понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Штета озбиљна, али Русија неће гладовати - санкције као шанса за национално отрежњење
Савремени свет

Штета озбиљна, али Русија неће гладовати - санкције као шанса за национално отрежњење

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Милошевић   
субота, 09. август 2014.

"Америко, хвала вам што сте нам завели санкције. Бољу услугу за подстицај наше привреде и посебно пољопривреде нисте нам могли учинити. Били смо принуђени да вам одговоримо истом мером."

То је један од закључака који се ових дана може чути у званичним круговима у Русији, али пре свега у пољопривредним газдинставима и од фармера који већ годинама муче муку са пласманом својих производа на домаће тржиште. „Приредићемо данас на фарми свечану трпезу“, каже руководилац фарме из Новгорода Николај Иванов. Коначно, због забране увоза неких прехрамбених производа са Запада, нећемо наше производе више бацати на ђубриште нити ће нам трунути у магацинима. Убудуће са поља право на пијацу или у магацине наших трговинских фирми. Сада ће робу тражити од нас, а не због помодарства или из сопствене користи, увозити из западних земаља.

То је само почетак приче која се ових дана распреда у руској јавности и медијима, а пре свега у политичким и привредним круговима. Јер, у питању су веома, веома озбиљне ствари које се тичу свих слојева друштва, његовог просперитета и егзистенције.

Почео бих, ипак, једним цитатом који бележи московска штампа. У њему се каже да праунука бившег совјетског вође Никите Сергејевича Хрушчова Нина Хрушчова воли да даје савете Американцима како да победе Русију. У једном од њених последњих савета који је пренео Ројтерс, а забележила московска штампа, каже се да Путин настоји да разбије западни савез и ,,циља’’САД зато што Москви само Америка може,,запржити чорбу’’. Нина даље каже да Путин позива Русе да треба да буду спремни на одрицања у име његових спољнополитичких циљева. Али, да видимо шта ће се десити када се санкције пооштре и када Руси више не буду могли да купују своје вољено италијанско вино и француски модни доњи веш. Тада ће видети докле их је довела подршка Путину.

Што је много, много је, па и од праунуке бившег совјетског вође Никите Сергејевича. Да је жив, Никита би чупао косу (коју додуше није имао), али се сада вероватно преврће у гробу, кажу коментатори. Јер, њен прадеда претио је Западу да ће га ,,сатрти под земљу’’ и у ближој будућности у Русији изградити комунизам. Његова праунука сада саветује тај исти Запад како да ,,под земљу’’ сатре Русију.

Руски коментатори кажу да Нина очигледно полази од својих пријатеља и познаника у Москви. Може бити да њих заиста ужасава недостатак италијанског вина и француског дамског доњег веша. Али такву ,,беду’’ ћемо преживети. Уосталом, све сада веома просперитетне земље пролазиле су кроз сличне ,,тешкоће’’.

Израел је данас богата земља, каже руски коментатор Шамир. Али, подсећа он, педесетих и шездесетих година прошлог века Израелци нису маштали о француском вешу. Уживали су у свом парадајзу и маслинама. У канцеларијама су висиле пароле: ,,Људи, будите скромнији’’. Никаквог увоза (осим војне технике) готово да није било. Приватни аутомобили били су прави луксуз. Путовања из Тел Авива у иностранство била су тако ,,честа’’ као, на пример, путовања у иностранство грађана Вороњежа, што ће рећи, крајње малобројна. Било је снажно испољено осећање солидарности. Ако се једни разбацују, а други једва састављају крај с крајем, ту никакве солидарности нема. А уз солидарност може се победити у свакој борби.

Није никаква тајна да данас у Русији богаташи живе више него раскошно. У томе сам годинама лични сведок. Као што сам сведок да већина грађана, посебно у унутрашњости, живи скромно. И поред веома значајног напретка у тој области последњих петнаестак година, приличан постотак грађана живи на ивици сиромаштва. Разлике у примањима су огромне, што подразумева и огромне разлике у куповној моћи, односно нивоу животног стандарда.

