САД зарађују за живот свргавањем влада у другим државама. Кенедија вероватно убила ЦИА зато што је покушао да „прикочи“ (II)

Интервју Џефрија Сакса Такеру Карлсону емитован 29. маја 2024. године.

II ДЕО

Ко су неоконзервативци?

Такер Карлсон: Ко су неоконзервативци и како бисте их описали? Шта значи бити неоконзервативац?

Џефри Сакс: Неоконзервативци су група посвећеника која је добила на снази током последњих година мандата Буша Старијег. То су били Чејни, Волфовиц, Рамсфелд, и њихово деловање је постало потпуно двопартијско. Викторија Нуланд је нека врста крајње фигуре. Њен муж, Роберт Кејган је нека врста неоконзервативног интелектуалца присутног у јавности.

Такер Карлсон: Добро знам Боба. Он је идиот. Какав је он то познати интелектуалац?!

Џефри Сакс: Он је тај тип који пише томове.

Такер Карлсон: Али он је недорастао.

Џефри Сакс: Мислим да је ово била можда најкатастрофалнија спољна политика која се могла замислити. Како је могуће да од мира 1991. године, када сте имали прилику да створите миран, кооперативан свет који је могао да буде напредан и да заједнички чини добре ствари, стигнете до овог метежа у коме се сада налазимо? За то је била потребна крајња глупа, несмотрена и заслепљена стратегија, и то су неоконзервативци успели да нам дају. Дали су нам стратегију која је гласила: Сада владамо светом, још прецизније, бићемо светски полицајци. Водићемо ратове које морамо кад год и где год да их морамо водити. Побринућемо се да се нико не може постати наш супарник. Дакле, када имате такав приступ довољно дуго, завршите у многим потпуноразарајућими глупим ратовима. А остатак света не седи скрштених руку уз речи:О, хвала вам, ми смо толико захвални на томе што сте ви лидер. Они кажу: Ма хајде, ви чините свега 4,1% светскогстановништва. Постоји још 95,9% светског становништва које жели само мир и неку сарадњу, а не да им ви говорите шта да раде.Дакле, ова стратегија је била изричита, јасна, усвојена у последњим годинама…у ствари, од 1991, 1992. године.

Неоконзервативци су у основи рекли: Да, ми смо „светски полицајац“, ми смо „позорник“. То је наша дужност

Након што се Совјетски Савез распао у децембру 1991. године, Клинтон једноставно није био довољно озбиљан, доследан или искусан. Он није био ригидни неоконзервативац, али Мадлен Олбрајт је била прави посвећеник, а Клинтон је по инерцији ишао тим правцем. То је делом такође нешто што треба разумети: када имате највећу војну машину на свету, када сте толико моћни, ратна машина увек додаје гас. Увек постоји неки разлог за рат. Неоконзервативци су у основи рекли: Да, ми смо „светски полицајац“, ми смо „позорник“. То је наша дужност. И рекли су: Морамо да будемо присутни у сваком од ових сукоба, јер углед САД такође зависи од тога. Тако су изазивали регионалне ратове свуда и у свако доба, и веровали да можемо да смењујемо владе. Нисмо желели промену режима путем рата, већ преко тајних операција и тако даље. И то нису била ограничена дејства, већ је то постала преовлађујућа покретачка снага. Тако се Клинтон на неки начин повиновао томе. Његова администрација је била подељена између Мадлен Олбрајт и Холбрука с једне стране и Вилијама Перија с друге стране. Међутим, он је следио линију Олбрајтове. До краја Клинтоновог мандата је дошло до проширења НАТО-а и бомбардовања Београда. И ми смо се на неки начин снажно отиснули у том правцу.

