Superliga i arapska „meka moć“ - igra još nije gotova

Potres koji je izazvan najavom stvaranja fudbalske Superlige, daleko je nadmašio logiku igru sa 22 igrača i jednom loptom i ušao u najviše sfere moći njene raspodele.

Postoje, međutim, dublji trendovi koji odražavaju patologije savremenog kapitalizma jednako kao i elitni fudbal.

Iako ove promene pomažu u objašnjavanju motivacije među tim klubovima, odluka da se stvarno postupi po njima odraz je dva vida daljnjeg zaokreta, oba učinjena pod jasnim uticajem pandemije.

Već neko vreme evropska fudbalska publika i prihodi naginju od lokalnog ka globalnom, dok je karakter meča lebdeo između stvarnog i digitalnog.

Pražnjenje stadiona i čudesna otpornost interesovanja publike u očima klubova koji su hteli Evropsku superligu, odlučno su pomerili ravnotežu ka globalnom i digitalnom.

U amoralnoj računici bankara i oligarha, više nema potrebe za davanjem prioriteta navijačima na stadionima ili dubokim lokalnim i nacionalnim pričama koje su ih tamo dovele: kapital je uveren da će globalni digitalni proizvod zaraditi više nego što će izgubiti.

To je, naravno, refleks zaokreta i promena koji postoje u osnovi svetskog ekonomskog sistema.

Zbog toga su reakcije stigle ne samo od klubova i navijača, već iz samih centara evropske političke moći – Dauning strita 10 i Jelisejske palate.

Boris DŽonson je na sastanku sa čelnicima klubova koji su se uključili u Super ligu (Fudbalskog saveza i Premijer lige), zapretio „zakonodavnom bombomi“.

Odmah nakon sastanka, engleski klubovi počeli su da odustaju od učešća u Superligi. Makron je čestitao francuskim klubovima jer su odbili da učestvuju u takmičenju koje „krši načela solidarnosti i sportske časti“.

Evropska superliga vuče korene iz planova koje je 1990. prvi pokrenuo tadašnji vlasnik Milana Silvio Berluskoni.

Zbog podrške američke banke JP Morgan, naglašena je američka pozadina tog poduhvata, ali poreklo ove ideje je drugačije i povezano je sa prodorom koncepta meke moći superbogatih arapskih država u evropski fudbal koji je omogućio spajanje koncepta globalnog fudbala sa ogromnim finasijskim resursima.

Sadašnji izvršni direktor Mančestar sitija i bivši finansijski direktor Barselone, Feran Soriano intelektualni je otac ideje o Superligi.

On je pet godina, do 2008. nadgledao finansije Barselone, a klub se razvijao na njegovim idejama koje je postavio nakon vođenja političke kampanje u američkom stilu na izborima 2003.

Napisao je čak i knjigu Lopta ne ulazi slučajno / La Pelota no entra por azar, u kojoj je tvrdio da je uspeh Barselone rezultat dobrog, kreativnog poslovnog upravljanja.

Kad se povukao iz kluba, jedna od njegovih osujećenih ideja bila je da stvori klubove-franšize u drugim zemljama.

Kad je Sorianova grupa mladih biznismena preuzela Barselonu 2003, ona je bila gubitaš.

Kao šef finansija, Soriano je pomogao da se izgradi spiralni krug visokih investicija, trofeja i onda još većih prihoda.

Video je Barselonu kao nešto daleko veće od gradskog kluba, smatrajući da je i sam globalni fudbalski biznis spreman da uđe u novu eru.

Na jednom predavanju u Londonu 2006, predstavio je 28 slajdova koji su potkrepili njegovu ranu viziju.

Zahvaljujući fenomenalnom rastu njihovih svetskih baza obožavalaca, primetio je, veliki klubovi su se transformisali od promotera i organizatora lokalnih događaja, poput cirkusa u globalne kompanije za zabavu poput Volta Diznija.

Naglim odlaskom iz Barselone 2008, Sorianov san o pretvaranju tog kluba u globalnu franšizu, sa prvim satelitskim timom u SAD, definitivno je propao.

Tu njegovu ideju, međutim, oživela su dvojica članova vladajuće kraljevske porodice u Ujedinjenim Arapskim Emiratima – šef emiratskih investicija, šeik Mansur bin Zajed al Nahjan i Haldun al Mubarak.

Uz njihovu podršku, Soriano je narušio uspostavljeni fudbalski poredak gradeći svoju prvu istinsku multinacionalnu korporaciju – fudbalsku Koka-Kolu.

Šeik Al Nahjan kupovinom Mančester sitija označio je početak ambicioznog projekta koji je transformisao svetski fudbal.

Dogovor iz 2008. učinio je Siti najbogatijim klubom na svetu koji dominira engleskim i evropskim fudbalom.

Soriano je postao izvršni direktor Sitija 1. septembra 2012.

Dva dana kasnije stigao je u Njujork gde stvora novi fudbalski klub.

Platio je 100 miliona dolara za mesto u amerikanozovana verzija profesionalnog fudbala – Major League Soccer (MLS – profesionalnoj ligi za SAD i Kanadu), i izgradio tim iz ničega.

Tražeći lokalnog partnera, stigao je do Henka i Hala Štajnbrenera, vlasnika njujorških Jenkija.

Bio je to jedan od najbržih poslova koje je Soriano ikad postigao, trebalo mu je oko 15 sekundi da se slože.

