su se odlučili za Palatu. Posle 1990-te su se pojavile inicijative da se Palata sruši pošto je ona „sramota Varšave“. Na sreću, od tog plana se odustalo, mada po rečima Varšavljana postoji novi plan da se palata okruži neboderima sa svih strana i da se sakrije (hoteli Mariot, Interkontinental, ONZ).
Poljski političari su 1993. godine otpočeli novu eru poljske spoljne politike približavanjem SAD i NATO paktu. Rusija je bila protiv širenja NATO pakta na istok, tako da u periodu od 1994-1995 dolazi do naglog hlađenja odnosa između Moskve i Varšave. Ulje na vatru je dodalo kritikovanje „ruske agresije“ na Čečeniju. Važno je napomenuti da i pored političkih neslaganja ekonomski odnosi nisu posustajali. 1996. godine je potpisan ugovor o isporuci ruskog gasa u trajanju od 25 godina, iako su ugovor u Poljskoj mnogi ocenjivali kao štetan. 1998-1999 došlo je do političke destabilizacije u Rusiji, što je u mnogo čemu olakšalo ulaz Poljske u NATO. Od tada Poljska u SAD nalazi glavnog saveznika, što je takođe jedan od glavnih problema u odnosima između Moskve i Varšave. 2000. godine, vlada Jeržija Buzeka otpočinje novu strategiju u odnosu na Rusiju. Ta strategija je u sebi sadržala 2 najvažnija cilja, prvi, napraviti uticaj u bivšim sovjetskim republikama (pre svega Belorusiji i Ukrajini) i podržati „demokratske promene“, i drugi, sa Rusijom ustanoviti komisiju za rešavanje istorijskih problema, pre svega staljinističkih. Od tog vremena, odnosi se konstantno pogoršavaju, 2004. godine dolazi do prve obustave gasa Poljskoj (zbog problema na relaciji Moskva-Minsk). Za vreme dok je Leh Kačinjski vršio funkciju predsednika Republike dolazi do dodatnih zahlađenja odnosa. Kačinjski je bio poznat kao saradnik Leha Valense i aktivista pokreta „Solidarnošć“ (Solidarność). Poljska aktivno podržava narandžastu revoluciju, kao i (bezuspešno) opoziciju u Belorusiji. Kao problem se javlja i američki antirakektni štit, koji je Bušova administracija rešila da instalira u Poljskoj i Češkoj. Predsednik Kačinjski je otvoreno ignorisao Rusiju, aktivno se zalagao za širenje NATO pakta na istok (Ukrajina i Gruzija). Jedini je Evropski rukovodilac koji je odmah posle rusko-gruzijskog sukoba otputovao u Tbilisi da pruži podršku Mihailu Sakašviliju. Tom prilikom Poljska i Gruzija potpisuju ugovor o strateškom partnerstvu. Katinske tragedije Termin "katinski zločin" je zbirni. On označava streljanje u aprilu i maju 1940. godine skoro 22 hiljade poljskih oficira i vojnika koji su bili zatvoreni u raznim logorima i zatvorima SSSR u blizini Smolenska. Katinska šuma je samo jedno od mesta gde je bilo izvršeno streljanje poljskih oficira i vojnika, ali upravo tamo su 1943. godine prvi put bile pronađene njihove grobnice. U SSSR je istina o događajima u Katinju brižljivo skrivana, a zvanična sovjetska propaganda je glasila da su ovaj zločin počinili fašisti, dok je pravu istinu znalo samo najviše rukovodstvo KPSS. 1992. godine otvoren je veoma poverljiv paket dokumenata o katinskoj tragediji, koji je poslednji generalni sekretar KPSS Mihail Gorbačov predao prvom predsedniku Rusije Borisu Jeljcinu. Razmimoilaženja nastaju oko karaktera zločina. Poljska strana tvrdi da je zločin učinjen protiv poljskog naroda i optužuje rusku stranu da ne želi da u potpunosti rasvetli ove događaje u cilju rehabilitacije poljskih žrtava. Sa druge strane, ruska strana tvrdi da se proces istrage ni na koji način ne opstruiše. U obraćanju Vladimira Putina povodom 70. godina od početka Drugog svetskog rata, moglo se između ostalog čuti i sledeće: „Memorijalni kompleksi „Katin“ i „Mednoje“, kao i tragična sudbina ruskih vojnika, koji su pali u poljsko zarobljeništvo tokom rata 1920. godine, moraju postati simboli zajedničke žalosti i uzajamnog praštanja.