Тада је дошао Буш Млађи, 11. септембар (2001. — прим. прев.), глобални рат против тероризма, али у суштини 11. септембар је био прилика да се спроведе пројекат за нови век америчке превласти, а реч је о документу који одређује редослед корака неоконзервативаца. То је веома занимљив документ јер је био врло јасан и пажљиво проучаван. Такође је важно разумети да су САД велики брод који се не окреће брзо. Дакле, припрема се пут, или је реч о заглављеном кормилу, како сам већ поменуо. Можете прочитати у документу „Обнова америчке одбране“ (Rebuilding America’s Defenses), који је био нека врста списа за кампању долазеће администрације Буша Млађег, шта треба да радимо. Тај документ одређује поменути редослед корака неоконзервативаца. Дакле, Буш Млађи је увео све ове ствари — једнострано повлачење из Споразума о анти-балистичким ракетама, рат у Ираку, проширење НАТО-а на још седам земаља, посвећеност проширењу НАТО-а на Украјину и Грузију. Затим долази Обама. Њега не бисте доживели као неког нарочитог неоконзервативца, али, ко постаје главна особа за Источну Европу и Украјину? Викторија Нуланд! Врло занимљиво. Викторија Нуланд је била заменик саветника за националну безбедност код Чејнија.

Такер Карлсон: Сећам се тога врло добро.

Систем те тера напред, осим уколико си председник који зна како да задржи ногу на кочници. Ми нисмо имали много таквих председника

Џефри Сакс: Да. Дакле, она је била Чејнијев саветник, а затим је била амбасадор Џорџа Буша Млађег у НАТО-у током проширења Алијансе. Е сад, ако Обама није био неоконзервативац, зашто би желео да запосли њу? Међутим, одједном она постаје помоћник Хилари Клинтон. А Хилари је свакако неоконзервативац до сржи. Дакле, ту је Викторија Нуланд и она прелази пут од Хилариног сарадника до помоћника државног секретара за европске послове и постаје кључна особа у свргавању Јануковича крајем 2013. и почетком 2014. године. А Обама је такође био веома неискусан, очигледно без икаквог искуства у спољној политици, али по природи није био неоконзервативац. Међутим, систем те тера напред, осим уколико си председник који зна како да задржи ногу на кочници. Ми нисмо имали много таквих председника. Ајзенхауер је био један од тих, знао је како да „прикочи“ јер је заиста разумео овај систем. Џон Кенеди је то научио, али тек након инвазије у Заливу свиња, и вероватно га је убила наша влада због тога што је покушао да „прикочи“. Дакле, није било много других прилика када су наши председници били стању да задрже ногу на кочници.

И тако, 2011. године Обама у потпуности игра игру неоконзервативаца, када изјављује готово изнебуха: Зашто не бисмо свргнули Башара ал Асада, председника Сирије? Па, то је крајње чудно. Међутим, одједном почиње све чешће да се чује: Асад мора да оде. Био сам у емисији „Јутро са Џоом“ када је Хилари Клинтон дала ту изјаву. Водитељ Џо Скарбороу ме погледао и питао: Џефе, шта ти мислиш о томе? Одговорио сам: Па, како то мисле да изведу? То звучи као још једна прилично глупа идеја. И испоставило се да од 2011. учествујемо у 13 година дугом рату у Сирији, са стотинама хиљада мртвих.

Такер Карлсон: Уништили смо земљу.

То је опис посла ЦИА — да свргава владе у другим земљама

Џефри Сакс: Наравно, уништена земља. А ко је председник? Башар ал Асад. И оно што је занимљиво, могу вам рећи... Ох, Боже... Да, могу вам рећи. Године 2012. било је протеста, било је догађаја у Сирији. Али председник САД је рекао: У реду, послаћемо ЦИА да свргне владу у Сирији. И ако се неко пита — ми то радимо на десетине пута. Дакле, не будите у илузији да је то нешто неуобичајено. То је опис посла ЦИА — да свргава владе у другим земљама. Ја то не одобравам. Мислим да то води ка рату, уништењу. Није промакло Путиновој пажњи да је то посао ЦИА. Дакле, то је још један разлог зашто он заправо не жели САД на својој граници итд. И тако, ми смо почели да снабдевати џихадисте оружјем. Луде ствари су се дешавале у Сирији. Да, могу то рећи! Само размишљам, јер... Дакле, САД кажу: Асад мора да оде. Онда Уједињене нације отпочињу дипломатски процес како би покушале да дођу до мировног решења, што је посао УН. Њихов посао није да спроводе промене режима како су то замислиле САД, већ да покушају да пронађу мировно решење. Тако УН успевају да приволе све стране да се договоре о мировном споразуму, осим једне — САД. Да. Представа о томе да не може да се дође до мировног решења почивала је на томе да нису могле да се окупе све ове различите фракције у Сирији. Ипак, дошло је до договора, али је постојала једна препрека за склапање споразума. А препрека је била та што су САД рекле првог дана овог договора: Асад мора да оде. Уследио је одговор: Зашто не пустите да то буде поступно? За две до три године ће бити избори. Немојте свргавати владу првог дана када смо све ово сабрали. Међутим, Обама — или не знам да ли је то био он, вероватно је била Хилари, свеједно — каже: Не! Ето, зато није било договора.

