TAP, ili „Nabuko“ na steroidima (II)

Uska cev za mnogo gladnih usta

Kada bi sa ambiciozni projekat mreže TAP-IAP mogao realizovati onako kako su to zamislili albanski i hrvatski mediji (koji smatraju da će u TAP biti dovoljno gasa za tranzit do Mađarske!), on i dalje za zemlje regiona ne bi predstavljao „zlatnu koku“, sposobnu da ove zemlje pretvori u „regionalne gasne velesile“. Razlozi za to zasnivaju se na već postojećim ekonomskim tendencijama u okviru „Evropske energetske zajednice“, krajnje nepovoljnim finansijskim i socijalnim trendovima u samim balkanskim zemljama, baš kao i na ekonomskom zdravom razumu.

Prvo, do trenutka puštanja u pogon TAP „Gasprom“ će uveliko biti prisutan u regionu preko „Južnog toka“, a kao najveći proizvođač gasa u svetu svakako će biti sposoban da svojim kupcima ponudi najpovoljnije i najkonkurentnije cene. Samim tim, pre će ruska strana diktirati cenu gasa na tim tržištima Azerbejdžancima, nego što će oni biti sposobni da cenu „obaraju“ Rusima. I ne samo to, kao komparativno neuporedivo veći energetski igrač, Rusija će uvek biti u prilici da svoje gasne aranžmane „zapakuje“ zajedno sa drugim, povoljnim energetskim projektima (poput NE „Belene“ u Bugarskoj, NIS u Srbiji, ili NE „Pakš“ u Mađarskoj), koji će kupovinu njenog gasa učiniti dodatno primamljivom. Istovremeno, realizacija „Južnog toka“ otvara u zemljama Balkana prostor za čitav niz ruskih kompanija i finansijskih grupacija, koje upravo prisustvo „Gasproma“ na regionalnom tržištu može podstaći, baš kao što je to bio slučaj nakon uspešnih ruskih investicija u NIS. Jake ruske kompanije umnogome zaziru od nestabilnog istočnoevropskog tržišta i radije investiraju u stabilne zapadne države, ali njihovo poverenje prema nekoj zemlji najčešće se gradi upravo na nivou saradnje u energetskoj sferi, koju ta zemlja ostvaruje sa „Gaspromom“. Kooperativnost srpskih vlasti na planu realizacije „Južnog toka“ kudikamo više je doprinela poboljšanju ekonomskih odnosa sa Rusijom od neiskrenih i patetičnih izjava srpskih političara. Naravno, isto pravilo važi i za prisustvo azerbejdžanskih kompanija i kapitala u zemljama-učesnicama u TAP, ali finansijski i ekonomski potencijal ove zemlje, ma kako impresivan bio, teško da može da ima presudnog značaja po pokretanje posustalih balkanskih privreda.

A čak i kada bi TAP uspeo da ugrozi ruski status dominantnog snabdevača regiona gasom, ostaje banalna činjenica da azerbejdžanski „SOCAR“, „British Petroleum“ i drugi investitori u „Šah Deniz 2“, TANAP i TAP nisu preterano zainteresovani da se bave podizanjem socijalnog standarda u zemljama Balkana, čije nacionalne gasne kompanije, poput „Srbijagasa“, listom već imaju ogroman neisplaćeni dug prema „Gaspromu“. Naprotiv, u njihovom interesu biće da svoj gas prodaju po tržišnim uslovima, tj. po najvećoj mogućoj ceni.

O tome pogotovo svedoči činjenica da Azerbejdžanci grozničavo povećavaju prisustvo „SOCAR“ na regionalnom maloprodajnom tržištu – svakako ne zato, da bi zemljama regiona omogućili najbolje moguće cene, već da bi maksimalno zaradili od prodaje svojih energenata na relativno perspektivnom balkanskom tržištu. Naravno, na ruku im idu pravila same EU, koja insistira na potpunoj liberalizaciji gasnog tržišta. U skladu sa pravilima EU, sve zemlje Balkana u obavezi su da prekinu sa praksom regulisanja cena gasa na svom tržištu, kao i da dozvole slobodnu trgovinu i prodaju gasa svojim industrijskim potrošačima i domaćinstvima.

Za razliku od liberalizacije elektroenergetskog sektora, ovaj proces na regionalnom gasnom sektoru teče izuzetno sporo, i nijedna zemlja regiona (uključujući i zemlje-članice EU) ga još uvek nije privela kraju. Istovremeno, u Mađarskoj je trenutno u toku obrnut proces – ova zamlja aktivno radi na nacionalizaciji svoje gasne mreže, zbog koga joj upravo kudikamo više razgovara da pregovara sa Rusijom na bilateralnom nivou, nego da otvori svoje tržište za azerbejdžanske ili nemačke kompanije.