Jenkiji su uzeli 20 odsto novog tima i ponudili svoj stadion kao privremeni dom.

Njujorški fudbalski klub počeo je da igra 2015. Forbs ga sada procenjuje na 275 miliona dolara.

Zahvaljujući Sorianu, Al Nahjanova grupa Abu Dabi junajted ubrzo je proširila uticaj daleko izvan Mančester sitija.

Nova gradska fudbalska grupa uložila je novac u klubove u Australiji, Japanu i Španiji.

Tako je nastao fudbalski konglomerat Mančester sitija – City Football Group  (CFG).

Ideja o stvaranju najvećeg svetskog kluba nije bila samo taština ili poslovni mačizam.

Soriano je veoma rano primetio da će mala grupa elitnih klubova zauzeti novo globalno tržište, ali takođe je želeo da izgradi nešto daleko veće.

Fudbalski klubovi su, istakao je, masovni brendovi, ali apsurdno mali biznis: tim sa 500 miliona navijača širom sveta mogao bi da ima prihod od samo 500 miliona evra.

„To je jedan evro po navijaču“, objašnjava, „što je krajnje smešno“.

U poslovnom smislu, ovo je bila „kombinacija puno ljubavi i, doslovno, nikakve ljubavi“ – jer navijači u, recimo, Indoneziji nisu trošili ništa na svoj klub.

„Pa šta da radimo“?

Odgovor je bio prilično jednostavan, možda suviše jednostavan, ali vrlo hrabar.

„Morate biti globalni, ali lokalni. Morate da odete u Indoneziju i otvorite radnju“, tvrdio je Soriano.

Sorianova ideja (koju sada naziva svojim umetničkim izazovom) bila je način da se prihvati Al Nahjanova izvorna vizija – sažeta u njegovom ranom obećanju da će izgraditi „strukturu za budućnost, a ne samo tim svih zvezda“.

On je objasnio da je kupio Siti jer je „Premijer liga jedan od najboljih proizvoda za zabavu u svetu“.

Godine 2015. kineski predsednik koji voli fudbal, Si Đinping, posetio je gradski stadion Etihada; dva meseca kasnije, kineski investitori kupili su 13 odsto Sitijeve fudbalske grupe za 400 miliona dolara, procenjujući ukupnu cenu na tri milijarde dolara.

Kineski predsednik želeo je da njegova zemlja u roku od 10 godina otvori 50.000 specijalnih fudbalskih škola i da pripremi 140.000 terena.

Soriano je video priliku da milione dece podučava fudbalu, koji bi „mogao biti veći od posla Mančester sitija“.

Grupa je uložila 16 miliona dolara u zajedničko preduzeće za posedovanje i upravljanje malim gradskim terenima u SAD i pokazala da je zainteresovan za čitav sektor, a ne samo za klubove.

Države Persijskog zaliva već nekoliko godina klade se na sport, posebno fudbal, kao investiciono područje za svoje ogromne prihode od tržišta nafte i gasa, ali i kao način potvrđivanja nove vrste globalnog prisustva: kosmopolitskih, prosvećenih, uravnoteženih ideja tradicije sa sopstvenim verzijama modernosti.

Arena takmičenja puna je simboličnog značenja u beskonačnoj borbi za meku moć i prestiž između rivala iz Persijskog zaliva koja je postala globalna. Iako prvi pokušaj nije uspeo, prerano je reći da je pitanje rešeno. Pre će biti, da je to bila samo prva runda, a da duga borba tek predstoji

Drugim rečima, projektovanjem meke moći.

A fudbal je samo jedan element strategije koja uključuje masovna ulaganja u obrazovanje i kulturu, izgradnjom izvanrednih novih muzeja u Dohi (Katar), Abu Dabiju i Dubaiju i mas medija.

Slične ideje su se već uvele u drugim državama zaliva.

Emirati i Katar odlučili su da globalno podignu svoje profile masovnim ulaganjem u evropski fudbal, a posebno u englesku Premijer ligu.

Dubai je ponudio sponzorske ugovore Atini, Milanu, Lisabonu, Hamburgu, Madridu i poklonio novi sjajni stadion londonskom Arsenalu.

Abu Dabi je izgradio svetsku mrežu klubova, okrećući se svom posedu, vrhunskom engleskom timu Mančester sitiju. Saudijci već nekoliko godina pokušavaju da kupe Njukasl.

U Kataru je fudbal postao najvažniji instrument u državnom programu ekonomskog i urbanog razvoja i najmoćnija odskočna daska u nesigurnoj spoljnoj politici države.

Katar trenutno troši oko 250 milijardi dolara za Svetsko prvenstvo 2022.

Podižu se novi stadioni, izgrađeni su novi transportni sistemi, urbani kompleksi, a celinu predstavlja Al Jazeera, posebno njena sportska mreža BeIN sports.

Međutim, Abu Dabi je jedinstven po tome što formalno poseduje Savet za meku moć koji je izradio vlastitu strategiju te moći. Jasno je da sve ove države fudbal smatraju vitalnim elementom za budući razvoj.

Arena takmičenja puna je simboličnog značenja u beskonačnoj borbi za meku moć i prestiž između rivala iz Persijskog zaliva koja je postala globalna. Iako prvi pokušaj nije uspeo, prerano je reći da je pitanje rešeno.

Pre će biti, da je to bila samo prva runda, a da duga borba tek predstoji.

 (Danas)