Донекле се може разумети што су грађани Русије после страшних деведесетих година (чији сам лични сведок такође био) постали захтевнији. Али, сада су настала времена када се мора скромније живети. На то су нас просто натерали, кажу у Москви.

Примери се могу наћи и на другим странама. Руски аналитичари запажају да Енглези, на пример, добро владају умећем скромног живљења када натерају прилике. Педесетих година прошлог века Британци су при одласку у иностранство могли изнети из земље у готовом само 50 фунти. Маслац је био раскош и у имућнијим лордовским породицама. Топлу воду грађани Лондона имали су само једном недељно. Саветовали су једни друге да треба бити чврст када је тешко, да не треба кукумавчити. Ако би се неко пожалио због недостатка француског веша или италијанских вина, изгубио би поштовање познаника. Таква хладнокрвност и менталитет Енглеза начинили су их својевремено господарима готово половине планете.

Московске новине откривају нам и једну британску тајну. После неколико година просперитета, Британију је 1975. захватила економска криза и у продавницама се више није могло купити све и свашта, укључујући, како се фигуративно каже, и ,,птичје млеко’’. Дошло је до стезања каиша. Коментатор једног московског листа каже да му се британски пријатељ из ,,виших кругова’’ тада поверио како је пријатно рећи "ја то себи не могу приуштити".

Али скромност у данашњим условима није довољна. Московски медији наводе да Швеђани, на пример, једу свој кромпир и краставац иако се у продавницама може наћи увозни и по нижим ценама. Они купују своје аутомобиле иако су увозни јефтинији, јер сматрају да све што је шведско, то је најквалитетније. Јапанци једу свој пиринач иако је тајландски јефтинији. Велики народи постали су велики зато што су предност увек давали своме. Тако је некада било и у Русији.

Да се поново вратим руским фармерима и већ поменутом Николају Иванову из Новгорода. Он каже да су његови фармери, када су видели ,,црни списак’’ производа чији је увоз због санкција забрањен, поскочили од радости и умало нису трактор у канал преврнули. Наш кромпир трули у магацинима, а у продавницама грађани купују увозни и троструко скупљи. ,,Спасибо Штатам и Эвросоюзу, удружили, голубчики’’- поручује Иванов.

То је само један од хиљаду примера. Алина Гавриченкова из газдинства у Смоленску каже да су недавно бацили 500 тона шаргарепе иако су килограм нудили за само 5 рубаља (а у продавницама и на пијацама увозна кошта неколико пута више). Из рибарског газдинства у Мурманску поручују да би својом рибом могли нахранити не само Мурманску област него целу централну Русију, али купаца је мало. Трговци траже страну рибу.

"Све док Русија не почне да једе и да се поноси својим кромпиром и својим ражаним хлебом, она неће повратити своју величину",  закључују аналитичари. Санкције то не гарантују, али отварају такву могућност.

Ја бих рекао да је то једна веома значајна страна медаље, али да постоји и она друга. Руку на срце, многи руски производи су лошијег квалитета од увозних, за шта постоји више разлога, од којих су многи наслеђени из прошлости. Руски потрошач је са порастом куповне моћи и животног стандарда постао пробирљивији. Осим тога, поједине културе због поднебља и оштрије климе или не успевају или дају мање квалитетан плод. То се нарочито односи на воћарске културе. Поједине врсте воћа у Русији уопште не успевају, изузев на релативно уском подручју (Северни Кавказ, области око Црног и Каспијског мора и неки други јужни делови земље). Деведесетих година прошлог века, када је читава привреда готово потпуно замрла, Русија је зависила од увоза прехрамбених производа који су чинили и до 80 одсто онога што се у продавницама нудило домаћем потрошачу.

