Socijaldemokratska izdaja

(El Pais, 25.10.2009)

Mislim da sam svoj prvi članak o «krizi socijaldemokratije» napisao pre skoro četvrt veka, a već je bilo mnogo onih koji su mi bili predhodnici. Koren te krize koja ih muči, u stvari se nalazi u razlici između rečenog i učinjenog. Socijaldemokratija se rodila kao alternativa komunizmu, zarad odbrane jednakosti naspram sistema privilegija. Alternativa komunizmu je sačuvana, ali borba za jednakost se svela na flautas vocis, čak i u njenoj minimalističkoj formuli o «jednakosti prilika na početku», o kojoj su teoretisali brojni liberali kao o sintetizovanom dokazu individualne vrednostokratije.

Zato je najlakše podsetiti se retkih trenutaka u kojima je socijaldemokratija pothranila nadu; laboralizam odmah posle Drugog svetskog rata, koji uvodi sa Atlijem država blagostanja po teoriji Bevanžera; godine Branta, koji je 7. decembra 1970. kleknuo u getu u Varšavi, epoha Miterana, koji prekida dugu hegemoniju degolista, koja je pritiskala Francusku skoro kao sudbina (ili kao kazna). Bili su to reformistički uspesi, kojima sama socijaldemokratija nije dala kontinuitet. Politika države blagostanja je stala tek nešto dalje od nacionalnog zdravstvenog servisa (koji se, osim toga, birokratizovao). Radikalna denacifikacija u Nemačkoj, nije se ukorenila u sličnim transformacijama kada su u pitanju odnosi socijalnih snaga. Do jedinstva levice u vreme  Miterana došlo je kroz kompromise između aparata partije, a ne u stvarnom rastu vlasti građana.

Ali, to je pitanje koje analize «kriza socijaldemokratije» obično ne uzimaju u obzir. Karakter aparata, birokratija, nomenklature, kaste, sticali su sve više čak i na levici, i oni koji, recimo to rečima Vebera, «žive od politike» i od politike su napravili svoj zanat. Transformacija parlamentarne demokratije u partiokratiju, što će reći, u partije-mašine koje su same sebi referenca, i sve više slične jedna drugoj, progresivno je učinila praznim odnos predstavljanja između poslanika i građana. Politika postaje privatna aktivnost, kao bilo koja druga poslovna aktivnost.

Političari sa desnice i levice na kraju imaju interese klase koji su u osnovi zajednički, jer svi oni čine deo establišmenta, sistema privilegija, protiv koga bi, naspram toga, socijaldemokratija trebalo da se bori u ime jednakosti. Jer, «jednakost» je bila vrednost koja je poslužila kao osnova za opravdanje antikomunizma; politički despotizam je, u stvari, prva negacija socijalne jednakosti koju komunistički totalitarizam gazi na bezmeran način.

Pošto partiokratija (čiji deo čini i socijaldemokratija), podstiče praktičnu i rastuću frustraciju suverenog građanina, time postaje kotao za naredne degeneracije parlamentarne demokratije, što će reći, za još radikalnije otimanje vlasti od građanina; to se događa sa politikom-spektaklom i sa populističkim skretanjima, sve više ukorenjenim u Evropi.

Međutim, tačno je da aktuelna teškoća socijaldemokratija pokazuje i nešto više; kompletne grupe rukovodilaca koje nisu samo u krizi, već gotovo u rasulu, prave cupio dissolvi. Radi se o tome da početna krivica, zaboravljanje vrednosti «jednakosti», bez koga levica gubi svaki svoj smisao, sada ispostavlja račun. Ali, razmotrimo to redom.

Izgleda paradoksalno da socijaldemokratija doživljava vrhunac svoje krize baš kada joj prilike najviše idu u prilog. Recimo za kritiku  establišmenta ili iznošenje predloga za radikalne reforme u finansijskom i ekonomskom prostoru, jer su već svi videli socijalnu katastrofu izazvanu rastom privilegija bez kontrole i bez kontratega divljem liberalizmu («životinjskim duh» dobiti).