Такер Карлсон: Али који је био мотив? Зашто би неко желео да свргне Башара ел Асада?

Неоконзервативци су имали списак. Током двехиљадитих су желели да „почисте“ све владе које су се сврставале уз Совјетски Савез, односно Русију

Џефри Сакс: Веома чудно. Никада нисам чуо разборит разлог за тако нешто. Верујте ми, њихова идеја је била: Ми то можемо да урадимо. Зашто да не? Један аргумент је био да су неоконзервативци имали списак. А ово је заправо оно што је Весли Кларк, који је био главнокомандујући НАТО-а крајем деведесетих — добро познајем Веслија и он је такође говорио о овоме — он је рекао да су неоконзервативци имали списак и да су током двехиљадитих желели да „почисте“ све владе које су се сврставале уз Совјетски Савез, односно Русију. Е сад, у Сирији Русија има поморску базу у Средоземном мору и због тога је Асад непријатељ. Ма он заправо и није непријатељ, не може ни да досегне ниво да буде прави непријатељ. Он је само неко чију фигуру можете да склоните са табле и поставите своју фигуру на то место. И то је све. Дакле, идеја водиља је та невероватна охолост. Они не размишљају, тако ми Бога. Не знам… Ко год да је дао ту наредбу, није знао ништа о Сирији, то вам јемчим.

Такер Карлсон: Али су последице тога биле језиве.

Џефри Сакс: Па, невероватно.

Такер Карлсон: Ми смо створили ИСИС.

Џефри Сакс: Да, ми смо ти који смо, вероватно, непосредно створили ИСИС, јер смо финансирали џихадисте све време. То је наша прича од 1979. године, заправо. Све ово сеже далеко у прошлост. Они (неоконзервативци — прим. прев.) нису паметни, нису искрени, нису отворени. Надмени су до сржи и не разговарају ни са ким другим, укључујући нас — амерички народ, укључујући Конгрес, укључујући партнере у другим земљама. И то вас доводи у невољу, када сте тако бахати и дрски, јер сетите се шта се дешавало у Сирији. Урадили су потпуно исту ствар у Либији. Погледајте Либију, одлучили су да уклоне Гадафија. Зашто? Нико не зна стварни разлог.

Такер Карлсон: Он је сарађивао са нама у том тренутку.

Злоупотребили су резолуцију Савета безбедности УН о заштити народа Бенгазија, да би отпочели вишемесечно НАТО бомбардовање Либије, све док нису оборили владу

Џефри Сакс: Нико не зна, јер неки људи кажу да је Саркози знао да је Гадафи допринео његовој кампањи и да је у питању била лична освета. Постоји стотину теорија. Чињеница да постоји стотину теорија показује да је цела та ствар била глупост, да употребим технички, дипломатски термин. Чак ни сада не може да се сазна зашто је до тога дошло. Оно што се зна је да су злоупотребили резолуцију Савета безбедности УН о заштити народа Бенгазија, да би отпочели вишемесечно НАТО бомбардовање Либије, све док нису оборили владу. Распламсали су рат у Африци у наредних 13 година, све до данас, што још увек потреса све земље тог региона.

Они раде те ствари јер могу, јер се то не рачуна. Још једна теорија која је можда чак и истинита: Каква је разлика? То је новац, то је бизнис. Ми водимо бизнис, испробавамо оружје, радимо све ове ствари. Можда све то представља успех из нечијег угла — да се воде сви ти ратови помоћу ове велике војне машинерије. Не знам. То је теорија која не може у потпуности да се одбаци. Јер, Такере, свакако није могуће рећи: Боже драги, имали смо геополитички разлог да тако нешто урадимо. То је заиста било важно заамеричку безбедност. Заиста смо морали да срушимо Асада. Заиста смо морали да склонимо Гадафија, јер да то нисмо урадили, нешто друго би се догодило. Не можете чак ни да смислите изговор који може да објасни те поступке. Дакле, ово су крајње необјашњиве чињенице.