“ Da li je Katin bio klasna borba ili je možda direktno povezan sa dešavanjima iz poljsko-sovjetskog rata 1919-1921, gde su, prema ruskim izvorima, Poljaci ubili oko 60.000 sovjetskih ratnih zarobljenika u svojim logorima. Doduše, nisu svi bili streljani nego su neki život izgubili jer su držani u nehumanim uslovima, što je prouzrokovalo i veliku smrtnost od raznih bolesti. Kakva je bila priroda represija staljinističkog režima nad Poljacima, verovatno će jednog dana detaljnom istragom biti utvrđeno. Poljska insistira na ovom pitanju, a da li su stvarni motivi zaista rehabilitacija ubijenih oficira, ili su ciljevi neke druge prirode. Postavlja se pitanje da li je veličanje svojih žrtava, a zaboravljanje tuđih recept za dobre odnose? I da li je realno očekivati nešto više od već iskazanih izvinjenja ruskog vrha? Vreme će pokazati. Katinsko otrežnjenje
Na godišnjicu obeležavanja Katinskog zločina 10. aprila 2010., došlo je do nove tragedije za poljski narod, u avionskoj nesreći u Smolensku stradao je veći deo poljske elite, kao i predsednik Leh Kačinski sa suprugom Marijom. Avionska nesreća kod Smolenska napravila je psihološki, emotivni i simbolički prelom. Putin i Medvedev su našli prave reči za poljski narod i za premijera Donalda Tuska. Podsećanja radi, na sahrani u Krakovu, u dvorcu Vavel, koji je bio rezidencija poljskih kraljeva, i pored otkaza svih najavljivanih rukovodilaca iz celog sveta zbog erupcije vulkana na Islandu, prisustvovao je predsednik Ruske Federacije Dmitrij Medvedev. Predsednik Rusije je tom prilikom obećao da će Katinski zločin biti u potpunosti rasvetljen. Naravno, mnogi Poljaci su na prvu vest o nesreći pomislili da je (opet) Rusija tu umešala svoje prste, ali nakon otvorene istrage i pronađenih crnih kutija, kao i objavljivanja svih trànskripta svih razgovora, poljski eksperti su razuverili sve „neverne Tome“. Preko noći, nesreća je zbližila dva naroda. Poljaci nisu ostali ravnodušni na rusku podršku u teškom trenutku. Ekonomske perspektive Prirodno je da su Poljaci opravdanje za novootkrivenu bliskost sa Rusijom potražili u ekonomskim argumentima – ideološki neutralnim i lako objašnjivim za skeptične partnere iz EU i SAD. Po podacima ruske statistike, u 2009. godini, zbog svetske ekonomske krize, izvoz iz Rusije u Poljsku se smanjio na 38,1% što iznosi 12.499,5 miliona dolara, dok se uvoz iz Poljske smanjio za 40,3% što je iznosilo 4.212 miliona dolara. Celokupni obim obrta robe se smanjio za 38,1%. Ali i pored svetske krize i smanjenja obrta, Rusija se i dalje nalazi na trećem mestu zemalja koje najviše izvoze u Poljsku, dok je Poljska sa devetog pala na deseto mesto na listi zemalja koje izvoze u Rusiju, a računajući samo zemlje Evropske unije, Poljska zauzima peto mesto. Na kraju 2009. Godine obim poljskih investicija u Rusiji je iznosio 0.5 milijardi dolara, dok je visina Ruskih investicija u Poljskoj iznosila 1.8 milijardi dolara. 16 vojvodstava u Poljskoj sarađuje sa subjektima Ruske federacije. U odnosima prioritetno mesto ima Kaljingradska oblast, koja ima specijalan status u odnosu na poljsku. U Kaljingradskoj oblasti se nalazi oko 600 preduzeća u kojima učestvuje poljski kapital. Brojke pokazuju da Rusi i Poljaci mogu da sarađuju kada to zaista žele, i što je najvažnije na obostranu korist. Kao što je već pomenuto, čak i 90-tih ekonomski odnosi nisu prestajali. Sa druge strane, dometi ove saradnje su krajnje ograničeni, budući da je ona u senci, ne samo plitkog ideološkog, nego i dubokog geostrateškog sukoba u regionu srednje Evrope. Poljska romantična (i pomalo nipodaštavajuća) zamisao o „posredovanju između Rusije i EU“ lako može da se razvije novom političkom realnošću na kontinentu, a pogotovo strateškim približavanjem Rusije i Nemačke. Novi krug na ringišpilu U proteklih nekoliko godina saradnja između Nemačke i Ruske Federacije primetno se intenzivirala. Iza ovog povezivanja