Sve očigledniji sukob interesa SAD i Izraela

(The National Interest, 29. 3. 2012)

Jednoj supesili nije u interesu da bude uvučena u planove nekog ko pati od kompleksa kralja Davida

U ovom trenutku se nalazimo u relativnom zatišju preterane pažnje usredsređene na Iran i njegov nuklearni program. To zatišje je usledilo posle prezasićene ratnohuškačke retorike oko posete izraelskog premijera Benjamina Netanjahua Americi i konferencije AIPAK-a[1] u Vašingtonu, a pred otvaranje, sredinom aprila, jedinog kanala koji bi mogao pružiti izlaz iz ćorsokaka oko iranskog nuklearnog pitanja: direktnih pregovora između Irana i sila poznatih pod imenom P5+1 (P5+1)[2]. Sada je pravo vreme da se razmisli o tome koliko rasprava o tom pitanju podvlači jasan nesklad između politike Izraela i interesa SAD. Taj nesklad postoji iz dva razloga. Jedan od njih je to što Netanjahuova vlada predstavlja samo desni deo izraelskog političkog spektra, sa kojim se mnogi Izraelci ne slažu i koji je čak suprotan širim i dugotrajnijim interesima čak i samog Izraela. Drugi razlog je taj da se čak i najšire definisani interesi Izraela nikada neće složiti sa interesima SAD. Ovo teško da bi trebalo da nekog iznenađuje. Teško je očekivati da se interesi jedne svetske supersile mogu složiti sa interesima bilo koje strane u nekom regionalnom sporu oko polaganja prava na neke stare etničke ili verske teritorijalne zahteve.

U jednom članku Itana Bronera (Ethan Bronner) u Njujork tajmsu (New York Times), radi se o jednom od motiva politike Izraela: Netanjahuovoj opsesiji o iranskom nuklearnom oružju, zasnovanoj na istoriji što bi – kako Broner tumači moglo biti „nešto kao XXI-vekovni ekvivalent nacističkoj ratnoj mašineriji i španskoj inkviziciji“. Koliko je ova tema u Netanjahuovoj sopstvenoj uobrazilji velika, vidi se u procenama da čak i u njegovoj sopstvenoj vladi, pa čak i uz podršku ministra odbrane Ehuda Baraka (Ehud Barak), podrška glasova u prilog ratu ne bi prevazišla procenu od osam prema šest glasova. Jedan nekadašnji aktivista partije Likud, koji je u međuvremenu postao Netanjahuov kritičar, to ovako objašnjava: „Bibi [Netanjahu] je mesijanski tip. On celom svojom dušom i svakim molekulom svog bića veruje da je on – ne znam kako to tačno da izrazim, ali.... da je on Kralj David“. Nije u interesu jedne supersile da bude uvaljena u projekte nekoga sa kompleksom kralja Davida.

Ako se uzme u obzir, prema rečima nekolicine važnih izraelskih članova bezbednosnih struktura, da iransko nuklearno oružje ne bi predstavljalo životnu pretnju Izraelu, onda treba potražiti i neke druge razloge za zabrinutost Izraela u vezi sa iranskim nuklearnim programom. Osim lične Netanjahuove opsesije, postoje i širi izraelski strahovi i emocije – kao: želja da Izrael zadrži regionalni monopol na nuklearno naoružanje, a i to što skretanje pažnje na iransku pretnju odvlači pažnju spoljnog sveta od činjenice da Palestina nema nacionalni suverenitet. U jednom prošlonedeljnom napisu, kolumnista Ričard Koen (Richard Cohen) pominje još jedan razlog: želju za smanjenjem “odliva mozgova“ u SAD, tj. onih Izraelaca koji bi više voleli da žive na bezbednijim mestima. Sasvim je jasno da u svemu tome nema slaganja u interesima Izraela sa interesima SAD. U stvari, prihvatanje talenata koji se nalaze među useljenicima iz Izraela je direktan dobitak Americi i njenoj ekonomiji.

Ovo iransko nuklearno pitanje samo potvrđuje nesklad interesa SAD i Izraela, koji bi trebalo da bude očigledan i na drugim poljima. Većina njih se tiče produžavane izraelske kolonizacije i okupacije spornih teritorija naseljenih Palestincima. SAD nemaju opipljivih interesa u tome da Izrael zadržava te teritorije, imaju samo negativne poene u tome što dobijaju prebacivanja i ljutnju zbog toga što su toliko bliske politici i delanju Izraela. Dodatno podsećanje na usamljenu poziciju Amerike u tom pitanju se skoro uvek automatski ispoljava kada Amerika podržava stavove Izraela, to se dogodilo i prošle nedelje, kada je Komitet za ljudska prava UN glasao o istrazi po pitanju o tome kakav je uticaj izraelskih naseobina na okupiranim teritorijama na prava Palestinaca. Počinjanje te istrage je podržano sa 36 glasova, 10 je bilo uzdržanih, a jedini negativni glas je došao od Amerike.

Ukoliko Amerika postizanjem nekog uspeha u pregovorima izbegne rat sa Iranom (što su Netanjahu i njegova vlada ustvari odbili, i pomogli da se to spreči otpočinjući tajni rat protiv Irana), Amerikanci bi trebalo da razmisle o tome kako su za dlaku bili blizu katastrofe zbog toga što su sledili čoveka koji zamišlja da je on kralj David. Ako, pak, Amerika ne uspe da izbegne rat, biće teško naći nešto utešno i pozitivno u njegovim posledicama. Možda bi jedina uteha mogla biti u tome što bi Amerikanci lakše shvatili koliko je bilo suprotno njihovim interesima to što su sledili želje vlade Izraela. Možda bi to onda mogao biti prvi korak prema nešto normalnijim i nešto pozitivnijim odnosima SAD sa Izraelom.

Pol R.Pilar (Paul R. Pillar) jeste direktor postiplomskih studija bezbednosti DŽordžtaun univerziteta i bivši američki nacionalni obaveštajni stručnjak za Bliski istok i Aziju.

Sa engleskog posrbio Vasilije Kleftakis

[2] Prim. prev.: Grupa država prvobitno poznata pod nazivom EU 3 + 3, kao i sada P5+1: Francuska, Nemačka, Rusija, Velika Britanija, SAD i NR Kina, koje ulažu diplomatske napore kod Irana oko regulisanja pitanja njegovog nuklearnog programa.