Такер Карлсон: Међутим, образац се одмах препознаје. Овде имате земљу са, у неком тренутку, неоспорном моћи, која започиње ратове без икаквог очигледног разлога, широм света. Када је последњи пут нека империја то радила?

САД имају око 750 војних база у отприлике 80 земаља широм света

Џефри Сакс: Британци су били последњи који су то чинили. Мислим да смо ми све научили од Британаца. Они су били у сталним ратовима и чаркама. Тако је то са империјом. Ако неко и даље игра „Ризико“ — не знам, ја сам играо ту игру пре 60 година, морам признати, тако да нисам сигуран да ли људи још увек играју ту игру — али у „Ризику“ покушаваш да ставиш своју фигуру на сваки део табле. Када имаш своју фигуру негде на табли, ако суседна упоришта нису твоја, боље да започнеш ратове са њима или ће они уклонити тебе. И тако свако место постаје предмет рата, јер постаје суседно поље оној тачки где ти имаш своје базе, свој интерес, и тако даље. Тако ми имамо војне базе у, рекао бих, 80 земаља — отприлике тако. Наравно, тај број није јавно доступан, тако да људи сами састављају своје спискове. Имамо око 750 војних база широм света. Свако од тих места има своје суседство. Свако од тих места има суседну област у којој још увек немамо базу. Боље би било да и тамо имамо базу. И то је та логика, која гласи: Ако си тренутно на некој удаљеној тачки, боље би ти било да наставиш, јер иначе твоје достигнуће постаје…

Оно што ми не учимо, а то је заправо друга аналогија која ми је била корисна — Римљани су, око 110. године, на челу са Хадријаном и Трајаном закључили: У реду, постигли смо добре границе — и престали су са покушајима проширења.

Такер Карлсон: Јесте, изградили су зид. И ту су га и оставили.

Џефри Сакс: Тачно. И схватили су — десио се рат који сматрам упоредивим са Украјином — водили су рат у Германији, на простору источно од Рајне, на подручју данашње Немачке, у деветој години Нове ере, а то је био освајачки рат који је започео Август како би „припитомио“ германска племена. Међутим, изгубили су тај рат, битку у Теутобуршкој шуми, девете године после Христа. Након тога су у суштини одлучили — мада не у потпуности, нису рекли: Ово је крај Римског царства; али су рекли: У реду, једноставно ћемо оставити Германију на миру.

Такер Карлсон: Да. Постоје границе наше моћи.

Русија нам не прети. Не угрожава нас. Неутралност Украјине није претња нашој безбедности. Њена неутралност штавише доприноси нашој безбедности

Џефри Сакс: Постоје границе, и то је у реду. Зашто се ми не понашамо тако? Русија нам не прети. Не угрожава нас. Неутралност Украјине није претња нашој безбедности. Њена неутралност штавише доприноси нашој безбедности и тачка. То сам рекао Џејку Саливену: То чак не представља ни давање уступка, Џејк. То нам доноси корист. Оставите мало простора између нас и њих. То је оно што ми желимо, нешто простора да не бисмо случајно упали у замку. То је права логика овог света. Оставите мало простора, не морамо да будемо присутни баш свуда. Не играмо „Ризико“. Требало би да руководимо сопственим животима. Да нашу децу учинимо безбедном. Не би требало да настојимо да дођемо у посед сваког дела света.

Такер Карлсон: Дакле, говорећи о повећању нашег ризика, мислим да је неизречени, али веома јасан циљ свега овога, да се убије Путин, да се неко подобан стави на његово место и да се разбије Русија. То је моје схватање ове ситуације.

Џефри Сакс: Ако прочиташ чак и овај пројекат за нови век америчке превласти — „Обнову америчке одбране“ — у њему је наведено да би Русија могла да буде децентрализована и подељена на Европску Русију, Средњоазијску Русију, Сибирску Русију, како је они називају, и Далекоисточну Русију. То је у суштини оно о чему ти говориш. Они говоре о томе. Постоје чак и нека тела у Вашингтону која раде на „деколонизовању“ Русије. Они се томе надају, ЦИА, кад би нам икада рекли истину о било чему. Међутим, они ништа од свега овога не схватају како треба. Њихово размишљање, у дугорочном смислу, ишло је у правцу да ће се након распада Совјетског Савеза и сама Русија распасти. Распашће се дуж својих етничких граница, распашће се дуж својих географских граница. Зашто је то амерички пројекат? То је амерички пројекат само зато што, према мом гледишту, САД не подносе то што постоји земља која се протеже на 11 временских зона и која је толико велика да самим својим постојањем као таква пориче глобалну хегемонију САД. Другим речима: Какав безобразлук што постоје!