Присећам се да су рафови у радњама били полупразни, да сам чекао у ред за млеко и да сам неке елементарне прехрамбене производе куповао у малобројним девизним радњама. Сада ствари стоје значајно другачије и сигурно је да грађани Русије неће гладовати због санкција. Иако ће у снабдевању вероватно бити потешкоћа. Не искључује се могућност да се, нарочито у прво време, појави дефицит појединих прехрамбених производа, пре свега одређене врсте меса, месних прерађевина, сирева и дугих млечних производа, воћа и појединог поврћа. Трговинска мрежа ће очигледно брзо морати да се реорганизује и преоријентише.

То што Руси можда неће моћи више да купују италијанско вино или да увозе дамски веш из Француске то је за грађане најмања брига. Иако је, према извештајима статистичара, чак 95 одсто интимног дамског веша који се данас продаје у Русији произведено негде на Западу, пре свега у Француској. Даме ће морати да се задовоље домаћим производима или производима неке друге земље која Русији није завела санкције. А господа ће италијанско вино моћи да замене вином из неке друге земље, на пример из Србије. Исти је случај са воћем и другим пољопривредним производима.

Шалу на страну, санкције Запада према Русији имаће значајне негативне последице како за Русију тако и за земље које су јој санкције наметнуле. Санкције Русије према тим земљама биле су изнуђене и Москва их свакако није желела. Губици на обе стране мериће се десетинама милијарди долара. Иако се о томе нерадо говори, одређено стезање каиша и већа штедња биће неминовни. Избор прехрамбених производа биће свакако скромнији. У осталим областима, привреди у најширем смислу те речи, у банкарству, финансијама, појединим гранама индустрије, посебно у енергетици, последице санкција ће вероватно бити још уочљивије.

И док се двобој санкцијама наставља, наставља се и информативни рат у коме перјаницу, већ по традицији, воде западни политичари и медији.

Руски аналитичар Алексеј Панкин назвао је западну антируску пропаганду ,,нацистичким песмама западних медија’’. Он каже да ,,врућег рата’’ неће бити, али подсећа на једну крилатицу из прошлости, да ће борба (пропагандно-медијска) бити тако жестока да неће остати камен на камену. Панкин се позива на једног немачког експерта, чије име из разумљивих разлога не открива, и који тврди да средства информисања у Немачкој и на Западу уопште искривљују чињенице, преувеличавају, моралишу и на тај начин веома добро управљају јавним мњењем. Питајте било ког Немца на улици и он ће вам без двоумљења рећи да је "боинг" над Украјином срушио- Путин. При таквој пропаганди, он други закључак није ни могао донети. Нешто друго је узнемирујуће, сматра немачки експерт. Ако се донедавно блатио само Путин, сада се појављује све више написа да нешто није у реду у главама читавог руског народа, као да су они житељи неког другог света. То је већ нешто страшно и из тога се може свашта изродити.

Има, наравно, и изузетака. Подсетио бих да је недавно једна посланица у немачком парламенту изазвала скандал рекавши канцеларки Ангели Меркел да обмањује немачку јавност износећи лажи о догађајима у Украјини и ставу Русије.

Такви су парадокси историје. Сва антируска кампања на Западу води се под заставом борбе за демократске вредности и права човека. И првом жртвом тог крсташког рата постала је тако важна институција демократског друштва као што је слободна и демократска штампа. У ,,Светом рату’’ није до плурализма и политичке коректности.

На крају, нисам могао да изоставим следећу епизоду везану за пропагандни рат. Америчку канал НБЦ објавио је снимак уз коментар: проруски борац скупља ствари на месту пада ,,боинга’’ у Украјини. Гледаоцу се сугерише да је то човек који присваја ствари погинулих. Другим речима пљачкаш. То је нешто најпрљавије што се може замислити у човековом карактеру - да присваја ствари погинулих. На интернету је испричана и сликом документована права истина; просурки борац држи у рукама плишаног меду и говори: Нека сви виде кога су оборили, подразумевајући жртве, међу којима је било деце. После тога, човек скида капу, клечи, крсти се и плаче.

Западни медији су овог човека-проруског борца- прогласили- пљачкашем, стрвинаром који присваја ствари изгинулих.

Коментар није потребан.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер