Šteta ozbiljna, ali Rusija neće gladovati - sankcije kao šansa za nacionalno otrežnjenje

"Ameriko, hvala vam što ste nam zaveli sankcije. Bolju uslugu za podsticaj naše privrede i posebno poljoprivrede niste nam mogli učiniti. Bili smo prinuđeni da vam odgovorimo istom merom."

To je jedan od zaključaka koji se ovih dana može čuti u zvaničnim krugovima u Rusiji, ali pre svega u poljoprivrednim gazdinstavima i od farmera koji već godinama muče muku sa plasmanom svojih proizvoda na domaće tržište. „Priredićemo danas na farmi svečanu trpezu“, kaže rukovodilac farme iz Novgoroda Nikolaj Ivanov. Konačno, zbog zabrane uvoza nekih prehrambenih proizvoda sa Zapada, nećemo naše proizvode više bacati na đubrište niti će nam trunuti u magacinima. Ubuduće sa polja pravo na pijacu ili u magacine naših trgovinskih firmi. Sada će robu tražiti od nas, a ne zbog pomodarstva ili iz sopstvene koristi, uvoziti iz zapadnih zemalja.

To je samo početak priče koja se ovih dana raspreda u ruskoj javnosti i medijima, a pre svega u političkim i privrednim krugovima. Jer, u pitanju su veoma, veoma ozbiljne stvari koje se tiču svih slojeva društva, njegovog prosperiteta i egzistencije.

Počeo bih, ipak, jednim citatom koji beleži moskovska štampa. U njemu se kaže da praunuka bivšeg sovjetskog vođe Nikite Sergejeviča Hruščova Nina Hruščova voli da daje savete Amerikancima kako da pobede Rusiju. U jednom od njenih poslednjih saveta koji je preneo Rojters, a zabeležila moskovska štampa, kaže se da Putin nastoji da razbije zapadni savez i ,,cilja’’SAD zato što Moskvi samo Amerika može,,zapržiti čorbu’’. Nina dalje kaže da Putin poziva Ruse da treba da budu spremni na odricanja u ime njegovih spoljnopolitičkih ciljeva. Ali, da vidimo šta će se desiti kada se sankcije pooštre i kada Rusi više ne budu mogli da kupuju svoje voljeno italijansko vino i francuski modni donji veš. Tada će videti dokle ih je dovela podrška Putinu.

Što je mnogo, mnogo je, pa i od praunuke bivšeg sovjetskog vođe Nikite Sergejeviča. Da je živ, Nikita bi čupao kosu (koju doduše nije imao), ali se sada verovatno prevrće u grobu, kažu komentatori. Jer, njen pradeda pretio je Zapadu da će ga ,,satrti pod zemlju’’ i u bližoj budućnosti u Rusiji izgraditi komunizam. Njegova praunuka sada savetuje taj isti Zapad kako da ,,pod zemlju’’ satre Rusiju.

Ruski komentatori kažu da Nina očigledno polazi od svojih prijatelja i poznanika u Moskvi. Može biti da njih zaista užasava nedostatak italijanskog vina i francuskog damskog donjeg veša. Ali takvu ,,bedu’’ ćemo preživeti. Uostalom, sve sada veoma prosperitetne zemlje prolazile su kroz slične ,,teškoće’’.

Izrael je danas bogata zemlja, kaže ruski komentator Šamir. Ali, podseća on, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka Izraelci nisu maštali o francuskom vešu. Uživali su u svom paradajzu i maslinama. U kancelarijama su visile parole: ,,Ljudi, budite skromniji’’. Nikakvog uvoza (osim vojne tehnike) gotovo da nije bilo. Privatni automobili bili su pravi luksuz. Putovanja iz Tel Aviva u inostranstvo bila su tako ,,česta’’ kao, na primer, putovanja u inostranstvo građana Voronježa, što će reći, krajnje malobrojna. Bilo je snažno ispoljeno osećanje solidarnosti. Ako se jedni razbacuju, a drugi jedva sastavljaju kraj s krajem, tu nikakve solidarnosti nema. A uz solidarnost može se pobediti u svakoj borbi.

Nije nikakva tajna da danas u Rusiji bogataši žive više nego raskošno. U tome sam godinama lični svedok. Kao što sam svedok da većina građana, posebno u unutrašnjosti, živi skromno. I pored veoma značajnog napretka u toj oblasti poslednjih petnaestak godina, priličan postotak građana živi na ivici siromaštva. Razlike u primanjima su ogromne, što podrazumeva i ogromne razlike u kupovnoj moći, odnosno nivou životnog standarda.