Jer, kriza izaziva nesigurnost pred budućnošću, tako da strah gura mase ka desnici, kako se često govori. Međutim, to se događa samo zato što socijaldemokratija nije znala da da odgovore u reformističkom smislu, što će reći, u porastu socijalne pravde, u potrebi za sigurnom «budućnošću» tih miliona građana. Navedimo konkretan primer: strah pred budućnošću lako dobija crte «drugog», imigranta, koji nam «krade» radno mesto. Ali, to što imigrant može da nam «ukrade» posao, to je zato što prihvata niže plate. Da li je socijaldemokratija pokušala nekada da vodi sistematsku politiku kažnjavanja poslodavaca koji zapošljavaju imigrante sa niskim platama, i bez ostalih skupih normativnih garancija zadobijenih posle decenija sindikalnih borbi?

Nešto analogno se događa i sa seljenjem firmi, najuočljivijem fenomenu globalizacije. Nemački, francuski, italijanski ili španski biznismen, seljenjem svoje proizvodnje ka Trećem svetu, bogati se ogromnom dobiti, eksploatišući radnu snagu sa minimalnim dohotkom i bez sindikalnog tutorstva. Međutim, vlade poseduju moćne instrumente da «odvrate» sopstvene biznismene u njihovoj trci u premeštanju firmi, instrumente koje politika Evropske unije može da učini čak uverljivijim.

Naspram toga, socijaldemokratija se savila pred tom mundijalizacijom, ako je nije podstakla, pri kojoj poslovni čovek može da plati manje za rad, seleći fabriku ili plaćajući na crno, čime se stvaraju uslovi za «rezervnu armiju nadničara», potencijalno beskrajno veliku, koja će sve više smanjivati plate. Pri tome je socijaldemokratija organizovana u ništa manje od «Internacionale», i dugo vremena je uživala u naglašenoj moći u evropskim institucijama. Ne da nije mogla de se vodi drugačija politika, nego se to nije htelo.

Primeri su brojni. Socijaldemokratija je čak prihvatila «najtoksičnije» finansijske invencije i ništa konkretno nije učinila da se završi sa «fiskalnim rajevima» ili sa bankarskim tajnim računima, čiji je rezultat širenje moći mafije po čitavoj Evropi. I pustimo problem informativnih medija (koji je apsolutno krucijalan), jer bi «jedno dobro informisano javno mnjenje» trebalo da čini za građane «vrhovni sud» na kome bi mogli «uvek da se žale protiv državnih nepravdi, korupcije, narodne nezainteresovanosti ili «grešaka vlasti» kako je pisao DŽozef Pulicer, dok socijaldemokratija nije ništa učinila da se približi ovom neporecivom idealu.

Socijaldemokratija je trebalo da se razlikuje od komunizma po svojim metodima, preko odbacivanja revolucionarnog nasilja i uništavanja privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju. U njenom ADN, naspram toga, bez daljega nije bilo odricanje od stvaranja kroz reforme (što će reći, suštinski), logike tržišta, pretvarajući je u socijalno «vrednu» i podvrgnutu imperativu konstantne ravnopravne raspodele dobiti.

Izdajući sistematski svoj jedini razlog postojanja, socijaldemokratija je bila u krizi čak i kada je dobijala izbore i kada je vladala. Koliko su se smanjile socijalne razlike u toku vladavine Blera? Ni malo, a možda i sve suprotno. A sa Šrederom? Čemu služi levica koja izvršava politiku desnice, ako ne priprema povratak originala?

Zato nije teško ocrtati reformistički projekat, dovoljno je kao zvezdu vodilju imati zajednički porast slobode i pravde (civilne slobode i socijalne pravde). Ali, nemoguće ga je ostvariti sa današnjim instrumentima; partijama-mašinama. Jer, strukturalno pripadaju «partiji privilegija». Ne mogu da budu rešenje, jer su integralni deo problema.

http://www.elpais.com/articulo/opinion/traicion/socialdemocracia/elpepiopi/20091025elpepiopi_11/Tes/

(Preveo Branislav Đorđević)