 САД не подносе то што постоји земља која се протеже на 11 временских зона и која је толико велика да самим својим постојањем као таква пориче глобалну хегемонију Сједињених држава

Такер Карлсон: Али проблем је у томе...

Џефри Сакс: Они то не виде на тај начин.

Такер Карлсон: Али ако се на ово гледате чисто кроз призму тога шта је добро за наше интересе, што мислим да је заправо њихов посао...

Џефри Карлсон: Да.

Такер Карлсон: Хаос који би се протезао кроз 11 временских зона уз присуство безброј етничких група и верске поделе на простору са 6.000 нуклеарних бојевих глава — то је заиста претња за свет.

Џефри Сакс: У потпуности се слажем.

Такер Карлсон: Зар не? Пропуштам ли нешто?

Џефри Сакс: Не, нисте ништа пропустили. Заправо, био сам саветник Горбачова 1990. и 1991. године. Имао сам прилику да све посматрам из прве руке. Био сам саветник председника Јељцина 1991. и 1992. године. Ја сам буквално — ово је жива истина, колико год да то чудно звучи... Мада теби то неће звучати тако. Ти си скоро па једина особа којој ово неће звучати чудно. Седео сам у Кремљу, преко пута Јељцина, оног дана када је Совјетски Савез престао да постоји!

Такер Карлсон: Аух!

Џефри Сакс: А заправо, не буквално тог дана…било је још изузетније и чудније од тога. Предводио сам једну малу привредну делегацију која је требало да разговара о колапсу привреде који је био у току и Јељцин је кроз задња врата једне од тих огромних сала у Кремљу, прошао кроз ту дугу просторију и сео право испред мене рекавши: Господо, желим да вам кажем да је Совјетски Савез престао да постоји.

Такер Карлсон: То је невероватно.

Џефри Сакс: Управо тако. И онда је показао на задња врата и рекао: Да ли знате ко је у оној просторији тамо? То су челници совјетске војске и управо су се договорили о распуштању Совјетског Савеза. И то су биле прве речи које је изговорио седећи тачно прекопута мене.

Такер Карлсон: Какав тренутак!

Џефри Сакс: Да, то је наравно био најневероватнији тренутак који сам доживео. Седиш у Кремљу и изненада чујеш такво нешто. Онда је он наставио да говори. Говорио је врло лепо неколико минута о томе шта Русија жели. И мора да је употребио израз „нормално“ барем десет пута у том кратком говору: Желимо да будемо нормална земља. Завршили смо са комунизмом. Желимо да будемо нормални. Желимо да будемо пријатељски настројени, желимо да будемо део Европе, желимо да будемо део светске привреде, желимо да будемо нормални. Господине Сакс, можете ли нам помоћи да будемо нормални? А ја сам одговорио: Господине председниче, свет ће вам бити толико захвалан на овој прилици за мир, да сам ја потпуно уверен да ће вам Сједињене Државе и остатак света притећи у помоћ.