Donekle se može razumeti što su građani Rusije posle strašnih devedesetih godina (čiji sam lični svedok takođe bio) postali zahtevniji. Ali, sada su nastala vremena kada se mora skromnije živeti. Na to su nas prosto naterali, kažu u Moskvi.

Primeri se mogu naći i na drugim stranama. Ruski analitičari zapažaju da Englezi, na primer, dobro vladaju umećem skromnog življenja kada nateraju prilike. Pedesetih godina prošlog veka Britanci su pri odlasku u inostranstvo mogli izneti iz zemlje u gotovom samo 50 funti. Maslac je bio raskoš i u imućnijim lordovskim porodicama. Toplu vodu građani Londona imali su samo jednom nedeljno. Savetovali su jedni druge da treba biti čvrst kada je teško, da ne treba kukumavčiti. Ako bi se neko požalio zbog nedostatka francuskog veša ili italijanskih vina, izgubio bi poštovanje poznanika. Takva hladnokrvnost i mentalitet Engleza načinili su ih svojevremeno gospodarima gotovo polovine planete.

Moskovske novine otkrivaju nam i jednu britansku tajnu. Posle nekoliko godina prosperiteta, Britaniju je 1975. zahvatila ekonomska kriza i u prodavnicama se više nije moglo kupiti sve i svašta, uključujući, kako se figurativno kaže, i ,,ptičje mleko’’. Došlo je do stezanja kaiša. Komentator jednog moskovskog lista kaže da mu se britanski prijatelj iz ,,viših krugova’’ tada poverio kako je prijatno reći "ja to sebi ne mogu priuštiti".

Ali skromnost u današnjim uslovima nije dovoljna. Moskovski mediji navode da Šveđani, na primer, jedu svoj krompir i krastavac iako se u prodavnicama može naći uvozni i po nižim cenama. Oni kupuju svoje automobile iako su uvozni jeftiniji, jer smatraju da sve što je švedsko, to je najkvalitetnije. Japanci jedu svoj pirinač iako je tajlandski jeftiniji. Veliki narodi postali su veliki zato što su prednost uvek davali svome. Tako je nekada bilo i u Rusiji.

Da se ponovo vratim ruskim farmerima i već pomenutom Nikolaju Ivanovu iz Novgoroda. On kaže da su njegovi farmeri, kada su videli ,,crni spisak’’ proizvoda čiji je uvoz zbog sankcija zabranjen, poskočili od radosti i umalo nisu traktor u kanal prevrnuli. Naš krompir truli u magacinima, a u prodavnicama građani kupuju uvozni i trostruko skuplji. ,,Spasibo Štatam i Эvrosoюzu, udružili, golubčiki’’- poručuje Ivanov.

To je samo jedan od hiljadu primera. Alina Gavričenkova iz gazdinstva u Smolensku kaže da su nedavno bacili 500 tona šargarepe iako su kilogram nudili za samo 5 rubalja (a u prodavnicama i na pijacama uvozna košta nekoliko puta više). Iz ribarskog gazdinstva u Murmansku poručuju da bi svojom ribom mogli nahraniti ne samo Murmansku oblast nego celu centralnu Rusiju, ali kupaca je malo. Trgovci traže stranu ribu.

"Sve dok Rusija ne počne da jede i da se ponosi svojim krompirom i svojim ražanim hlebom, ona neće povratiti svoju veličinu",  zaključuju analitičari. Sankcije to ne garantuju, ali otvaraju takvu mogućnost.

Ja bih rekao da je to jedna veoma značajna strana medalje, ali da postoji i ona druga. Ruku na srce, mnogi ruski proizvodi su lošijeg kvaliteta od uvoznih, za šta postoji više razloga, od kojih su mnogi nasleđeni iz prošlosti. Ruski potrošač je sa porastom kupovne moći i životnog standarda postao probirljiviji. Osim toga, pojedine kulture zbog podneblja i oštrije klime ili ne uspevaju ili daju manje kvalitetan plod. To se naročito odnosi na voćarske kulture. Pojedine vrste voća u Rusiji uopšte ne uspevaju, izuzev na relativno uskom području (Severni Kavkaz, oblasti oko Crnog i Kaspijskog mora i neki drugi južni delovi zemlje). Devedesetih godina prošlog veka, kada je čitava privreda gotovo potpuno zamrla, Rusija je zavisila od uvoza prehrambenih proizvoda koji su činili i do 80 odsto onoga što se u prodavnicama nudilo domaćem potrošaču.