Najzad, većina regionalnih rukovodstava najčešće zaboravlja da ogromni rast potrošnje gasa u proteklim decenijama nema veza se „jeftinim grejanjem“ (kako se ovaj energent skoro isključivo predstavlja u balkanskoj javnosti), već upravo sa razvojem konkurentne i ozbiljne industrijske proizvodnje, za koju je korišćenje gasa kao energenta komparativno isplativije, povoljnije i ekološki opravdanije od alternativnih oblika energije (obnovljivi izvori, ugalj, nafta i sl.). A kao što je građanima zemalja regiona dobro poznato, za razvoj konkurentne i održive industrije potrebno je kudikamo više od jeftinog gasa, i povoljan energetski dogovor sa Rusijom koji ni na koji način ne garantuje razvoj domaće industrije (inače bi Belorusija i Ukrajina već uveliko bile evropske industrijske velesile). Štaviše, ukoliko domaće vlasti nisu u stanju da podstaknu razvoj sopstvene privrede i na taj način iskoriste pristup velikim količinama (ruskog) gasa, ovaj resurs će se pretvoriti (kao što je to najčešće slučaj) isključivo u oblik kreditiranja socijalnog standarda stanovništva, koji dugoročno pretvara domaće gasne komapnije u dužničke robove svojih dobavljača.

Energetika u raljama populizma

Ukratko „Transjadranski gasovod“ predstavlja jedan ekonomski opravdan i racionalan energetski projekat koji, uz nešto geopolitičke sreće (ukoliko tako nešto postoji), može čak postati veoma uspešna priča o energetskoj integraciji jugoistočne Evrope sa alternativnim bliskoistočnim i srednjoistočnim izvorištima gasa. Ali to je sve – nema nikakvog osnova da se ovaj regionalni projekat uzdiže na pijedastal „energetskog spasioca Evrope“ i konkurencije „Gaspromu“. Čak i kada bi se za desetak godina ostvarila veoma optimistična projekcija o transportu 20 mlrd. m³ godišnje u Evropu preko TAP, to se i dalje ne bi moglo porediti sa današnjih oko 150 mlrd. m³, koliko zemljama Starog kontinenta isporučuje „Gasprom“. Takođe, sa svojim ograničenim izvorima gasa, finansijski nestabilnim i prezaduženim tržištem i ogromnom konkurencijom u vidu „Južnog toka“, perspektive TAP su, u najmanju ruku, ograničene. Pogotovo ako se od njega očekuje da omogući polovini zemalja Balkana da obilato profitiraju od tranzita gasa, iako nije jasno odakle bi nabavljali tolike količine ovog goriva, kome bi ih prodavali, a ko bi finansirao izgradnju za to neophodne infrastrukture. Ali u tome i jeste problem – od TAP niko na Balkanu izgleda ne očekuje da bude ono što jeste – isplativ ekonomski projekat, već u duhu provincijalnog balkanskog maksimalizma on treba da bude „zlatna koka“ koja će svaku pojedinačnu zemlju pretvoriti u „regionalno gasno čvorište“, otvoriti hiljade radnih mesta i obezbediti najjeftiniji gas za građane i industriju.

Ovakva ideološka očekivanja su besmislena čak i kada je reč o daleko ambicioznijem projektu kakav je „Južni tok“. Koliko god se vlasti Bugarske, Srbije, Mađarske i Republike Srpske zaklinjale da će izgradnja ovog gasovoda bezmalo rešiti sve energetske probleme u tim državama i pretvoriti ih u nekakav gasni Eldorado, gde su cene gasa niske, a tranzitne takse visoke, i „Južni tok“ predstavlja samo jedan povoljan ekonomski projekat i dobru šansu za razvoj lokalne industrije i energetike – i ništa više. Ukoliko zemlje-učesnice ne budu razvijale sopstvenu ekonomiju i industriju kako bi mogle da iskoriste komparativne prednosti dostupa jeftinijem gasu, one od „Južnog toka“ neće imati nikakve vajde, jer će i jeftini gas biti preskup za njihove nezaposlene građane i njihovu nekonkurentnu industriju. Baš kao što će onaj silni profit od tranzita brzo otopiti, ukoliko ove zemlje nisu u stanju da obezbede finansiranje zbog učešća u projektu, kao što je, uostalom, do sada i bio slučaj.

O deplasiranosti ovakvog populističkog pristupa razvoju gasne mreže najbolje sedoči fraza koja se često ponavlja u javnostima svake balkanske zemlje kroz koju treba da prođe, bilo TAP, bilo „Južni tok“, bilo neki slični energetski projekat – a to je tvrdnja da će za zemlja da postane „nova“ ili u najmanju ruku „regionalna Ukrajina“. Pod ovim se podrazumeva da je Ukrajina kao društvo i kao ekonomija profitirala od tranzita ruskih energenata po svojoj teritoriji, što jednostavno nije slučaj. Ogromni novac koji je ova zemlja do sada ubirala zahvaljujući tranzitnim taksama i povoljnom gasnom aranžmanu sa Rusijom uglavnom je proćerdan na održavanje socijalnog standarda, da i ne govorimo o tome koliko ga se slilo u džepove ukrajinskih energetskih i finansijskih oligarha. Istovremeno, privreda i industrija zemlje nastavila je nezadrživo da propada. Nažalost, većina balkanskih zemalja kao da pitanju snabdevanja gasom pristupa sa ovog „ukrajinskog polazišta“. Za njih je „energetska bezbednost“ zapravo samo sinonim za odlaganje socijalne i privredne katastrofe za „mandat naredne vlade“, bez ikakvog pomena ozbiljnog i strateškog pristupa sopstvenoj energetici. O tome, uostalom, najbolje svedoči slepo i neracionalno povlađivanje diktatima energetske politike EU, koja je, dakako, prilagođena interesima krupnih energetskih kompanija zapadnih zemalja.