Швајцарска и Европска унија – билатерална сарадња уместо чланства

У поређењу са привредама многих других европских земаља, Швајцарска је и даље доброг здравља. Пре двадесетак година недостајало је мало, 50,3% рекло је не. Данас ако би грађани Швајцарске требало да гласају поново о приступању Европској економској зони (ЕЕЗ), тај проценат би био још израженији. Зашто ова “хладноћа”, када Швајцарска и Европска унија готово да живе заједно.

У земљи где излазност на референдуме не прелази 50%, излазност од 78,7% грађана који су дали свој свој глас те 1992. године била је историјска. То је била највећа излазност у последњих 65 година. Стављањем на гласање ратификације споразума са ЕЕЗ, швајцарска влада је желела да се о тако озбиљном кораку изјасни што више грађана. У том смислу циљ је постигнут. Међутим исто се не може рећи и за резултат. То је била чувена “црна недеља”, како је истицао Жан-Паскал Деламураз (Jean-Pascal Delamuraz), проевропски оријентисани, бивши члан швајцарског парламента, да је за 20.000 гласова разлике (и са 18 кантона против, од укупно 26) прекинут сан доброг дела тадашње политичке елите, привредника и синдиката. Пораз тадашњег Министарства економије јесте и горка чињеница да је „да“ рекло више од 70% припадника француског говорног подручја у Швајцарској, чији је припадник био и сам Деламураз. Са друге стране своје одлучно „не“ дали су становници већинског немачког говорног подручја, као и италијанског у кантону Тићино. За разлику од Швајцарске, Кнежевина Лихтенштајн, прихватила је чланство у ЕЕЗ, са 55,8%. С обзиром на то да је Кнежевина у монетарној и царинској унији са Швајцарском конфедерацијом, текст споразума морао је бити измењен, како би се избегле све евентуалне контрадикторне ситуације.

Двадесет година касније, три стручњака које је интервјусиао познати швајцарски интернет портал swissinfo.ch, истичу да ако би се данас поново гласало о приступању ЕЕЗ резултат не би био ништа бољи, напротив сигурно много убедљивији. Пре неколико дана истраживање института gfs.bern из Берна које је спроведено преко швајцарске радио телевизије (SSR), показало је општи евроскептицизам који је присутан у Швајцарској. На питање, да ли је за Швајцарску била добра одлука да не приступи ЕЕЗ, 54% одговорило је потврдно, 23% негативно, 14% било је неопредељено, док је 9% испитаника одговорило да не зна. На друго питање да ли је за Швајцарску била добра одлука да потписује билатералне споразуме са ЕУ, 62% испитаника одговорило је са да, 17% не, 16% било је неопредељено, и 5% је одговорило да не зна.

Времена су се променила. Са дужничком кризом, распадом заједничке валуте, земљема чланицама које су на ивици стечаја, плановима за штедњу и астрономском незапосленошћу, ЕУ у 2012. години нема више аргумената да „заведе“ Швајцарску, која је остала релативно просперитетно острво усред олује, за разлику од 1992. године.

“У Европи преовладава динамична клима, са добрим перспективама”, сећа се Лаурент Гоетшел (Laurent Goetschel), професор на Европском институту у Базелу, и Кристоф Вицки (Christoph Wicki), директор Европског форума, који сваке године у Луцерну организује састанке између  водећих европских чинилаца у областима политике, науке, економије и културе.

У овој клими оптимизма, Савезни савет Швајцарске се обратио народу да нема “друге реалне опције” од ЕЕЗ. “Ако одбијемо овај споразум, биће много теже преговарати о билатералним споразумима, као што смо радили до сада, јер ћемо се наћи сами испред 18 земаља”. Другим речима, у случају одбијања, економија Швајцарске би почела један веома мрачан период. У ствари, “Не” би се “поклопило са најдужим периодом економске стагнације у другој половини 20. века”, наводи се у историјском речнику Швајцарске. Деведесетих година Швајцарска је била сведок “стопе раста бруто домаћег производа за 1% до 2% нижег од других земаља западне Европе, јаког раста незапослености, погоршања јавних финансија и значајног смањења инвестиција”. Међутим од тада до данас, тренд је преокренут.