stoji realan ekonomski interes, pre svega zato što Rusija sada ima više radne snage nego što može da efikasno zaposli u privredi, s obzirom na strukturu kapitala. Nemačka ne želi više imigranata, ali joj treba pristup radnoj snazi. Rusija želi fabrike u Rusiji kako bi uposlila svoj višak radne snage, a takođe želi i tehnologiju. Poljska nije jednom u svojoj istoriji bila stešnjena između Rusije i Nemačke, u takvim situacijama najčešće, blago rečeno, nije dobro prolazila. Sa druge strane SAD i Poljska od invazije na Irak izgrađuju vojno-političku osovinu koja se Rusiji nimalo ne dopada, od, kako se za sada čini, napuštenog plana raspoređivanja delova američkog antiraketnog štita u Poljskoj do raspoređivanja američkih raketa „patriot“ na samo 60 km od ruske granice. Poljska trenutno u SAD ima strateškog saveznika, po rečima običnih Poljaka, „saveznika koji čak ne dozvoljava Poljacima da putuju u SAD bez vize“. Na poljskim političarima je da u budućnosti uvide kolika je „opasnost“ od rusko-nemačkog zbližavanja, ili gde je njihovo mesto u tom odnosu kao i da preispitaju svoje odnose sa SAD, jer po svoj prilici, SAD ima veću korist od Poljske, nego Poljska od SAD. ''Resetovanje odnosa''
Današnja poljska elita više ceni, ne emotivne, već racionalne prilaze spoljnoj politici. Ona je za uvažavanje nacionalno-državnih interesa svoje zemlje. Međutim, taj zadatak traži uspostavljanje odnosa s Rusijom. Poljska u velikoj meri zavisi od ruskih energenata. Pored toga je Rusija za nju odlično tržište. Novoizabrani predsednik Poljske, Bronislav Komorovski, izjavio je više puta da je Poljska spremna da otpočne novu eru u poljsko-ruskim odnosima. Tu je i njegova izjava: „učestvovaću u procesu zbližavanja dva naroda, to će biti veliki izazov kako za Poljsku tako i za Rusiju“. Pozitivan signal iz Varšave je poslat i porukom Komorovskog Gruzijskom predsedniku Mihailu Sakašviliju da njegovim izborom na mesto predsednika Poljske, Gruzija neće moći da računa na podršku Varšave kao do sada. Dok Poljaci vole da insistiraju na tezi da su jako bitna karika za Rusiju i za njene odnose sa Evropom (setimo se trgovinskog sporazuma koji je Poljska blokirala dok je EU nije zaobišla i potpisala dogovor sa ruskom stranom) za Rusiju Poljska i nije tako bitan faktor. U ruskoj novoj spoljnopolitičkoj strategiji, objavljenoj početkom ove godine u ruskom „Njuzviku“, Poljska se ne pominje ni jednom rečju. Bez sumnje, poljska privreda je trenutno jedna od zdravijih u EU (Poljska je jedna od retkih zemalja Evrope koja je imala pozitivan BDP za vreme svetske ekonomske krize). Ipak, iz sasvim razumljivih razloga, za Rusiju je Nemačka mnogo važniji partner u EU. Mada, dobri odnosi sa Poljskom nikako ne mogu da štete, mogu samo da koriste. Sergej Lavrov je u poseti Varšavi izjavio da je vreme za „resetovanje odnosa“ između Varšave i Moskve. Dakle, ekonomska integracija, savlađivanje istorijskih protivrečnosti, kao i zbližavanje ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva i predsednika Poljske Bronislava Komarovskog je put koji bi trebalo da doprinese normalizaciji i uspostavljanju dobronamernih, konstruktivnih odnosa između Rusije i Poljske. To će obavezno uticati i na atmosferu u čitavoj Evropi. „Senke prošlosti ne mogu više zatamnjivati današnjicu, a još manje sutrašnjicu saradnje između Rusije i Poljske. Naša je dužnost pred onima kojih više nema, i pred samom istorijom, da učinimo sve, kako bi rusko-poljske odnose oslobodili od tereta nepoverenja i predrasuda, koji smo dobili u nasledstvo. Vreme je da se okrene stranica i počne pisati nova.“ Ovim rečima je Vladimir Putin obeležio 70 godina od početka Drugog svetskog rata. Da je vreme odavno stiglo, nije sporno. Da li u Poljskoj postoji dovoljno političke volje i odgovornih kadrova, spremnih da tu stranicu okrenu – pokazaće vreme. |