Дао сам ову изјаву, која се испоставила потпуно нетачном, јер сам веровао у то. Знао сам да је то у интересу Америке и веровао сам да ћемо следити наш интерес. Имао сам врло необично, дивно искуство две године пре тога, када сам био главни спољни економски саветник Пољске, помажући им да развију план за прелазак на тржишну привреду и придруживање Европи у том смислу. Тих дана сам помагао Пољској да прикупи више милијарди долара хитне подршке за стабилизацију веома нестабилне привреде. Тих дана, тачније 1989. године, све што сам препоручивао влада Сједињених Држава је усвајала готово одмах. Помислио сам: Баш сам добар у свом послу! Једном приликом сам ујутру отишао код сенатора Дола и рекао: Пољској је потребна милијарда долара да стабилизује своју валуту. И он је рекао: Господине Сакс, вратите се за сат времена. И вратио сам се за сат времена. Ту је био Брент Скоукрофт, наш саветник за националну безбедност. Сенатор је рекао: Да ли знате ко је ово, господине Сакс? Рекао сам: Генерале, част ми је да вас упознам. А Скоукрофт је рекао:О чему се ради? Коју идеју имате? И ја сам му предао једну страницу о том износу од милијарду долара. Погледао ме је и рекао: Да ли ће ово бити делотворно, господине Сакс? Одговорио сам: Мислим да је ово прави начин да се стабилизује валута. Рекао је: Добро, јавићемо ти се. У 17 часова, како што ми је Дол рекао, позвао сам и Дол ми је саопштио: Реци својим пријатељима да ће добити милијарду долара. Све је било решено у року од осам сати. Дакле, имајући то искуство у виду, рекао сам Јељцину: Све ће бити добро. Добићете потребну подршку. Направићемо финансијски пакет за вас. Помоћи ћемо вам да стабилизујете рубљу. Направићемо стабилизациони фонд за рубљу, урадићемо све што је потребно. И наравно, све што сам препоручивао и што се показало успешним у случају Пољске, овог пута су у Вашингтону одбили. Просто нисам могао да схватим, шта се, дођавола, овде дешава? Па стабилизациони фонд се показао успешним — злот је био стабилан, пољска валута се учврстила. Не, господине Сакс, ми то не подржавамо. Један по један предлог су одбијали. Тако да уопште нисам разумео геополитику у којој сам се налазио. Нисам то могао да схватим. Рекао сам им: Да ли се шалите? Они желе нормалност, желе мир. Ово је наша највећа шанса. Ово је најзначајнији тренутак у другој половини XX века. Претња нуклеарног рата је отклоњена. Хладни рат је завршен. Учините нешто! Њихов одговор је био: Не! Дакле, то је то.

Постали смо држава којом управљају безбедносне службе. Постали смо држава у којој ЦИА има изузетан утицај и Путин то разуме

Такер Карлсон: Какво је Ваше мишљење о Путину?

Џефри Сакс: Он је веома паметан. Веома успешно води Русију. Пошто је радио за КГБ, разуме САД и начин на који САД раде, јер смо постали држава којом управљају безбедносне службе. Постали смо држава у којој ЦИА има изузетан утицај и Путин то разуме. Он заиста разуме како делујемо. Не свиђа му се то, али разуме, нарочито имајући у виду његово знање на основу рада у КГБ-у. Пандан његовој организацији у САД била је ЦИА. Он не гаји илузије о Сједињеним Државама. Волео бих да својим делима можемо да му докажемо да је у криву. Међутим, ми то не чинимо.

Такер Карлсон: Колико ЦИА има утицаја у пословима које води влада САД?

Џефри Сакс: Несумњиво много и то на много места. ЦИА је инструмент за промене режима у другим земљама.

Промене режима никада не доносе добро

Ми смо земља која зарађује за живот свргавањем влада у другим државама

Џефри Сакс: САД су једина земља на свету која се ослања на промену режима. Како што имам обичај да кажем, то је водећи дипломатски инструмент… у ствари, није дипломатски — то је водећи инструмент спољне политике. Другим речима, већина земаља — готово било која мала земља, било која држава осредње моћи — онда када јој се не допада нека друга земља, мора или сама да се носи с тим или да дође у Вашингтон молећи САД да „среде“ ту земљу. Ми смо земља која зарађује за живот свргавањем влада у другим државама. А то није добро занимање за нас. Тај посао се скоро увек завршава катастрофално, крвопролићем и сталном нестабилношћу. Међутим, то је постао посао ЦИА, односно 50 одсто њиховог посла. ЦИА је такође обавештајна служба. Она прикупља информације, врши анализу и даје обавештајне налазе. Немам никакав проблем са том улогом Агенције, иако не желим да шпијунирају нас (своје грађане — прим. прев.). Мислим да је прављење обавештајних налаза неопходно за владу САД. Међутим, играти улогу приватне војске или скривене силе која свргава владе, која изазива узнемиреност, ставља људе у положај моћи, покреће тајне операције — против сам тога.

Такер Карлсон: Дакле, ако је велики део посла ЦИА да смењује вође страних земаља, колико ће још времена проћи пре него што то почне да се ради овде у Сједињеним Државама? Мислим, то се не чини нимало невероватним. Зашто то не би радили и овде, на домаћем терену?