Берн и Брисел потписали су два сета билатералних споразума који мање више покривају размену у свим важним секторима. Први сет од седам уговора, био је потписан 1999. године и односио се углавном на либерализацију и отварање тржишта (слободно кретање особа, техничке баријере у трговини, јавне набавке, пољопривреда, истраживање, авијација, земљиште и превоз). Други сет чинило је девет споразума који јачају сарадњу у економском погледу и проширујући га на друге области (Шенгенски/Даблин, опорезивање штедње, пољопривредним прерађевнама, медије, окружење, статистику, борбу против превара, пензије, образовање, стручно усавршавање, омладина) потписани су 2004. године. Између Швајцарске и ЕУ су и даље отворене различите тачке преговора, на пример у електроенергетском тржишту, издавачким правима и институционалним питањима. Међутим, изгледа да је билатерални приступ ушао у слепу улицу. Дана 26. септембра 2012, Европска комисија је усвојила извештај о одбијању предлога уврштеног од стране Швајцарске да поново покрене преговоре о трећем сету билатералних споразума. Последњу реч, међутим, имају државе чланице. Одлука о овом питању се очекује 10. децембра 2012.

“До сада, билатерални споразуми, омогућили су да се регулишу сва важна питања, и за Швајцарску је тако у реду”, потврђује Кристоф Вицки. “Швајцарска влада је као нека особа, која читав живот живи са истим партнером, али не жели да се венча”, додаје Лаурент Гоетшел,.

“Добар економски, социјални и политички живот земље у односу на остатак Европе, само потврђује став да се држи по страни”, додаје Рене Швок (René Schwok), аутор књиге Швајцарска - ЕУ. Професор европског иснтитута у Женеви, подсећа да “што се више Швајцарска приближи ЕУ путем билатералних споразума, већа су изгледи да се удаљи од чланства”.

Тема приступања ЕУ била је претња којом су 1992. године махали противници ЕЕЗ, наводећи да је споразум био само увод у обавезно придруживање клубу у Бриселу. Данас нико не би рекао исту ствар, слажу се три стручњака. “Норвешка, на пример, живи веома добро само са ЕЕЗ и питање приступања није на дневном реду”, каже Кристоф Вицки. “Осим тога, уколико Швајцарска влада извуче из фиоке ЕЕЗ, изгледало би добро рећи да је то један корак ка општем проближавању у правцу ЕУ, наводи Лаурент Гоетшел. У ствари, рекло би се да је сигурнији начин да се настави путем билатералне основе”.

У сваком случају, нико од ова три стручњака не види могућност поновног гласања о ЕЕЗ, упркос недавним позивима бившег државног секретара Франца Бланкарта (Franz Blanсart), који је предводио швајцарску делегацију током преговора о уговору (ЕЕЗ), као и изјавама председника демократке странке (ППД) Кристофера Дарбелауа (Cristopher Darbellay), који је рекао да би било корисно поновно отварање дебате о овој теми, како би се изашло из “слепе билатерарне улице”.

“Што се тиче Европске комисије, нико никада није поменуо да Швајцарска треба да прихвати ЕЕЗ, каже Рене Швок. И са швајцарске стране, то није циљ њене владе. Међитим, таква перспектива није политички незамислива. Десничарска странка (УДЦ) чија је водећа фигура Кристоф Блочер (Cristoph Blocher), постала је најважнија политичка странка у земљи градећи свој легитимитет на одбијању ЕЕЗ ”.

Остаје само билатерални пут. “Десет година се говори да то води у ћорсокак, каже Кристоф Вицки. Међутим постоје још увек билатерална питања за решавање и постоје решења, чак и ако на почетку не требте да правите велике кораке у напред”. Рене Швок и Лаурент Гоетшел деле ово мишљење. Просто и због чињенице, напоменуо је Гоетшел, да “Брисел има интереса да се брани од Швајцарске”.