Sabonis više ne stanuje ovde – gledano iz Litvanije, Lukašenkova Belorusija izgleda kao "evropski raj"

 Ako sam zbog nečega zadovoljan svojom profesionalnom krijerom, to je što mi je Bog dao da, što bi se reklo, proputujem sveta i upoznam mnogo toga što se ne može doživeti samo uz pomoć literature i putopisnih emisija. Interesantno je videti  sopstvenim očima, dotaći rukama, čuti zvukove sa pijaca, trgova, ulica.., ugaziti po mraku u blato neke evropske metropole a ne samo  šetati njenim svetlim avenijama i uglancanim  muzejima...  I tako se nedavno obreh u Litvaniji.

To je jedna od tri pribaltičke republike SSSR, koja je raspad te države doživela kao oslobađanje od teških lanaca „ruske dominacije“. Godinama nakon toga se na točkovima  antiruskog raspoloženja kretala „evropskim putem“. Napokon je na tim točkovima ušla u „evropski raj“  2004. godine. Od tada ekonomski pokazatelji  te države imaju trend temperature u januaru.

Litvanija je u SSSR-u imala sličan povlašćeni položaj kao i Slovenija u SFRJ. Njena privreda je bila za primer, tržište te ogromne države je bilo nemoguće zasititi. Naročito je bila poznata po mlekarstvu, i proizvodnji visoko kvalitetnih  mlečnih proizvoda, što je litvansko selo konstantno držalo u provcvatu.

E ali pošto se rusofobija ne sipa u traktor, pod pritiskom velikih kompanija i banaka iz zapadne Evrope, privreda ove zemlje se počela polako gasiti. Poslednje sankcije koje je EU zavela Rusiji su i ono što je preostalo od litvanske, pre svega poljoprivrede, zavileu crno.

Interesantno je da svi, i mladi i stariji Litvanci govore ruski, iako jezici nisu nimalo slični. Ako  neko ne zna engleski, on će vam se obratiti na ruskom, i sporazumećete se.

Životni standard je sličan našem. Simpatično je videti mlade ljude koji u nedostatku novca da se druže po kafićima, odvezu se na neka polularna mesta; parkove, jezera.., kupe „flajku“ piva i druže se, sviraju gitare, razgovaraju...

Poseban problem predstavlja depopulacija. Možete se voziti kilometrima kroz litvanska sela, i nećete sresti nikoga. Kuće su prazne.  U Kaunasu, drugom po veličini gradu, u soliterima gori tek poneko svetlo.

Od ulaska u EU počeo je egzodus na zapad. Najviše u Nemačku, Veliku Britaniju, SAD i Norvešku. Od tri miliona stanovnika koliko je zemlja imala nakon rasada SSSR, danas u njoj živi tek nešto više od 1,2 miliona. Sami Litvanci kažu da se država suočava sa velikim problemima, kako da napuni budžet. Nema ko da plaća porez.

A onda se zaputite na jugoistok ka Belorusiji. Za nekoga ko tamo nije bio, ipak je priznajem, malo neobično saznati kako to izgleda preći iz EU u zemlju, kako zapad kaže –diktature.

I zaista u prvom trenutku pomislite da ste pogrešili, jer procedura na granici je dosta dugačka, i provera temeljita. Doduše svi su ljubazni, i policajci sa onim ogromnim šubarama, a i policajke od kojih bi svaka mogla sasvim uspešno da se prijavi na neki konkurs lepote.

Kada uđete u zemlju sve je potpuno drugačije od onoga što očekujete da vidite u nekoj „diktaturi“. Prva benzinka pumpa na koju naiđete je supermoderna. Što bi rekao Alvirović, “ima svih vrsta goriva”, ali sve je upola jeftinije nego u EU. Litar dizela je na primer 50 evrocenti.