Prisećam se da su rafovi u radnjama bili poluprazni, da sam čekao u red za mleko i da sam neke elementarne prehrambene proizvode kupovao u malobrojnim deviznim radnjama. Sada stvari stoje značajno drugačije i sigurno je da građani Rusije neće gladovati zbog sankcija. Iako će u snabdevanju verovatno biti poteškoća. Ne isključuje se mogućnost da se, naročito u prvo vreme, pojavi deficit pojedinih prehrambenih proizvoda, pre svega određene vrste mesa, mesnih prerađevina, sireva i dugih mlečnih proizvoda, voća i pojedinog povrća. Trgovinska mreža će očigledno brzo morati da se reorganizuje i preorijentiše.

To što Rusi možda neće moći više da kupuju italijansko vino ili da uvoze damski veš iz Francuske to je za građane najmanja briga. Iako je, prema izveštajima statističara, čak 95 odsto intimnog damskog veša koji se danas prodaje u Rusiji proizvedeno negde na Zapadu, pre svega u Francuskoj. Dame će morati da se zadovolje domaćim proizvodima ili proizvodima neke druge zemlje koja Rusiji nije zavela sankcije. A gospoda će italijansko vino moći da zamene vinom iz neke druge zemlje, na primer iz Srbije. Isti je slučaj sa voćem i drugim poljoprivrednim proizvodima.

Šalu na stranu, sankcije Zapada prema Rusiji imaće značajne negativne posledice kako za Rusiju tako i za zemlje koje su joj sankcije nametnule. Sankcije Rusije prema tim zemljama bile su iznuđene i Moskva ih svakako nije želela. Gubici na obe strane meriće se desetinama milijardi dolara. Iako se o tome nerado govori, određeno stezanje kaiša i veća štednja biće neminovni. Izbor prehrambenih proizvoda biće svakako skromniji. U ostalim oblastima, privredi u najširem smislu te reči, u bankarstvu, finansijama, pojedinim granama industrije, posebno u energetici, posledice sankcija će verovatno biti još uočljivije.

I dok se dvoboj sankcijama nastavlja, nastavlja se i informativni rat u kome perjanicu, već po tradiciji, vode zapadni političari i mediji.

Ruski analitičar Aleksej Pankin nazvao je zapadnu antirusku propagandu ,,nacističkim pesmama zapadnih medija’’. On kaže da ,,vrućeg rata’’ neće biti, ali podseća na jednu krilaticu iz prošlosti, da će borba (propagandno-medijska) biti tako žestoka da neće ostati kamen na kamenu. Pankin se poziva na jednog nemačkog eksperta, čije ime iz razumljivih razloga ne otkriva, i koji tvrdi da sredstva informisanja u Nemačkoj i na Zapadu uopšte iskrivljuju činjenice, preuveličavaju, morališu i na taj način veoma dobro upravljaju javnim mnjenjem. Pitajte bilo kog Nemca na ulici i on će vam bez dvoumljenja reći da je "boing" nad Ukrajinom srušio- Putin. Pri takvoj propagandi, on drugi zaključak nije ni mogao doneti. Nešto drugo je uznemirujuće, smatra nemački ekspert. Ako se donedavno blatio samo Putin, sada se pojavljuje sve više napisa da nešto nije u redu u glavama čitavog ruskog naroda, kao da su oni žitelji nekog drugog sveta. To je već nešto strašno i iz toga se može svašta izroditi.

Ima, naravno, i izuzetaka. Podsetio bih da je nedavno jedna poslanica u nemačkom parlamentu izazvala skandal rekavši kancelarki Angeli Merkel da obmanjuje nemačku javnost iznoseći laži o događajima u Ukrajini i stavu Rusije.

Takvi su paradoksi istorije. Sva antiruska kampanja na Zapadu vodi se pod zastavom borbe za demokratske vrednosti i prava čoveka. I prvom žrtvom tog krstaškog rata postala je tako važna institucija demokratskog društva kao što je slobodna i demokratska štampa. U ,,Svetom ratu’’ nije do pluralizma i političke korektnosti.

Na kraju, nisam mogao da izostavim sledeću epizodu vezanu za propagandni rat. Američku kanal NBC objavio je snimak uz komentar: proruski borac skuplja stvari na mestu pada ,,boinga’’ u Ukrajini. Gledaocu se sugeriše da je to čovek koji prisvaja stvari poginulih. Drugim rečima pljačkaš. To je nešto najprljavije što se može zamisliti u čovekovom karakteru - da prisvaja stvari poginulih. Na internetu je ispričana i slikom dokumentovana prava istina; prosurki borac drži u rukama plišanog medu i govori: Neka svi vide koga su oborili, podrazumevajući žrtve, među kojima je bilo dece. Posle toga, čovek skida kapu, kleči, krsti se i plače.

Zapadni mediji su ovog čoveka-proruskog borca- proglasili- pljačkašem, strvinarom koji prisvaja stvari izginulih.

Komentar nije potreban.