Џефри Сакс: Да, вероватно да се пре 61 годину одиграо први такав њихов покушај са председником Кенедијем. Нисам сигуран, али, мислим да је најбоља процена да је то учинио можда разбојнички део ЦИА, или можда званична ЦИА, или је то можда била операција неког засебног одељења ЦИА. Јасно је да је то била нечија операција, а не да је реч о Ли Харви Освалду.

Такер Карлсон: То је прилично очигледно.

Џефри Сакс: То је оно што што знамо и сви докази указују на то. Постојала је анегдота: Зашто су САД једина земља на свету у којој се никада није догодио преврат? А одговор гласи: Па, ми смо једина земља која нема америчку амбасаду.

Постојала је анегдота: Зашто су САД једина земља на свету у којој се никада није догодио преврат? А одговор гласи: Па, ми смо једина земља која нема америчку амбасаду

Такер Карлсон: Мада, наравно да смо имали државни удар. Убиство председника представља државни удар.

Џефри Сакс: Вероватно да се код нас догодио државни удар усред бела дана 22. новембра 1963. године и ми се никад после тога нисмо у потпуности опоравили, нити смо то до краја истражили. Напротив, од почетка смо тај случај заташкавали. Докази су стизали један по један, укључујући и најновије доказе, попут случаја „чаробног метка“ којим се оправдавала апсурдна теза да се радило о усамљеном нападачу. То је раскринкао агент тајне службе који сада, чини ми се, има 88 година, који је рекао: Ја сам преместио тај метак са задњег дела Кенедијевог седишта у лимузини на носило у болници Паркленд. Дакле, постоји толико много грешака унутар званичне приче. Бесмислице! Скоро нико у то не верује, нити би требало да верује. Али је све то занимљиво за оно о чему сада причамо. Највероватније је то био државни удар усред бела дана, са огромним бројем доказа да је све то била завера на високом нивоу. Па ипак, 61 година је прошла без званичног практичног записа о тим чињеницама.

Такер Карлсон: Да ли мислите да је то био последњи пут када је ЦИА покушала да утиче на домаћу политику у овој земљи?

Џефри Сакс: Сигуран сам да ЦИА врши утицај на домаћу политику све време у овој земљи јер знамо за њихове опсежне операције надзора. Занимљиво је да ће се следеће године навршити 50. годишњица од „Черчовог одбора“.

Сигуран сам да ЦИА врши утицај на домаћу политику све време у овој земљи јер знамо за њихове опсежне операције надзора

Такер Карлсон: Да.

Џефри Сакс: Френк Черч је био веома необична личност, пореклом из Ајдаха, државе које је прилично чврсто упориште републиканаца. Био је млад, надарени патриота чији је омиљени сенатор био Бора, конзервативац из редова републиканаца. Био је честит, веома пристојан човек који је све више увиђао следеће: Боже, о каквим ствари ми причамо! Нешто није у реду. Дешавају се атентати у другим земљама. Наша влада не делује недужно. Једна ствар је водила другој. У том низу догађаја десило се да је он дошао у прилику да председава истражним одбором Сената који је први и једини пут темељно претресао деловање ЦИА. То се десило 1975. године и било је задивљујуће.

Знате, то је омогућио пуки сплет догађаја. Никсон се повукао. Форд је био неизабрани председник који је дошао из редова Конгреса и који није желео да се сукобљава са Конгресом, па тако није пружио отпор Черчовој истрази, иако му је његов начелник кабинета Дик Чејни говорио: Нападни овог типа. Морамо прекинути ову истрагу. Међутим, Форд је рекао: Не, не, ни у ком случају тоне можемо. Ту је и Врховни суд. Не желим да уђемо у још једну жестоку размирицу.