Putevi su sasvim dobri. Na putevima srećete uglavnom automobile srednje i visoke klase. Za dva dana video sam samo dve LADE, od kojih je jedna bila sa oznakama SSSR, jer je vlasnik vrovatno neki nostalgičar.

Pored puta vide se ogromne  stočarske farme, što svedoči o snazi beloruske poljoprivrede. Uostalom, Belorusija je treća zemlja u svetu po proizvodnji poljoprivredne mehanizacije.

Minsk je veoma lep grad, i što odmah upada u oči  izuzetno čist. Nema čak ni grafita.  Ljudi obučeni ne lošije nego Italijani. Ljubazni su, lako uspostavljate kontakt, a i ne oseća se nikakva nervoza, ni u saobraćaju ni u međusobnoj komunikaciji.

Ono što naročito pada u oči je da ćete i na ulici, i u restoranima, i na drugim mestima, za razliku od Evrope (a i Srbije) retko videti „muško“ ili „žensko“ društvo. Uglavnom su društva mešovita, mladi se druže, brakovi se normalno sklapaju, ima puno dece, a i Minsk je grad mladih.

Ono što posebno fascinira je snabdevenost pijaca i supermarketa, pogotovu ako dođete sa predrasudom. Supermarketi su neverovatno snabdeveni. Usudio bih se reći, čak i snabdeveniji nego oni u Nemačakoj ili Italiji. Prednost imaju proizvodi iz zemalja evroazijske unije, ali  ima i proizvoda sa svih strana.

Možete izbrojati preko 50 vrsta hleba u ponudi; u odeljenju pića možete videti sve, od lokalnih piva do Moët šampanjaca; vitrina za meso je jedno 50 metara dugačka, a u odeljenju za ribe ima svega od konzervi, pa preko bazena sa živom ribom, do sušija, koji se prodaje normalno kao i svaki drugi proizvod, a ne u zasebnim „suši“ barovima. Svega ima, osim duvana. Prodavnice i pijace su pune, što pokazuje sasvim zadovoljavajuć kupovnu moć stanovištva.

Interesantno je da je reklamiranje duvana nemoguće. Toga nema ni na jednom mestu. Čak se i prodavnice u kojima se duvan prodaje poznaju samo po natpisu: TABAK, jer čak ni one ne drže duvan u izlogu. Kada uđete u jednu takvu prodavnicu prodavac vam otvori plakar, i tek tada vidite da ima svih mogućih brendova, kako domaćih, tako i uvoznih.

Crkve u gradu su veoma lepe, i po ceo dan su pune vernika. Ljudi svraćaju radi sopstvenih religijskih potreba, da se pomole, zapale sveću, ispovede... i to u zaista velikom broju.

Povratak prema Srbiji vodi kroz EU ali pre toga kroz čuveni grad-heroj  Brest na jugozapadu zemlje, grad poznat po krvavoj borbi za brestovsku tvrđavu, u operaciji „Barbarosa“, juna 1941, odmah nakon nemačke agresije i onog čuvenog saopštenja Vjačeslava Molotova: „Govorit Moskva...“!

Povratak  iz Bresta u „evropski raj“ traje satima, jer su kolone Poljaka nepregledne. Poljaci iz pograničih gradova dolaze u Belorusiju kako bi se snabdeli gorivom, i drugim potrepštinama, jer su cena i kvalitet neuporedivo na strani Belorusije.

Ne želim da na ovom mestu elaboriram statističke podatke koji se mogu naći i na internetu, pa da upoređujem na primer stopu nezaposlenosti u ove dve zemlje, što ne bi išlo na ruku Litvaniji.Želeo sam samo da vam prenesem sopstveni doživljaj, i da oni koji još nisu razumeli – razumeju. EU nije samo Nemačka.

Voleo bih kad bi ovaj putopis nekoga podstakao na razmišljanje, da li je bolje imati alternativu, ili slepo slediti neki put bez alternative,  pa makar on vodio „u krečanu“.