Случај Исланд, или како је ЕУ могуће рећи "НЕ"

Да је и Европској унији (ЕУ) могуће рећи „не“, показао је пример Исланда. Мала острвска земља на северу Атлантика, површине 103.125 километара квадратних и са популацијом од 322.000 људи, одлучила је да прекине даље преговоре са ЕУ. Како је убрзо по ступању на дужност изјавио Бјарни Бенедиктсон (Bjarni Benediktsson), исландски министар финансија и први човек Партије за независност, која је један од чланова двопартијске колиције која је априла добила изборе – „исландско настојање да се придружи ЕУ је окончано“. Ово је 14. јуна поновио и Гунар Браги Свенсон (Gunnar Bragi Sveinsson), исландски министар спољних послова, у сусрету са европским комесаром за проширење, Штефаном Филеом. Свенсон је тада рекао да је главни циљ његовог путовања у Брисел да „каже Комисији да је нова Влада одлучила да заустави преговоре... Ми смо део Европе и желимо да наш однос јачамо на друге начине“.

Шта је поучно у случају исландског „не“ ЕУ?

Намера овог чланка није да пореди случајеве Србије и Исланда, јер су они неупоредиви. Исланд фактички живи од риболова, док Србија има разнолике изворе прихода; са друге стране, Исланд има много мање становника, тамо је најнижа стопа криминала у Европи, а највише прочитаних књига по глави становника. Али, Исланд свакако јесте пример нечега што је Србија могла да буде, а није – пример како се самостално води политика и настоји самостално изаћи из кризе без молби да се нешто додели. Тако су и становници и политичари Исланда постали пример нечега што није, нажалост, ни већина становника Србије и готово ниједан српски политичар.

Исланд је био међу првим жртвама светске економске кризе, још 2008. године. Држава, која је од 90-их, а поготово од 2000-их градила имиџ пореског раја, у чијим су банкама многи Британци и Холанђани чували своје милионе, преко ноћи се сломила. Криза на лето 2008, изазвана у банкама, потпуно је срушила банкарски систем у тој земљи. Три водеће банке, Глитнир, Ландсбанки и Кауптхинг, за само недељу дана пропале су, оставивши дуг од 50 милијарди евра. Активе ових кредитних банака биле су 10 пута веће од унутрашњег БДП-а Исланда. Међутим, уместо да следе „европске узоре“ и политику „еворпских партнера“ јер она је, ипак, неприкосновена и најбоља, Исланђани су се усудили да ураде потпуно супротно, крену својим путем и да сами реше ствари, а не да чекају да им неки бирократа из Брисела донесе спас, како се то очито мисли у Србији.

Исланђани су више пута гласали на референдуму и више пута су донели исту одлуку – да се банке не спасавају (као што је то учињено у ЕУ), већ да се пусте да пропадну. Тада је без штедње остало десетак хиљада Исланђана, али су празних џепова (за, конкретно, 2,3 милијарде фунти и 1,3 милијарде евра) остали и улагачи из Холандије и Велике Британије. Притисци из ових земаља и претње нису уродиле плодом. Уосталом, сва истраживања јавног мњења показала су да Исланђани никада и нису били нарочито загрејани за ЕУ, па је напредовање ка чланству у Унији, као средство притиска и уцене – елиминисано.

Исланд је ипак морао да постигне споразум са ММФ-ом и обезбеди кредит од 10 милијарди евра, од чега је, међутим, искоришћена само петина. Исланд је потом донео још једну одлуку која никако није у складу са саветима и корацима „европских партнера“ – исландски Врховни суд прогласио је све кредите са валутном клаузулом незаконитим.

Када су банке пропале, а банкари почели масовно да остају без посла, министар финансија Исланда изјавио је да је то добро јер ће коначно наћи неки прави посао. Ма колико деловала оштро, ова реченица се, барем у случају Исланда, показала исправном јер се данас све више људи професионално преоријентише и шансу тражи у сектору производње. Услуге више нису тако популарне.

У једном тренутку, упоредо са идејом да Исланд приступи ЕУ, размшљало се и о замени националне валуте - круне! Постојале су две опције – евро или канадски долар. Ни тада „европски дух“ није преовладао код Исланђана већ су се определили за канадски долар. То су спремно дочекали и Канађани, поздравивиши такву идеју. Ипак, од свега на крају није било ништа јер је Исланд одлучио да се ипак окрене себи.

Дискусија и даље постоји, али су нове исландске власти одлучне у томе да одбаце евро. Како је недавно изјавио Бјарни Бенедиктсон, нови исландски министар финансија, главни циљ Владе јесте да одржи контролу над валутама, што би уласком у еврозону било изван моћи исландских власти. Како се истиче, Исланд не жели да дозволи нови одлив капитала из земље.

Дакле, још када је поменут као идеја, евро је убрзо одбијен. Сада, и формално, одбијена је ЕУ.

Социјалистичка Влада која је на чело Исланда дошла фебруара 2009, наредне године отпочела је преговоре о приступању ЕУ. Дакле, тек пошто су пропали, Исланђани су почели да размишљају о ЕУ као опцији.