Хувер је умро. Џеј Едгар Хувер је умро 1972. године, чини ми се. Дакле, ФБИ није могао да да се одупре на исти начин. Бил Колби je постао директор ЦИА. Oн није желео да наследи све глупости из прошлости ЦИА. Наступио је тренутак када су се сви ови делићи слагалице сложили тако да је некоме било могуће да оствари увид у то шта ова организација ради. Прва ствар коју су открили је била та, да нико никада није погледао ниједну од тих ствари раније. Ништа. Друго, открили су да је то војска председника Сједињених Држава, да је то приватна војска. И расправљали су о томе: Да ли је то одметничка војска? Да ли делује на своју руку? Да ли је то војска председника? Како било, то је војска. И то војска потпуно ван нашег надзора и контроле. Трећа ствар коју су открили је да они врше убиства многих људи. Узгред буди речено, убијали су Американце у оквиру оних невероватно лудих експеримената са ЛСД-ом. Суштински, нису они ти који су метком просвирали главу Патриса Лумумбе у Конгу, али су покушали и подржали његово свргавање. Наравно, покушавали су да убију Кастра и многе друге ствари.

И тако, открили су невероватне ствари. То је било 1975. године. Од тада је прошло 49 година, и никада после тога није било неког новог „Черчовог одбора“ те врсте. Невероватно је колико се ствари десило од тада. Списак је, верујте ми, веома, веома дуг. Непосредно сам сведочио неким догађајима. То је за мене све толико шокантно, сам увид у то како наша земља функционише — што ви добро знате — али мени је то толико чудно. Замолили су ме да помогнем Аристиду на Хаитију.

Такер Карлсон: Да.

Џефри Сакс: Хаити је тако сиромашан, тако нестабилан, тако очајан. И Аристид ме је замолио за економску помоћ. То је оно што ја радим, то је моје стручно поље. Дакле, одлетео сам до Порт-о-Пренса и одржао сам веома добар састанак с њим. На крају састанка он је рекао: Господине Сакс, они ће ме свргнути. Они ће ме свргнути. Одговорио сам: Како то мислите? Он ће на то: Они ће ме збацити са власти. Био сам тако наиван. Рекао сам: Не, ми ћемо ово средити. Ми ћемо ово средити. Он ће: Не, не, не, они ће ме свргнути. Рекао сам: Не, не, враћам се у Вашингтон. Помоћи ћемо преко Међуамеричке развојне банке, Светске банке и ММФ-а. Толико сам био наиван. Дакле, наравно, они одлучују да га свргну. Начин на који то раде јесте да дестабилизују земљу. Прва ствар је: затворити приступ ММФ-у, затворити приступ Светској банци, затворити приступ Међуамеричкој банци, притискати, притискати, притискати. Следећа ствар је да пошаљете неке плаћенике који ће створити проблеме, прећи границу из Доминиканске Републике. Последња ствар је била прилично запањујућа. Амерички амбасадор се буквално једног дана појавио на његовим вратима и рекао: Господине председниче, морате да побегнете. Имамо авион који вас чека. У супротном вам је живот угрожен. Одвели су га до авиона са неозначеним репом, и 23 сата касније био је у Централноафричкој Републици. Дакле, то је оно што се зове државни удар. Државни удар у сред бела дана.

Такер Карлсон: Централноафричка Република.

Џефри Сакс: Апсолутно.

Такер Карлсон: Мислио сам да је отишао у Јоханесбург, не знам зашто.

Џефри Сакс: Не, не, он је отишао тамо касније. Али прво слетање је било у Централноафричкој Републици, ако се тачно сећам. И онда, ја… Шта да радим? Шта могу да урадим? Па, позвао сам новинара Њујорк Тајмса истог трена и рекао сам: Догодио се државни удар. Усред бела дана. Морате то да испратите. Новинар ми је рекао: Мог уредника то не занима.

Такер Карлсон: Ха-ха! Државни удар у нашој хемисфери!

Џефри Сакс: Само вести подобне за штампу.

Такер Карлсон: Имам један пример. Невероватан је. Желео сам да Вас питам о томе. Рекли сте да није било правих надзорних саслушања у вези са радом обавештајних агенција у последњих 50 година. Међутим, одбори америчког Конгреса су само један ниво надзора који прописан Уставом. Други су, наравно, медији, зар не? Требало би да обезбеде надзор над владом. Један од тренутака о коме сам збиља желео да разговарам са Вама био је дан када сам видео Ваш снимак на Блумберг вестима.

Џефри Сакс: Мислим да је то био један од мојих омиљених тренутака.

Наставак следи.

Превод: Младен Обрадовић

(НСПМ)

Видети још: Џефри Сакс: Ширење НАТО-а до граница Русије највећа грешка коју су САД могле да направе. Има много лудака у америчкој влади који су спремни да ризикују нуклеарни рат (I)