Исланд већ сада има прилично тесне везе са ЕУ, иако није члан Уније – од 1970. Исланд је члан Европске асоцијације за слободну трговину (ЕФТА), 1972. потписао је Споразум о слободној трговини са чланицама Европске заједнице; 1994. Исланд се у потпуности интегрисао у јединствено европско тржиште када се оно придружило Европском економском простору ЕЕА. Преко споразума ЕЕА, Исланд је преузео већи део законодавства ЕУ, када је реч о јединственом тржишту. Од 2001. Исланд је члан Шенгенског споразума.

Дакле, иако није члан, Исланд је и те како повезан са ЕУ.

Међутим, сва истраживања јавног мњења до данас показала су да улазак у ЕУ нема ни подршку приближну половини становништва. У 2011. подршка уласку у ЕУ, према истраживању Галупа, износила је 37 одсто. Наредне 2012. она је износила 26,3 одсто, а последње анкете показују да свега 25 одсто становника Исланда подржава улазак у ЕУ.

Због избора који су били у априлу, али и очигледног расположења становништва, Исланд је јануара ове године суспендовао преговоре о чланству. Након априлских парламентарних избора, где су већину гласова однеле партије које се отворено противе ЕУ (Партија за независност и Напредна странка узели су по 19 места у Исландском парламенту који има 63 члана, тиме остваривши  стабилну натполовичну већину), Исланд је 14. јуна и званично обавестио ЕУ да прекида преговоре.

Ипак, како су рекле исландске власти – овај прекид није коначан крај. Исландска Влада ће у наредном периоду израдити извештај који ће бити представљен Парламенту, а у коме ће бити сагледане перспективе будућих односа са ЕУ. У наредне четири године, како је обећано, спровешће се референдум на коме ће грађани бити питани да ли желе да наставе интеграције са ЕУ или не.

У међувремену, како је у Лондону 13. јуна изјавио исландски министар спољних послова (дан пре него што ће у Бриселу саопштити вест о званичном обустављању преговора о приступању ЕУ), Исланд је посвећен наставку добрих односа са ЕУ. Он је изразио одлучност да се оснажи учешће Исланда у програму Европског економског простора (ЕЕА), уз даље снажење сарадње са ЕУ у областима обновљиве енергије, на Арктику и у рибарству и пољопривреди.

Шта нам овај пример Исланда показује? Земља, која лежи на вулканском острву, којој прети нестанак услед ненадане ерупције за коју се претпоставља да ће морати да се деси једног дана; земља која је доживела потпуни финансијски крах, којој је сломљена кичма економског модела успона темељеног на томе да буде банкарски рај; земља чије становништво живи од риболова и трговине – одлучила је да се окрене себи и то у тренутку када је остала у потпуности сломљена и када су дуговања вишетруко премашила БДП. Тамошњи политичари нису кампање темељили на „европској перспективи“ , већ на томе да уколико друштво жели да опстане, мора само то учинити и показати се способним.

Случај Исланда је свакако другачији од Србије. Исланд је земља која је у НАТО-у, а нема војску, за разлику од Србије која има војску, а као да је нема и која је прикривено, под прошлом владом, ишла у НАТО, не питавши грађане. Исланд је земља која је од почетка држала да постоје и друге опције, а ЕУ је само последња од њих, док је Србија земља у којој су се власти определиле да им ЕУ буде једина опција. Исланд је својим грађанима све време нудио избор и око сваког европског питања танано водио јавну дебату, док грађанима Србије нико никада није понудио избор, већ се у Милошевићево време водила конспиративна кампања против ЕУ, а у постмилошевићево време фанатична кампања за ЕУ. Ова питања немају толико везе са економијом и политичким изазовима, колико са свешћу да ако се жели напредак, друштво се мора ослонити на себе, мора имати алтернативе и избор. Србија је увек између два иста, мање или више рђава избора.

При том, Исланд је своје одлуке донео само на чисто економским анализама. Исланд, за разлику од Србије, нема осетљивих политичких спорења са ЕУ око територије. Али, ако су се овако понели око чисто економских питања, можемо само да претпоставимо како би се понели када би са ЕУ имали озбиљне политичке спорове као Србија...

Кинези проширили сферу утицаја

Исланд постао прва европска земља са којом Кина има уговор о слободној трговини.

Петнаестог априла Исланд и Кина су потписали уговор о слободној трговини. То је први уговор те врсте који је Кина потписала са било којом европском државом. (Швајцарска ће бити друга држава у Европи која ће потписати такав споразум са Кинезима, јула ове године.)

Како се оцењује, одлука Кине да потпише овакав споразум са Исландом нема толико везе са очекивањима велике економске сарадње (наиме, читава популација Исланда може да стане у један кварт у Пекингу, а међусобна трговинска размена није премашила 430 милиона евра прошле године), већ због повећања присуства Кине у подручју Арктика и северног Атлантика, у чијем правцу ће се до средине 2020, 15 одсто кинеске трговине кретати. Будући да је на помолу велика борба САД и Русије око Арктика, посебно откад је откривено да тамо леже велика налазишта гаса, оцењено је да је очито да и Кина жели да ојача своје присуство у овом делу света и обезбеди своју сферу утицаја.

(Сведок, 25. јун 2013)